МОНОДРАМА О ХЕРОИНИ И ХУМАНИСТКИЊИ: Последњи дан Надежде Петровић
Фото: Политика
Ваљевска болница 3. априла 1915. године, место и дан смрти Надежде Петровић, најзначајније наше сликарке с краја 19. века, али и велике хуманисткиње. Све то проткано потресним сликама из њеног сећања у тренуцима када се растаје од живота– радња је монодраме „Надежда Петровић” за чију је сценску интерпретацију глумица Биљана Ђуровић током последњих пола године освојила чак три еснафска међународна признања: награде за најбољу женску улогу на фестивалима „Нове европске театарске акције – НЕТА” у бугарском граду Враца, односно на 12. међународном фестивалу монодраме „Албамоно 2015” у Корчи у Албанији, и Златну диплому „Златни витез” у Москви. Редитељ представе је Божидар Ђуровић, урађена је у продукцији Фестивала монодраме и пантомиме из Земуна, а моћи ће да се погледа сутра на овом фестивалу.
Будући да је Биљана Ђуровић слободни уметник и да нема свој сигурни театарски кров, овога пута смело је закорачила у монолошку форму у потрази за својим местом под позоришним сводовима. А публика и чланови жирија на иностраним фестивалима знали су да препознају чистоту позоришног израза и да је награде.
– Надежда Петровић дуго живи у мени. Спој традиционалног и модерног на њеним платнима, изразито јарке боје којима је говорила, а понајвише судари тамних и светлих боја инспирисали су ме да је осветлим из једног другог угла и да је „оживим” на сцени. Наравно да је повод био јубилеј стогодишњице Великог рата, као и њене смрти, али основна мисао ми је била да подсетим на добровољну жртву болничарке Надежде Петровић током балканских, али и Првог светског рата. И да се позабавим темом моћи, односно немоћи и уметника и уметности током рата. А као жена освојила ме је: човечношћу и изузетном храброшћу – каже Биљана Ђуровић.
– Надежда је била личност изразите харизме, а њена племенитост која је подстицала да помаже рањеним борцима показала је и другу страну њене личности. Поред уметничког сензибилитета Надежда је, не само по задатку већ и по карактеру била жена војник. Као један од оснивача Кола српских сестара у ове редове није укључивала жене које су размишљале мозговима својих мужева, већ само оне које су храбро износиле сопствене ставове. Надежда Петровић је била и космополита и национално утемељена, имала је неописиву ширину и племенитост, и посебно изражен осећај правичности – истиче ова уметница.
Током прикупљања грађе за монодраму „Надежда Петровић” Биљана Ђуровић користила је сликаркина писма, фрагменте из романа „Боје и барут” Олгице Цице, а желела је да се током представе чује и поетска реч Растка Петровића, Надеждиног млађег брата, уз чије стихове је осветлила најтананије слојеве сликаркине душе обојене меланхоличном музиком Светислава Божића.
– Будући да у монодрами оживљавам последњи дан Надеждиног живота, у време када бела ваш Србијом коси више од непријатељског зрна, немогуће је било не осврнути се на развој пегавог тифуса код болесника. Трагајући за тим стањем душе и тела била ми је од велике помоћи песма „Вашке” Љубомира Симовића. Једна од фаза пегавог тифуса манифестује се халуцинацијама, а тај судар маршева непријатељске војске и белих ваши, антологијски опеваних у поменутој песми, помогао ми је да публици приближим ту фазу болести и подсетим их кроз какву голготу је прошла не само главна јунакиња ове представе, већ и српска војска борећи се за сваки грумен ове земље – прича наша саговорница.
Тагови: Биљана Ђуровић, Монодрама, Надежда Петровић
