МИЛУТИН МИЋОВИЋ: НАТО агресија на Србију и Црну Гору, ни послије 25 година није престала

Публициста и писац Милутин Мићовић добро познаје Русију, учесник је многих српско-руских културних пројеката. Он воли руску културу са њеним посебним, како сматра, још увијек веома живим православним духом. Вјерује да је руски народ задржао мистичну везу са својом фундаменталном природом. О томе је више пута говорио у нашим разговорима.

Мићовић је аутор збирки поезије и филозофских есеја: „Жива вода” (1987), „Врата” (1994), „Тако су говорили Црногорци” (1996), „Писма из Уранополиса” (2000), „Српски лавиринт и црногорски минотаур“ (2003), „Његош и савремена Црна Гора“ (2007), „Трагови будућности“ (2010), роман „Разорени град“ (1991). Пјесме су му уврштене у руске и стране антологије модерне српске поезије; преведене на многе језике.

Добитник је књижевних награда: „Марко Миљанов“, библиотека „Његош“ (Пећ, Косово и Метохија), руске медаље В.В. Болотова, медаље Савеза књижевника Русије „За вјештину и оданост у корист руске књижевности“ 2021), државне награде „Мирослављево јеванђеље“ (Црна Гора).

Данас смо се обратили писцу-публицисти у вези са трагичном 25. годишњицом догађаја из 1999. године – вишедневног бомбардовања Југославије од стране НАТО снага. Раније је Милутин Мићовић већ говорио о томе који су догађаји дали повода за ескалацију балканског сукоба. Сада ћемо говорити о посљедицама и сјећању.

ИА Црвено прољеће: Драги Милутине, Русија се ових дана, као и српски народ, са болом сјећа трагедије која је задесила народ Југославије 1999. године. Бол српског народа је и наш бол. Догађаји ове величине обично имају велике посљедице широм свијета. Реците нам какве је очигледне, а можда и неочигледне догађаје произвела та демонстративна „акција пацификације“ побуњених Срба уз помоћ дуготрајних бомбардовања.

Мићовић:НАТО агресија на Југославију, ни послије 25 година није престала. Наравно, та агресијасе садаизводи на „пријатељски“начин („рат другим средствима“).

И она агресија из 1999. године од стране 19 најмоћнијих западних земаља под командомАмерике,без формалне сагласности Савјета безбједности ( дакле нелегално!), извођена је под именом –„хуманитарна интервенција“.Са том „хуманитарном интервенцијом”, на суверену земљу,ангажована је сва војна сила НАТО пакта, која је бомбардовала нашу земљу 78 дана, рушећимостове, фабрике, војне објекте, електричне централе, аеродроме, телевизијске куће,путничке возове, убијајући наше браниоце и наравно цивиле, које су они стављaли у рубрику –„колатерална штета“.

Напомињемода су бомбе НАТО пакта носиле и осиромашени уранијум, којим је запрашенанаша земља, што има за посљедицу огроман пораст канцерогених болести у нашем народу.

Да се подсјетимо, у тој НАТО агресији, погинуло је преко 2000 људи, међу којима је билонајвише цивила, a међу њима и око 100 дјеце.Послије рата, предсједник Милошевић одведен је у Хаг, гдје је завршио свој живот поднејасним околностима, али је успио да пред свјетском јавности јуначки и умно раскринказападну „демократију“ и нечувено њихово лицемјерство и цинизам.

ИА Црвено Прољеће: Запад (прије свега САД) је хтио нешто од Југославије. Шта тачно? И који су резултати документовани? Како је то све касније заживјело?

Мићовић:После престанка НАТО бомбародвања (78дана), које је завршено Кумановским споразумоми Деклерацијом 12 44, која је подразумијевала повратак дијела наших безбједоносних снаганаКосово, Америка са западним земљама је учинила све да се тај споразум не испоштује. Подзаштитом Међународних снага (КФОР), иселило се 250 хиљада Срба и не престају да сеисељавају трпећи свакодневно разна понижења, која се у посљедње вријеме само појачавају. Несамо да је српско Косово и Метохија окупирана земља, него је одмах послије завршетка НАТОбомбардовања урађена кампања да се Косово отцијепи од Србије, добије „државнусамосталност“ и постало је неформално 51. америчка држвица.

А Косово је српски Јерусалим,историјски и духовни темељ српског народа, мјесто велике средњовјековне српске културе, имитски симбол отпора према тадашњем окупатору, Османском царству. У косовској бици(1389),да се подсјетимо, у судару турске и српске војске, погинуо је турски цар (султан) Мурат, штојасно говори о размјерама те битке, на вратима хришћанске Европе.

Кад кажем да НАТО агресија на Србију и Црну Гору још траје, имам на уму тај „пријатељски“начин притиска. Црна Гора, под дејством “демократског” притиска НАТО пакта, и њиховихлобиста (код нас и из иностранства), ушла је у НАТО савез, без референдума, с великомкампањом наше тадашње власти, под вођством тадашњег предсједника Црне Горе, слуге НАТОпакта, и малог балканског диктатора, Мила Ђукановића. То добија последице на дуги рок.

На Србију се у све ове године врши бесомучни притисакда формално призна Косово као„самосталну“ албанску, (или НАТО) државу. Да није Русије и Кине, и њиховог чврстог става уУједињеним нацијама, то би се већ давно десило.

Ово све говорим у прилог тезе да НАТО државе, после Југославије са истом пропагандом,ширењем своје „демократије“ на Блиски исток, настављају да руше „недемократске режиме“што је еуфемизам за отворени окупаторски поход на суверене земље. Са Југославије супрешле на Ирак, Либију, Сирију, гдје им се супроставила Русија.

ИА Црвено Прољеће: Овдје бих жељела да се детаљније задржим на улози Русије у овим процесима. Очигледно је да је притисак Запада, који се гомилао годинама и деценијама, прије или касније морао да се „одмара“ на Русији. Да ли се то десило у Украјини?

Мићовић: Управо тако. Русија се Западу супроставила и у Украјини, која је најнесрећнија словенска земља! Санестабилним идентитеским насљеђем, Украјина је ушла у замку западне пропаганде,иријешила да ратује против саме себе, у корист стратешких планова Америке и западнеЕвропе.

Украјина је припремљена од стране Запада да изазове напад Русије на њу. Нијесу то самоМајдан и осмогодишњи напади Украјинског режима на своје грађање у источној Украјини којисе историјски и језички осјећају Русима.Познато је да овај сукоб има узроке и неколико вјековауназад. Директни притисци у посљедњим годинама на руски народ Украјине, потпалио је овајогањ. Забрана традиционалног руског језика у Украјини и руске културе, најдиректни је нападна елементарна људска права и руски етнос уопште. Разлози украјинске државе да унижавасвоје грађане који се осјећају Русима, не могу да оправдају „интересе државе“и није то самодиректно кршење људских права, него је то злочин према једном народуу свим његовимнивоима постојања. Дакле, планско обезличавање једног народа, уништавање његовогисторијског памћења, јесте коријен свих сукоба у Украјини.

Показало се на најсуровији начин,када се култура једног народараздијели на двије, онда онепостану непријатељи до унишетња. Украјинац, одвојен од руског насљеђа, постаје антирус. То јеформула самоунитења.Рушење споменика царици Катарини, Пушкину, Достојевском,Михаилу Булгакову, Николају Гогољу, прогон те културе, јарки су изрази украјинскогаутошовинизма.

Кад све саберемо и дубље погледамо, у овом рату Украјина, уз помоћ својих пријатеља инепријатељаратује сама против себе, у корист Запада (НАТО). Њени пријатељи са Запада суњени непријатељи, али она то не може да види јер је ушла у непријатељство према самој себи.То само говори колико идентитетска самодеструкција, производи тоталну идејнудезорјентацију, која се храни саморазорном мржњом. Ту разорну формулу,наравно, намећу иподстичу савремени геополитички технолози, којизарад глобалних циљева уништавају мањедржаве и народе. Надати се да ће у украјинском народу ипак доћи до неког освјешћења. Самода не буде касно.

ИА Црвено Прољеће: Милутине, више пута сте рекли да данашња трагедија у Украјини по много чему подсјећа на трагедију Југославије, да ту и тамо постоји један сценарио и, штавише, један извођач. Објасните ову идеју.

Мићовић:Ове разорне стратешке подјеле маркирам, јер смо исте стратешке планове видјели и код нас уЦрној Гори.Ми имамо то искуство у Црној Гори, гдје је извршена подјела, такође једног народа на два.Иста технологија и идеологија смислила је тај пројект. Раздвојити Црногорце, (који су потрадицији и култури Срби) на Србе и Црногорце, а традиционални српски језик на којем јеутемељена историјски Црна Гора, на два језика – црногорски и српски, православну цркву, којаје традиционално српска, на српску и црногорску, јесте формула сукоба, формула производнедубинске мржње и формула самоуништења једног народа. Тај процес организованог расцјепау Црној Гори, био је врло интезивно кренуо за вријеме владавине Мила Ђукановића,извршитеља западних пројеката.

Овај расцјеп најприје иде преко културе, тако да су, по истој украјинској матрици, и у ЦрнојГори, српски језик и српска култура, српска црква, постали „окупациони пројектвеликосрпства“.

У таквој атмосфери, велики пјесник из Црне Горе, Петар Петровић Његош(19 вијек), постајеидеолог великосрпства, а често су му лијепили етикету „геноцидни пјесник“. Зар то није иститретман као што имају украјински сепаратисти према Николају Гогољу и Михаилу Булгакову.Украјински конфликт је отишао толико далеко, да изгледа неповратним. Конфликт ће севјероватно завршити или разријешити у главном граду Кијеву, јер је Кијев и основ рускецивилизације, а Кијево – печерска лавра, мистични центар словенског православаља.Западпоказује велику амбицију да Кијев као и Кијево – печерска лавра припадну западном простору,исто као што велика амбиција Запада, да Косово и Метохија, основе свесрпске историје и кутуре,припадне Великој Албанији која је протекторат Америке.

ИА Црвено Прољеће: Драги Милутине, у чему се састоји нада и има ли је? Каква је судбина Европе с обзиром на њену неслободу?

Мићовић:Што се тиче Европе, моје прогнозе су апокалиптичне.Не само да се Украјина бори против саме себе, него то ради и Европа, у блажем облику. Радиамеричког и НАТО пројекта уништавања Руске Федерација као најтеже баријере, и одржавањавојног и политичког монопола у свијету, она ради против себе, против своје економије, противдемократије којом се поносила, против своје културе и против свог суверенитета.

Европа је историјски гледано, била носилац слободне мисли, демократије, правде, слободногстава, али у овој прилици, Европа саму себе у потпуности оповргава, њене елите понашају сепо правилу добровољног ропства, служећи Америци на своју катастрофалну штету. Пориче себе,и рекло би се, бесповратно своје достојанство.

У овом сукобу Запада и Руске Федерације, остварује се један интерес Запада,- сукоб два историјски братска народа, који резултира великим жртвама на обје стране, с тим што Украјинаулази у безизлазну катастрофу, јер губи и народ и државу.

Савремена Европа се налази у стању своје апокалипсе, јер сама разара вриједности које јестварала, пристала је да говори строго контролисаним једнозначним језиком извршитељаамеричког плана, који је сасвим супротан стварности.

У деградацији западног свијета, доиста има нешто монструозно, а све је то срачунато наунижење и презир човјека, кога треба ментално разорити, да не разликује зло и добро, да незна за достојанство, за вриједности које човјека чине Човјеком.

Народ у Србији и Црној Гори прати дешавања у Украјини, а кроз то и цијелом свијету. Онај дионарода (већи дио) који је остао у свом историјском насљеђу, који је сачувао свој код, тачноразумије шта се збива. Ово је борба за историјско памћење, и достојанство човјека и сматрада Руска Федерација у овом сукобу брани своју историју, културу, правду, и наравно својуслободарску отаџбинсски војну традицију.

Други дио народа, оштећеног кода, склон је свакој врсти релативизације и мимикријскеадаптације актуелним пројектима.На крају, остварује се оно о чему је говорио велики Ф.М. Достојевски, прије вијек и по. Као што јепознато, он се много занимао западном културом и менталитеом, стављајући те вриједностинаспрам руског човјека,потенцирајући његову свечовјечанску отвореност према другимнародима и културама. Предвидио је да ће Русија много да пострада примајући западневриједности, али је остао на становишту да руски човјек, иако склон разним утицајима издругихнарода и култура, захваљујући дубинским вриједностима које он носи у себи, моћи да побиједи исвоје заблуде и посебно заблуде које долазе са стране. Јер руски човјек носи у себи Христа,тј. вриједности које побјеђују свијет, а то су аутентичне хришћанске вриједости за које је он и сарадошћу страда.

У сваком случају, надамо се да се та побједа руског човјека сада остварује на дјелу.

Олга Кисљакова / Интервју за новинску агенцију Црвено Прољеће (Красная Весна) / 15. април 2024.

 

(са руског превела: Савва Радучович)