„МОСТ ДО НЕБА“: У ЈЕДНОМ ФИЛМУ ОТКРИВЕН СМИСАО РУСИЈЕ

26. септембра креће документарни филм „Крст“ руског режисера Сергеја Дебижева, аутора „Светог архипелага“ о Соловјецком манастиру и многих других дела која су већ постала „култна“. Филм о „путовању душе у другу, религиозну димензију” биће приказан на 600 екрана у Русији. А колико је нама, људима на крају прве четвртине 21. века, потребан такав филм? Хајде да то расправимо.

„Усијани хаос“ руске историје

Како најкраће и најсажетије открити суштину Русије? И да ли је то уопште могуће? И да ли је потребно? Оно о чему су написани многи томови религиозних и нимало религиозних филозофа, политиколога и публициста. О чему су западњаци и словенофили расправљали у 19. веку. Што је било поента дискусије на предреволуционарним верско-филозофским састанцима и седницама Думе у Тауријској палати у Санкт Петербургу. Оно о чему су у совјетским задимљеним кухињама причали дисиденти шездесетих, буку подизали митинзи деведесетих, а што се са почетком новог миленијума постепено ширило друштвеним мрежама и другим јавним страницама.

И поред наше исконске лењости и нерадозналости, коју је приметио још Пушкин, ми Руси смо, у потрази за собом, увек тежили да „дођемо до саме суштине“. Иако би понекад залутали у такву џунглу да је требало много генерација да је распетљамо. Није случајно што је Александар Солжењицин корене револуционарне трагедије 1917. извео из трагедије црквеног раскола 17. века. Оба ова трагична догађаја, који су постали читаве епохе, била су повезана са покушајима да напустимо свој историјски пут, узмемо пример од озлоглашених „западних партнера“ и на мајци Русији изведемо епохални експеримент.

Руски режисер Сергеј Дебижев је у једном од својих дела предложио врло прецизан фигуративни назив за овај монструозни експеримент: „усијани хаос“. У 20. веку, у том хаосу Русија је могла изгорети до темеља да… Да није Божијег Промисла за нашу земљу и њен народ. Компликованог, несхватљивог и понекад чак наизглед суровог. Али бескрајно мудрог и испуњеног истинском Љубављу према Његовој творевини.

У ствари, ово Провиђење и јесте суштина Русије и Руса. Али да ли је могуће то препричати речима, а да се не збуни и не залута? Можда је боље не само и не толико причати колико показати. Управо то је и урадио Сергеј Дебижев у свом новом делу – филму „Крст“, који ће на широка платна у 600 биоскопа у Русији бити пуштен 26. септембра, уочи великог православног празника – Воздвижења часног Крста Господњег.

Мост до неба

„Овај свет је првобитно замишљен као привремен. У `Апокалипси` Јован Богослов пише да је свет ионако осуђен на пропаст. Деградација људи је природна. Земља ће постојати све док рађа свеце и просто људе погодне за Будући Живот…”

– ово су речи монаха Никите (Гашева), монаха Псковско-печерског манастира, које се чују у филму „Крст“ у позадини снимака типичне градске вреве и гомиле људи који вечно негде јуре. Сви верници знају да ће једном доћи Крај времена, али у светској вреви мало о томе размишљају. У тренутку кад смо сви, по речима Сергеја Дебижева, „угурани у кутију“, у модерне гаџете, потпуно смо изгубили „есхатолошки осећај“, који је главни инстинкт самоодржања целог човечанства.

У „Крсту“ то најбоље илуструје контраст између два света. Савременог, са његовим… не, немојмо да будемо морализатори, чак не ни његовим баналним развратом. Већ са његовом крајњом духовном неосетљивошћу. Заљубљеношћу не чак ни у себе, већ у вештачки створени псеудо-имиџ. Ево девојчице која се с поштовањем дотиче древне слике Спаса Борисоглебског у Саборном храму Васкрсења Христовог у граду Тутајеву (авај, још није вратио своје првобитно име Романов-Борисоглебск). А ево модерне младе жене која се диви сопственом лицу у одразу огледала. „Огледалце, огледалце моје, кажи ми“…

Успорени снимци, који толико подсећају на „Свети архипелаг” (није случајно што је редитељ „Крст” назвао централним делом филмског триптиха, чији је завршни део већ у току) разних светиња – Соловјецког и Псковско-Печерског манастира, Суздаља и Тутајева, Свете земље и Етиопије – омогућавају вам да видите оно што је обично скривено од замућеног ока савременог човека. Небо на Земљи, једини мост јављања Крста Христовог. Али чак и на том мосту ми грешни људи се неминовно спотичемо.

Сергеј Дебижев је то успео да нам покаже веома суптилно и једноставно, комбинујући своја два снимка Велике суботе у цркви Гроба Господњег у Јерусалиму. На дан силаска Благодатног огња. Пре тридесет година: опште страхопоштовање и молитвено очекивање. 2024: бројни екрани телефона, жеља да се не види сопственим очима – „светиљка тела је око“ (Матеј 6:22) – већ да се тренутак ухвати и остави у памћењу уређаја.

И опет, без осуде, без моралисања. Али је јасан контраст. Два света. А између њих мост је – Крст. Према предању, први га је на будућој руској земљи успоставио Свети апостол Андреј Првозвани, који је предзначио есхатолошку мисију надолазећег Трећег Рима. Мисија је крстоцентрична. Тако живо и уметнички приказана на снимку подизања богослужбеног Крста у Соловјецком манастиру.

Тешко је и замислити колико је крстова исклесао Георгиј Кожокар, руководилац радионице Соловјецког манастира, један од главних ликова у филму „Крст“. Али управо су његове речи о најдубљој симболици, укључујући и старозаветну, наше главне светиње, оруђа Распећа и истовремено оружја нашег Спаса, Чувара целе Васељене, срж филма. Треба их чути, али не само телесним слухом, већ и духовним. Тешко? Чудесно. Али нам целим својим филмом Сергеј Дебижев у томе помаже.

Шта с тим?

Сваки нови филм Сергеја Дебижева је истински догађај. Добро познат у авангардним круговима деведесетих, аутор култних филмова „Два капетана 2” и „Комплекс неурачунљивости”, снимљених у сарадњи са музичарем Сергејем Курјохином, који је прерано преминуо на врхунцу свог стваралаштва и друштвене активности, Дебижев се последњих деценија окренуо православној конзервативној тематици. Ка дубоком историозофском разумевању руског живота.

„Последњи витез империје“ (2014) о великом руском монархистичком мислиоцу Ивану Солоневичу, „Усијани хаос“ (2017) о изворима трагедије 1917, „Небески Крим“ (2020), који је представио сву лепоту и јединственост ове исконске руске земље, коначно враћене у родну луку –ово је само мали део његових најновијих дела. У „Светом архипелагу” (2022) он је, као и многи ствараоци, још једном надмашио самог себе, савршено прецизно и задивљујуће лепо представљајући Соловке као центар руске православне цивилизације. У свој њеној боли (укључујући трагедије црквеног раскола 17. века и револуционарна превирања 1917. и наредних година, умногоме везана за то) и духовној величини.

И ево сад новог преласка границе – ту је филм „Крст“, други, централни део дебижевског триптиха. Па, време је да се спремите за биоскоп, а после тога – обавезно пођите у храм. Слава, Господе, Часном Крсту Твојему!

(tsargrad.tv/articles/most-v-nebo-smysl-rossii-raskryt-odnim-filmom_1058602; превео Ж. Никчевић)