МОЛИЈЕР, БУЛГАКОВ И НАРАВНО GLAMOUR

Представа „Робовање лицемера“, по тексту Михаила Булгакова, у којој глуме Константин Хабенски и Николај Цискаридзе, суочава се са два проблема: скупим картама, које је уз то тешко добити. Колумниста „Сноба“ Дмитриј Самојлов успео је да реши оба проблема – на продукцији Јурија Квјатковског нашао се у друштву банкара, министара и Филипа Киркорова.

***

Још на путу од главног улаза до гардеробе, постаје јасно да је ово догађај за веома богату господу. Највећа банка у земљи је очигледно довела овде своје најбоље сараднике као награду; чак су добили и посебан део за качење капута. Штета што није било довољно хладно, нису сви успели да покажу своје крзнене бунде.

Пробијао сам се кроз ове мушкарце широких рамена у црним ролкама и са модерним брадама, кроз ове жене са резултатима козметичког напретка на лицима, и питао сам се: шта они знају о Булгакову, о Молијеру, о Московском уметничком позоришту? Зашто су дошли овде и ко ће од тога имати користи?

Молим вас, опростите ми због ових снобовских мисли, ја сам особа са образовањем позоришног критичара, изузетно ретко идем у позориште и не разумем зашто други иду тамо.

Улазнице коштају између 3.500 и 35.000 рубаља, али то је небитно, јер нема карата ни за једну представу. Половина публике су очигледно били они који су могли да их приуште, а половина је била позвана као ВИП личности. Међу присутнима су бивши министар, садашњи заменик министра, и Полина Гагарина, и Филип Киркоров.

Филип Киркоров у публици и Николај Цискаридзе на сцени – то је благо нарушавање дихотомије својствене овом спектаклу. Цискаридзе, који игра краља Луја, представља соларну страну универзума, док Константин Хабенски, који игра Молијера, представља лунарну страну. То је јасно демонстрирано у уводној сцени, кад се два глумца са џиновским бебиним главама њишу између Сунца и Месеца. А ево и Цискаридзеа и Киркорова, два сунца у истој просторији. Соба је, наравно, подељена четвртим зидом, али у представи се он ломи сваких седам-осам минута. И четврти, и пети, и шести.

На сцени, Регистер игра улогу Булгакова, додајући Молијеровој трагедији сопствену. На крају крајева, све велике Булгаковљеве приче – „Позоришни роман“ или „Мајстор и Маргарита“ – у овој или оној мери садрже ову трагедију робовања. Аутор-јунак, супротстављајући се лицемерима – који могу бити званичници, тирани или директори – у извесном смислу и сам постаје лицемер. Другим речима, робовање је за ствараоца неизбежно. У финалу видимо како се са овим усудом носе аутори представе.

Током целе вечери, на сцени су у овој или оној форми присутне џиновске главе беба. Овај сценографски дизајн је очигледно инспирисан радовима кинеског уметника Донг Шубина и његовим скулптурама „Син Земље“. То је занимљиво, као и покретна сценска врата и четири различите завесе, али се не уклапа у кохезију дизајна. Баш као што се ни цела представа не спаја у јединствен мозаик, иако њени делови делују прилично експресивно. 

Зашто? Јасно је зашто. Имате хиљаду људи у публици – банкаре, заменике министара, естрадне звезде прве класе, а ту су и људи који су учинили све што су могли да дођу на ову представу, заједно са онима који су већ били позвани. Не можете мучити све те људе позоришном драмом; потребно је створити атракцију која ће публику три сата у колицима возикати поред необичних, али препознатљивих призора. Неко на сцени каже: „Не могу да верујем!“ и публика се смеје, задовољна што препознаје цитат, и шапућу једни другима: „Тако је говорио Станиславски!“ За оне софистицираније постоји суптилнији приступ. Молијер каже: „Мрзим неправедну тиранију“, а они одговарају: „Требало би да кажете ‘краљевску тиранију’.“ Ово је референца на цензурске измене Булгаковљевог текста, и то разумеју они који су прочитали чланак на Википедији пре него што су отишли ​​у позориште.

Мадлен Бежар говори речима Воланда – и то више никога не изненађује; публика као да је сагласна да су она и редитељ Квјатковски савршено оријентисани у универзуму Михаила Булгакова, намигујући једно другом: четврти зид је срушен.

Међу сценским атракцијама, посебно су незаборавни исповедаоница и сва линија париског надбискупа, маркиза де Шарона, кога игра Иван Волков. Глумац игра чиновника одговорног сопственој бирократској савести – он је обавезан да уништава људе јер је то највиша сврха његовог посла.

Иља Козирјов – Регистар и Булгаков – уметник је запањујуће прецизности. Није јасно да ли је улога написана за њега, или је он сам измишља у ходу, или је једноставно шармантан човек који корача по сцени и сали, рецитујући Булгаковљеве стихове.

Константин Хабенски поштено настоји да из гледаоца исцеди катарзичну сузу, али гледалац је већ прихватио правила скупе атракције – овде се сви само забављају, и та забава не укључује емпатију, а камоли морално очишћење. Иако Хабенски сјајно успева у драмској улози – његова љубав према Арманди је трагична, али не и јадна. Молијерове године су ипак важне – он не би требало да буде старац.

Крај је осмишљен донекле антиципирајући могуће негативне последице. Као да нам се говори: овде смо на прилично опасном послу; позориште је увек нешто на ивици. Никад се не зна – могли би нам опозвати покровитељство, након што су прозрели нашу тајну поруку, коју изговарамо отвореним текстом: мрзимо, кажемо, неправедну тиранију. Смело, зар не? Зато се на крају сви извођачи наизменично извињавају у микрофон. Неки се извињавају због представе, неки због свог понашања, а неки једноставно понављају текст чувеног извињења Филипа Киркорова у црној рол крагни. И, наравно, посебно је смешно што притом у ложи седи сам Киркоров.

Да ли је ово добра представа? Јесте, добра је. Надам се да се свидела банкарима и заменицима министара.

(snob.ru; превео Ж. Никчевић)