Миодраг Јовановић, првак Београдске опере: Са Русима имамо хиљадугодишње духовне везе
Миодраг Д. Јовановић, баритон, првак Опере Народног позоришта у Београду и њен ранији директор, један најобразованијих српских музичара, за Братство говори о важности српско-руских односа и очекивањима од даље сарадње у областима које је идентификовао као најважније за српску ресуверенизацију у сфери духовности, културе, образовања, науке, привреде и других виталних државних питања. Разговор уобичајено треба да крене од неког конкретног питања, али са човеком са сцене крећемо следећом причом:
– Ево вам једне истините анегдоте…Мој отац се упокојио у 96.години, 2012. године, а годину раније је у Србију дошао руски новинар Николај Горбунов који је писао књигу Шаљапин на Балкану. Мој колега је том новинару рекао да у Београду још живи човек који је свирао у оркестру Београдске опере 1935. када је Шаљапин последњи пут наступио у Београду! Новинар није могао да верује. И, направио је интервју са мојим оцем, објављен је у књизи.
Руска емиграција имала је невероватан значај за развој наше оперске и балетске уметности. Балет без Руса не би постојао. До скора смо имали директора балета који је Рус – Костјукова. Са Русима смо двадесетих година добили редитеље, сценографе, диригенте и певаче, балетске играче и кореографе. Све оно што Србија пре Првог светског рата није могла да има. Покојни академик Гостушки је говорио – да је крајем 19. века постојала олимпијска дисциплина скок из блата, Срби би били апсолутни светски шампиони. Кад погледате где су се родили наши људи који су завршавали светске универзитете, па и данас су та места, да извинете – „вукојебине“, а можете мислити на шта су личили онда. Невероватна је то ствар! Оно за шта је Западној Европи било потребно 4-5 векова, ми смо урадили за мање од сто година. И сад мени неко треба да говори да су Срби овакви или онакви!? Није тачно. Ми сами себе потцењујемо! Треба бити самокритичан, али поливати се прљавштином на сваком ћошку – нема ни смисла ни оправдања.
Неко је, шалећи се поводом споменика цару Николају, рекао да је требало подићи споменик Лењину – да њега није било, Руси никад не би дошли код нас. На универзитету смо многе одсеке добили захваљујући њима. Моја мајка је из буржоаске фамилије, те је мој деда имао личног лекара – то је био Рус др Козински! Мој отац се дружио са покојним оцем Васом, чији син Виталиј сада води нашу руску цркву у Београду. Мој отац је гледао сахрану барона Врангела у Београду… Хоћу да кажем да је правилно урадио краљ Александар – иначе ђак Царске војне академије у Санкт Петербургу, када је прихватио све те Русе. Они нису били издржавани као емигранти него су преплатили наше гостопримство својим радом, креативношћу и доприносом нашој култури и Универзитету.
Како објашњавате то што нема једнако видљивих обележја за руски допринос српском народу као за, на пример, донације ЕУ или САД које су нас бомбардовале?
То су којештарије! Мени неко кад каже да су они овде инвеститори – да, инвестирали су до пет милијарди евра од 2000. до сада, али су зато извукли преко сто милијарди профита преко њихових банака. Можда ови у власти који су на њиховим платним списковима то хоће да прогурају у свести овог народа, али то дефинитивно није тако.
Грехота је према Русима који су нам направили инситуције….
Погледајте зграде министарстава, Народно позориште – погледајте плафон, то је сликао руски мајстор Колесњиков. Погледајте Храм Светог Саве. Уместо да се Русима захваљујемо на сваком кораку ми се захваљујемо за столице или сеоски аутопут… а путеве су финансирали за себе, јер их користе за свој тренспорт са Средњег Истока ка Европи. Неће инвестирати где немају интерес. Замерам и овој и претходној власти то што се оријентише на страну инвестицију као услов развоја. Ту је мој школски друг Бранко Павловић апсолутно у праву: интерес страног инвеститора је њихов профит, а не да ли ћете се развијати као привреда, народ и држава, то их уопште не занима. Чим профит није велики као што су пројектовали – оду. А ми њима плаћамо из буџета за сваког запосленог, добијају бесплатно плацеве, хале, структуру, машине, воду, струју. Шта је то? Неоколонијални однос! Србија никада није била колонија, ма колико била сиромашна у 19. веку. Јуче славимо нашу уставност, а шта пише у Сретењском уставу? Сваки роб који ступи ногом на тло Србије, може се сматрати слободним човеком. Наведите ми такав или сличан цитат из било ког ондашњег европског устава.
Да, ни ми ни Руси се не миримо са неслободом… Шта је заправо темељ идентитета Срба и Руса, тог нашег заједништва?
Са руским народом имамо хиљадугодишње духовне и све друге везе. Оне су се прекидале само у историјским околностима као што је српско ропство под Турцима или руско под Татарима, а у новија времена се то догодило из чисто политичких разлога, те је одвојеност била – вештачка.
Срби и Руси су словенска група народа, наши језици се не разликују много, па и онај ко не зна руски, уз мало интелектуалног напора, може да разуме шта Рус хоће да му саопшти. Претпостављам да је тако и са српским језиком и Русима. Обичаји су нам прилично исти. У духовном смислу – оба народа припадају Православљу. Наша вероисповест је идентична, а као и код свих помесних цркава, разликује се само у детаљима. У основи, дакле, наша духовност је таква да можемо да присуствујемо литургији, да се молимо и да се исповедамо у руској цркви, као у српској. Као и Руси у српској. То траје хиљаду година.
Са Русима никада нисмо имали ратни сукоб, и зато данас можемо да имамо нешто што се зове српско-руско братство. Оверено је кроз минуле векове и сигурно има добру будућност.
Србија и Русија су биле захваћене таласом окретања западној цивилизацији. Руски народ је спознао да оно што је са Запада било најатрактивније – технолошки напредак – да то није довољно, ако нема духовности. Шта је потребно да и Срби то осете, колико је важно уграђивање духовности, пре свега у културу?
Од обнове наше државности почетком 19. века, до данас, Србија је под изузетним утицајем западне културе по свим основама. Србија припада источном Хришћанству. Духовност западних народа, а питање је колико су уопште задржали духовност, заснована је на римо-католицизму и протестантизму. Дакле, духовно смо много различити. Код нас је велика фасцинација западном технологијом и природним наукама. За заосталу балканску земљу каква је била Србија, било је фасцинирајуће шта све Запад може. На то се надовезала наша удаљеност од царске Русије, те је већина нашег младог интелигентног света школована на Западу и тамо учила и технологију и образац живота! Тако смо добили позападњачену интелигенцију коју је било срамота што припада православној духовности. Пре тога, наша духовност је преживела катастрофу под турским игом. Појединци су почели да зато мисле да је можда боље да се окренемо Западу. Српски народ је од Средњег века устројен у својој духовности, захваљујући њој је преживео стотине година под Отоманском имеријом. Тешко да ће се такав народ одрећи своје духовности и постати нешто друго што није део његове традиције и истинског веровања. Дакле, немамо избор, морамо да се окренемо својим коренима.
Да смо се држали Крмчије Светог Саве, друге би нам птице данас певале… Знате, на Истоку имамо примере народа који су успешно прихватили западну технологију и унапредили је, али се нису одрекли своје историје и духовности.
Како да наша култура поново буде православна, да схватимо да то не утиче на то да ли ћемо користити технолошки прогрес Запада, будући да тај прогрес уопште не зависи од западних културолошких узуса?
Наравно да не зависи, то је наметнут став.
Друго, православна духовност није против постигнућа науке и технологије, него је у супротности са новим модама које представљају узрок духовног пропадања на Западу. Али, то је друго питање. Ако говоримо само о технолошком прогресу, нема никакве дихотомије!
И, кад смо код технологије, Запад је фасциниран руским постигнућима толико да за део технолошких решења признаје да Русију не може да стигне не годинама, него деценијама…
Руски напредак није само феноменм последњих деценија, него је од царске Русије. Зашто нам се периодни систем елемената зове Мендељејевљев? Он је, колико знам, био Рус, а не – неко други. Њихова медицина је у самом врху светске медицинске науке. Русија је новим околностима још убрзала свој развој.
На Западу је пад духовности, па последично и ствари као што су школство и селекција и то у тој мери да изгледа да Русија узима примат. Не мислим само на војну технологију, него укупне технолошке капацитете.
Русија има срећу да има огромну површину, на којој су сви природни ресурси – енергетски и минерални, шта год хоћете – те има све услове да се развије без обзира на контакте са остатком света. Несхватљиво ми је да је неко мислио да може да санкционише Русију. Шале ради – хоће ли руске даме остати без Луј Витон торби? То је земља која има апсолутну аутохтонију у опстанку, производњи и – свему.
Шта би Србија добила – од квалитета свакодневног живота, до геополитичких бенефита – ако би појачала сарадњу са таквом Русијом? И може ли се на томе сад радити будући да је у току сукоб Запада и Русије?
То није само могуће, него је – неизбежно!
Русија нам је савезник и пријатељ. Они нам говоре: Србија је та која треба да изабере своју будућност, Русија ће је у томе подржати. Наравно, неће нас подржати да приступимо НАТО-у, да дамо територију за базе из којих би Алијанса могла да погађа циљеве у Русији. Није ни близу памети да се тако нешто уради.
Дакле, нема никаквог условљавања… морате ово да бисте добили оно. Не! Кажу да је српски народ тај који одлучује. А мислим да нема ничег природнијег него да будемо савезници.
Неки замерају Русији да нам некад није помогла, а ствар је у томе да нам никад није одмогла! Помагала је максимално колико је могла у стању у коме је била, али није одмагала. У 19. веку када је цела уједињена Европа под Наполеоном напала Русију, она није могла достојно да брани Први српски устанак и Карађорђа, јер је била окупирана претњом њеној егзистенцији. Људи то морају да схвате. Али, кад год је била у прилици, једино је она увек помагала. Не знам који су то западни народи уложили своје ресурсе и животе својих људи да би Срби достигли слободу и државност.
Како ће Русија убудуће помоћи Србији да обнови државност односно да се ресуверенизује, и да постане земља која не мора да испуњава уцене – будући да наши политичари саопштавају да смо изложени притиску? Може ли Русија да помогне да се ресуверенизујемо у смислу да се ослободимо одлучивања под притиском?
Русија је деведесетих, на жалост, имала експеримент са западњачењем… Ствари су се промениле набоље.
Прва ствар наше обнове је пало школство, које је изгубило васпитну, а на путу је да изгуби и образовну функцију. Одлука је на нама. Од Русије можемо да добијемо инструкције како право школство може да изгледа. Ту нам много могу помоћи. Наши људи имају отворена врата за школовање на руским престижним универзитетима.
Даље – војна помоћ. Тим пре што је наше наоружање увек било оријентисано ка источним обрасцима наоружања Совјетског Савеза. Треба имати континуитет. Трагедија у Украјини сведочи да руска оружја имају доминацију и предност у односу на неке западне профиле који су и на нашим просторима последњих неколико деценија били ковани у звезде.
Услова односно могућности за сарадњу има јако много. Јако много! Али, то је до нас, а не до Руса, да ли ћемо искористити пружену руку.
Да ли су наше елите свесне да српско-руско братство може бити полуга ресуверенизације? Шта је проблем са нашим елитама?
Проблем са нашим елитама је што више и нису елите, него псеудоелите. Кад видите профил кадрова у дневној и државној политици, схватите да ниво њихове информисаности и образовања не задовољава услове да би могли да одлучују о судбини једног народа и једне земље. То је оно што је лоше.
Пад елита се види на Западу. Политичари пре 30 или 50 година и ови данас, то је небо и земља, у лошем смислу тог поређења. Дошло је до колапса и дај Боже да се то не заврши планетарним уништавањем, а мислим да се Русија труди да се то не догоди.
Да ли народ има тачнији осећај од елите шта је добро за државни прогрес?
Да, не каже се за џабе: нас и Руса 200 милиона! Нама је то и у подсвести. Наш обичан народ апсолутно има симпатију за руски ратни напор, како тренутно у Украјини, тако и за све што Русија ради на политичком плану у међународним околностима.
С друге стране, ми смо најстарији гастербајтерски народ. Од шездесетих година одлазимо на Запад и тамо се фасцинирамо технолошким погодностима, зарадом и сличним. Зато мислим да је народ збуњен, а тенденциозно му неко убацује и „црва“ да нам Руси неће помоћи и да нам никада нису помогли, што није истина.
Како да се изборимо са том кампањом лажи о историјској улози Русије? Та кампања се тиче и данашњег дана. Интервју председника Путина америчком новинару Карлсону се чак и код нас на главним медијима тумачи као капитулантски, као покушај Путина да „моли за мир јер губи“…
Права информација, објављивање истине, то је најбољи лек! Морају се објављивати тачни подаци.
Не видим ништа у нашој заједничкој историји што нас не би определило на блискост са Русима.
С друге стране, и у прошлости и данас, западне земље са другим земљама успостављају однос који зовемо колонизација. Она укључује и ресурсе и духовно и идентитетско ломљење тих других. Русија нигде није отишла да силом намеће своју цивилизацију. Зашто имамо кругове који изједначавају Русију и друге велике силе, и још Русију оптужују да нам помаже само ако је то у њеном интересу?
Питао бих те који то тврде, како је могуће да једна подсахарска Африка се куне у Русију и гледа је као савезника и пријатеља у односу на своје бивше колонијалне газде са запада који су и даље остали нека врста газде – јер те западне државе још држе у зависности народе Африке. Народи су се побунили! Шта их је навело да буду уз Русију? Да би из једног ропства пали у друго? Не! Исто могу да кажем за Кину. Овде се шири страх од „жуте опасности“. А они ничим не уцењују, они нуде бизнис, па ти узми или немој.
С друге стране, наш однос са западним светом у последњих 250 година је тај да су им Срби добри само када су своју крв проливали за интересе западних метропола и колонијалних сила. Сваки пут када смо покушали да дефинишемо сопствени интерес и да се томе успротивимо, били смо скрајнути и – бомбардовани.
Кад смо код бомбардовања, изгубили смо и животе и територију. Животи се не могу вратити, али да ли остало можемо да вратимо без да се окренемо пруженој руци Русије?
То зависи од нашег народа, менталног и моралног устројства. Само хипотетички кажем: ако 99 одсто младих војно способних Срба каже да их Косово не занима, онда је та територија изгубљена. С друге стране, сведоци смо да никакви папири, потписани и оверени или не, не значе ништа у историјским токовима. На колико папира УН су се велике силе обавезале па није испоштовано? Ко је тај који командује? Онај ко има новац и утицај, онај чији је лоби најјачи. На дневном нивоу смо сведоци неправде. Говоримо о неким „вредностима“. Наш народ каже: сила Бога не моли. Али, има и она: Бог силу не воли. Тако да оно „само да не потпишемо“ видим као то да ако и потпише, доћи ће друга која ће то да – поцепа! Па, мало ли је таквих примера у историји. Не бих падао у очајање, јер то зависи само од нас, образовања и васпитања омладине о томе шта су њене вредности и приоритети.
А како у том контексту видите питање Црне Горе? То је српска земља…
Апсолутно. По оцу сам пореклом из Роваца, славимо Светог Луку. У нашој породици се никада није постављало питање да ли је Црна Гора српска земља и да ли су Црногорци Срби као што су и Шумадинци Срби, и поједини Личани и Далматинци.
Разне политтехнологије и неоетнопројекти западних сила раде на томе да се у оквиру једног народа изазову поделе по било којој основи. Основни проблем у Црној Гори је што је прекинута традиционална нит спознања ко смо, шта смо и одакле смо. Фасциниран сам кад на ТВ чујем људе са Цетиња да су њима Срби и Руси највећи непријатељи и да смо дошли да их окупирамо. До које мере иде то незнање и испраност мозгова – то је страшно!
Слично се дешава у Украјини. Рат има многе елементе грађанског. Страшно је да се Словени међусобно истребљују, иако имају идентично порекло и вероисповест, тако да је то нечије масло, а све је јасније ко иза тога стоји.
Шта је одговор на ситуацију у Црној Гори? Да ли је православље универзални одговор на опасност од дезинтеграције српског ткива?
Оно то јесте. Покрет са литијама кога је у доброј мери осмислио митрополит Амфилохије то показује. Црква је та која је очувала свест у народу и супротставила се монтенегринском пројекту. Колико је смешно да неко добро име Црне Горе италијанизира у Монте Негро. Па онда још и кличу на италијанском. Читам да је неки функционер да би политички могао да напредује, обрисао са надгробне табле ђеда да је пао у борби за српски народ. Звучи као шала, као немогуће и није ни близу достојанства.
Да не подсећам да је родно место Косовског мита управо у Црној Гори.
Колико је Косовски мит и косовски завет свесрпска ствар?
Косовски завет је апсолутно сверпска ствар. У Далмацији имамо места која имају придев косовски у имену. Где год су Срби ишли, и даље од Балкана, косовски завет је био основа и услов њиховог опстанка. Нису културно опстали захваљујући западној технологији, него јер су били способни да зараде, стекну и саграде своје цркве. А у томе их је одржао косовски завет и свест о припадности једном народу и вери.
Колико је Косово и Метохија свеправославно питање? Где је место православног света у разговорима о будућности Косова и Метохије?
Оно је пре свега наше питање, јер се на Косову и Метохији родила српска држава током раног Средњег века, али је, Бога ми, и свеправославно питање. Видимо да се православне богомоље отимају, претварају у католичка светилишта и у не знам шта! Моје православне колеге, Бугари, Румуни, Грци, Молдавци, нису склони да мисле да Косово треба да припадне некој новој држави или уједињеној Албанији, иако те колеге долазе из земаља чланица НАТО, које имају другачију спољну политику. Као православни Хришћани, моје колеге сматрају да су Косово и Метохија део државног и културног наслеђа. Видим велики капацитет да се православна солидарност активизира! Зато западни центри и покушавају да је разбију…
Како објаснити то да Русија није укључена у преговоре о Косову иако се дословно нудила?
После Кумановског споразума 1999, руски војни контигент је први дошао на простор Косова и Метохије, да би се, касније, повукао. Због чега се повукао? Да ли је то била искључиво одлука руске власти или се можда она власт после 5. октобра понашала тако да је она „дала идеју“ Русима да изађу из целе приче, јер се она искључиво и стопостотно оријентисала на тзв. западне савезнике и велике пријатеље. Не знам, али није логично да Русија као велика сила која је према нама искључиво пријатељски настројена буде искључена из преговарачког процеса, а укључене су земље које, благо речено, немају никакве везе са овим простором.
Русија је рекла да је седница СБ УН била корак којим се Косово из западних руку враћа у преговоре у међународној арени. Председник Србије је рекао да се о Косову преговарало са ЕУ и Американцима. Сад је Русија рекла да се Косово враћа у институцију УН. Је ли то прекретница?
Исправно је да се вратимо Резолуцији 1244 УН. Тачно се зна ко је изместио косовску проблематику из УН и пренео у ЕУ. То свакако није била руска грешка!
Хоћемо ли исправити нашу грешку?
Дај Боже, али понављам да је то до нас. Конузин је питао „има ли овде Срба?“. Неки су се увредили, али ја нисам, јер ако ми не гајимо интерес за сопствени опстанак, нема тих Руса или Кинеза који ће вам направити оно за шта ви нисте заинтересовани.
Да ли Срби дају неке сигнале? Имамо иницијативу да се Србија прикључи БРИКС-у. За то су били политичари у прошлом скупштинском сазиву, а и неки који су сад ушли. Има ли сигнала?
Замешатељство са нашом тежњом да будемо у ЕУ је трагикомично. И најнеинформисанијем човеку је јасно да од тога нема ништа. Тим пре што ЕУ са својим енергетским и другим статусима нема неку перспективу. То јесу земље са резервама богатства, али оно не траје вечито, а својих ресурса немају.
Логично је да будемо део БРИКС-а; ми смо земља која има мање становника него поједини градови земаља БРИКС-а, али је логично да будемо тамо где нас желе, а не тамо где нас уцењују, што је понижавајуће и неприродно.
Шта очекујете да бисмо добили тим природним интеграцијама? Од ваше области, културе, па на даље…
Да би Србија могла да планира привреду мора да има енергетску и сировинску безбедност. Да би развијала духовност, школство… сарадња с Русијом нам је потребна. Да се ограничим на ово што ја радим – руске музичке школе су можда и најбоље у свету! И у време захлађених односа бивше СФРЈ са Совјетским Савезом, наши музичари су се тамо школовали, не зато што је било бесплатно, него висококвалитетно. Не дају само амерички универзитети висок квалитет образовања, него су и руски у светском врху, тако да Србија може да има само бенефите.
Чули смо од председника државе да ће БРИКС за Србију бити интересантан тек за десет до двадесет година па је питање шта можемо у том међувремену да предузмемо да се зближимо са Русијом?
Свака част председнику ако има довољно добре информације да може да говори о роковима и о времену, а мој је утисак да се време убрзава. Нешто за шта је требало пар деценија, сада се догоди у пар година.
Разумем да тактизирамо и да се – ако не морамо – отворено не супротстављамо никоме, као мала и немногољудна и привредно релативно слаба земља, не би било паметно да идемо одмах у сукоб; али можемо да направимо стратегију у којој ћемо бити окренути ка Истоку. Економисти кажу да се производни, научни (а и духовни) центар света сели са запада на исток. Ако ми то на време не препознамо, утолико горе по нас.
Како видите нови свет који настаје и колико смо изгубили јер се још нисмо прикључили?
Нису нам замерили што им се још нисмо прикључили, али је то наша једина перспектива. Пријатељи и колеге са запада ми кажу да се тамо намећу неприродни односи према питањима полова, породице итд. Чак је и тамошњем свету то неразумљиво и пружају отпор. Они такође виде, можда не тако отворено као другде у свету, да им је Русија савезник.
Каква је моралност „новог света“?
Узмимо за пример Русију. Она подржава природну породицу. Мушка деца се васпитавају као мушка, а женска као женска, уместо да се праве неки артифицијални гендери којих има 15-20 могућности и на дуже стазе такве ствари не могу да опстану!
Хоћете да кажете да је моралност „новог света“ у перспективи одговор за цело човечанство?
То је сигурно тако. Да!
Које је место српско-руског братства у том свету, будући да смо географска спона истока и запада? И, плус, ако је наша дијаспора огромна колико јесте, да ли можемо западном човеку да покажемо користи од братства са Русима?
И сама Русија је као начин решења добар пример многима који су морално и егзистенцијално угрожени на Западу. Немојте мислити да у САД немате огромну количину људи који симпатишу Русију. Без обзира на пропаганду мас медија, тога је све више. На Јутјубу се могу видети пресељеници фармери који су из САД отишли у Русију! Да вам је то неко рекао пре 2-3 деценије, рекли бисте да је луд. Гледао сам и емисију у којој православни свештеник говори енглески и мислио сам како овај Рус баш добро говори, као да је из Тексаса. Испоставило се да је он Американац који је прешао у Православље и са својом осмочланом породицом дошао у Русију, постао свештеник, бави се сточарством, а да куриозит буде већи – он је директни потомак једног од „оснивача нације“ који су стварали Америку. Шта ће вам већи доказ моралности и исправности Русије? Маса канадских фармера са породицама, имају традиционалну свест, виде куда све ово води – тај ЛГБТКу-изам и слична култура. Они то не могу да прихвате и излаз налазе у томе што беже, јер у сопственој земљи не виде решење. Тога ће бити све више, како Запад буде улазио у сваковрсну кризу.
Ни једна земља није савршена, али имам утисак да Русија колико толико води рачуна о свом народу, да ли ће људи имати посао и довољну плату да могу да издржавају породице. Тога на Западу једноставно нема. Тамо политичари само мисле како да задовоље своје спонзоре који их плаћају, да би дошли на власт. Народ ко шиша! То тај народ све више препознаје. Погледајте масовне протесте привредника на западу Европе, тога није било пре две-три деценије.
Да ли то значи да западни човек почиње да мисли својом главом у смислу да не препушта све одлуке политичким елитама?
Да, нарочито се то види код млађих људи. Мој пријатељ у Сан Франциску, ожењен Американком и има двоје одрасле деце, каже да те млађе генерације уопште не гледају мејн стрим медије, него подкасте на интернету који су листом критички оријентисани према актуелној власти САД. Како да у току свега што се дешава у Гази студенти на најпрестижнијим универзитетима изражавају незадовољство америчком политиком апсолутне подршке израелској власти и геноциду над палестинским народом? Да они сви слушају само СиЕнЕн и сличне медије, то сигурно не би било тако, што сведочи да они већ имају алтернативне могућности.
Има још нешто што ствара сумљу. Од почетка операције у Украјини, на Западу су сви руски канали били цензурсани истог тренутка. Западни човек који је навикао на неку слободу информација пита се зашто је то тако, док, истовремено, у Русији можете да гледате америчке медије. Апсолутна контрола над свешћу једног народа није могућа и начин још није смишљен. Можете да залудите добар део нације, али, као што је то рекао један Британац, можете неко време да обмањујете неке људе, али не све време све људе. То се показало као истина.
Шта је Ваша порука западном човеку, а шта пријатељима у Русији?
Западном човеку – да се врати здравом разуму. Не видим код њих довољну количину здраворазумског резоновања. Политичари у ЕУ дају такве изјаве да човек мора да протрља и очи и уши. Тотални адио здравом разуму. А браћа на Истоку – апелујем да имају разумевања за тешку ситуацију у којој се наш народ и држава налазе и да имају стрпљења. Биће све како треба. Мислим да и они то знају.
