МИША ЂУРКОВИЋ: Морални светионик: деценија од смрти Данка Поповића

У среду седмог августа навршава се тачно деценија откако је отишао велики српски писац Данко Поповић. Поводом ове годишњице, у Аранђеловцу ће се окупити пријатељи, поштоваоци и родбина да одају почаст једном истински великом човеку, који је такође и изданак чувене српске породице чији је предак прота Арсеније заклео Карађорђа и српске устанике у Марићевића јарузи.

Овим поводом замолио сам уредништво Новог Стандарда да читаоце подсети на мој чланак објављен пре једну деценију у београдској Политици, како би пре свега млади људи могли да се информишу о томе ко је био чика Данко. Нажалост и после његове смрти Данков опус је скрајнут из средњег тока српске књижевности, а Књига о Милутину и даље није део лектире и школских програма.

Но за оне којима је стало до ове државе и овог народа, Данко остаје непрелазни морални светионик, а његов Милутин симбол трпљења, мудрости и пре свега вере да и у најгорим тренуцима наш живот има смисла и да ниједна жртва није узалудна.

Ово подсећање на Данка значајно је и за Нови Стандард. Ускоро се навршава прва годишњица смрти покојног Жељка, али и прва деценија рада овог портала који је и настао као део дешавања у одређеним интелектуланим круговима везаним за Данка.

Нека им је обојици лака земља.

СУДБИНА СРПСКОГ ПИСЦА
У четвртак 11. августа схватио сам до које мере је наше друштво разорено, слуђено и систематски остављено без оријентира. У порти Буковичке цркве сахранили смо великог српског писца Данка Поповића. Овај скромни човек, велики ерудита и писац, отишао је у тишини, пред релативно малим бројем људи, док су електронски медији као по команди прећутали овај догађај. Ништа ново, рекао би Данко, стоички подносећи вишедеценијску маргинализацију и забрану појављивања.

Смрт Данка Поповића није обичан одлазак неког просечног писца. Изгубили смо уз Бору Станковића једног од највећих писаца које је централна Србија дала у двадесетом веку, али и особу која би да је ово нормална земља читавим својим животом и делом представљала морални оријентир за садашње и будуће генерације. Поповићи из Аранђеловца своје часно име носе по чувеном проти Арсенију који је 1804. заклео Карађорђа и српске устанике. Отуд њихове кости почивају у сеновитој порти цркве која стоји испод Букуље, недалеко од гробља устаника, док се уз пут пружа имање Поповића са Данковом кућом и чувеном липом, испод које су се рађали готово сви антикомунистички покрети и опозиционе партије у последње две деценије.

И сам сам у последњих неколико година имао прилику и задовољство да познајем овог великог човека са којим је дружење увек било нека врста учења и оплемењивања. Оно што је код чича-Данка увек било фасцинантно јесте изостанак сваке личне озлојеђености и повређености, а били смо сведоци страховитих неправди које су овом човеку чињене и срамних забрана да се његова жива реч било где појави. Увек га је бринуло само то што трендови моралног, демографског, економског и културног пропадања ове земље делују готово неумитно, што енергија, снага и виталност које су бујале у време Арсенија и Карађорђа, данас пресахњују, а земља се празни од људи, идеја и живота. Отуд је толико вапио да се нешто уради и да се колико-толико ови трендови зауставе и уз Божју помоћ некако преокрену.

Млађе генерације данас готово и да не знају ко је био Данко Поповић. Рођен 1928. у Аранђеловцу, завршио је правни факултет и од шездесетих година почео је да објављује приче и романе. Његов опус чине књиге као што су „Чарапићи”, „Кућа Лукића”, „Официри”, „Свињски ујед”, „Конак у Крагујевцу” итд. Одликовала га је једноставна, смирена, непретенциозна реченица којом је на чудесан начин успевао да отвори вртлоге животне динамике, емоција и трагичности. Стална опсесија је разумљиво преиспитивање новије српске историје, драма и страдања, заблуда и нада српског човека у последња два века.

Данко је и на другим пољима оставио значајан траг. По његовом сценарију Ђорђе Кадијевић је 1983. снимио изванредну телевизијску драму „Карађорђева смрт” уводећи легендарну глумачку поделу са Берчеком као Милошем и Николићем у улози Карађорђа, коју ће три године касније само пренети у серијал о Вуку Караџићу. Радио је и сценарија за неколико филмских остварења од којих је најпознатији „Хајдук” Александра Петковића из 1980, настао по мотивима прозе Светолика Ранковића.

Читаво ово значајно стваралаштво помало незаслужено остало је у сенци дела које се отело од писца и постало монументални, тестаментарни споменик страдањима и надама српског народа у двадесетом веку – у „Књизи о Милутин”. Ова дубока и болна хронологија српских страдања у прошлом веку, писана из визуре српског сељака Милутина, појавила се 1985. у доба када је титоистички југословенски вид комунизма увелико трулио и када су Срби безобразно почињали да размишљају о својој судбини, заблудама и грешкама. У вртлогу настајућих југословенских турбуленција обичан народ је пригрлио Милутина као својеврсни манифест слободе. Ово је најпродавaнија књига српског аутора која је само у СКЗ-у доживела 36 издања, а процењује се да је укупно продато више од 300.000 примерака!

Све то одвијало се без икакве медијске подршке. Комунистички комесари пожурили су одмах да књигу осуде као „српски национализам”, да је прогласе политичким памфлетом, да јој одрекну било какву уметничку вредност и да самог Данка гурну још дубље на друштвену маргину. Толико су добро одрадили свој посао да Данка већ две деценије нема у медијима а била су му затворена врата и за све друге облике изражавања. Чак ни вест о његовој смрти није могла достојно да се испрати, а ево и после ње исти комитетски секретари настављају да га и мртвог шиканирају.

На срамоту нас као народа иде чињеница да Данко због политичке неподобности није добио националну пензију. Узгред, тада су на власти била двојица политичара које је као и многе друге задужио и који су се чак и на сахрани појавили…

Но није касно да се исправи једна друга срамота. Данкове књиге, па чак ни она о Милутину, нису део школске лектире. Позивам нашу јавност и просветне власти да се ова срамота исправи и да се „Књига о Милутину”, највеће српско дело о врлини, уврсти у школски програм.

 

02. 09. 2009.

 

Извор Нови Стандард