Мирослав Мика Антић преминуо прије 35 година: Вјечити дјечак саткан од сјете и доброте

“Око за око и цео свет би био слеп”, ријечи су пјесника Мирослава Мике Антића, који је љубављу испунио дјетињство многих генерација, који је и сам био вјечити дјечак.

Један од оних људи и стваралаца који су оставили снажан печат у времену, који је написао стихове “Ако ти јаве: умро сам, не веруј, то не умем. На ову земљу сам свратио да ти намигнем мало. Да за мном остане нешто као лепршав траг” преминуо је на данашњи дан прије 35 година, а за њим је остао траг доброте и чаролије, поезије која га је учинила бесмртним.

Они који су га познавали казивали су да је био сав од пјесме, сјете и доброте. Многи га памте и по томе што је баш он био тај који је дао име кафани “Последња шанса”.

Умјетник широке душе, велики боем који је дане и ноћи проводио у београдским кафанама, рођен је у Мокрину, на сјеверу Баната. Говорио је “О мени се најлепше брину они који ме остављају на миру”, а током живота је био зидарски помоћник, физички радник у пивари, кубикаш на пристаништу, морнар, позоришни редитељ, бавио се водоводом и канализацијом, обрађивао дрво, умио да направи кров, али и глумио и правио лутке у луткарском позоришту.

Како је једном приликом казао никада није написао прву пјесму, него другу. Прву пјесму је у трећем разреду основне школе преписао од Десанке Максимовић и представио као своју. Сва дјеца су била одушевљена, као и родно село. Тврдили су да ће бити велики пјесник. Међутим, на крају године, иако није био одличан ученик, учитељ му је поклонио књигу Десанке Максимовић, исту ону из које је он преписао пјесму. Тиме га је научио важну лекцију, да је највеће задовољство када нешто сами створимо, а не када од другог узмемо.

У једном разговору је истакао да је читао многе писце и да су на њега сви утицали, али да је мало оних који га нису разочарали. Посебно је волио Егзиперија.

У својим дјелима Антић је показао вриједност малих ствари, које одрасли људи не примјећују. Писао је о ситницама које окружују човјека, у којима се крије срећа, а које човјек оптерећен свакодневним проблемима не види.

Био је пјесник живе креативне ријечи, гадио се политичког језички празног говора. Због свог слободног и неспутаног језика доживио је прогон. Раша Попов је испричао како је Мика Антић 1957. године, радећи као новинар “Дневника”, интервјуисао побједника првог “Стеријиног позорја” Славка Колара. Том приликом Колар му је испричао да је ишао у партизане. Тада зачуђени Мика упита Колара како то нико не зна, а овај му каже да он није од оних који су цијелог живота позивали на револуцију па се онда сакрили. То је била директна алузија на Титовог пријатеља, књижевника Мирослава Крлежу. Како је испричао Раша Попов, Мика је након интервјуа отишао у редакцију и пошто ту није затекао уредника културе Јоцу Виловца, узме и објави тај интервју. Сутрадан у редакцији нису престајали да звоне телефони и да долазе негативне реакције, а кажу да је и сам Крлежа био увријеђен. Мика је тада добио отказ и као велики пјесник за дјецу успио да се запосли у “Младом поколењу” код Мире Алечковић, гдје је био уредник поезије за дјецу.

Преминуо је рано, у 54. години, али како кажу његови стихови “Упркос данима сивим кад видиш неку комету да небо зарумени, упамти: то ја још увек живим шашав летим, и живим”, он и данас живи.

“Плави чуперак”

“Чуперак косе обично носе

неко на оку,

неко до носа,

ал има један чуперак плави

замисли гдје?

– у мојој глави.”