Тих неколико корака, док не уђеш, / крећеш се у смеру сказаљки на сату / да те не би прогутало време. / Кад уђеш и помолиш се / за душе четири хиљаде / два пута убијених Срба
Купиш карту за воз који не иде
па непостојећом пругом
веома уског колосека,
између два дубока понора,
кроз Херцеговину,
стигнеш пред цркву
у Пребиловцима.
Тих неколико корака, док не уђеш,
крећеш се у смеру сказаљки на сату
да те не би прогутало време.
Кад уђеш и помолиш се
за душе четири хиљаде
два пута убијених Срба,
чујеш овај разговор:
Знаш ли где су Пребиловци?
Знам!
Не знаш, не знаш…
Знаш ли шта су Пребиловци?
Знам!
Не знаш, не знаш…
Знаш ли зашто Пребиловци?
Не знам!
Знаш, знаш…
Изађеш, а над куполом –
небо као затегнуто ултрамарин платно
на које су деца окачила месец и звезде
од станиола.
Из књиге „Кафкино матурско одело“, Православна реч, 2021.
Опрема: Стање ствари
(Фејсбук профил Мирослава Алексића)