МИЛОШ ШОБАЈИЋ: И данас херојски трпимо неправде

ПОЗНАТИ сликар Милош Шобајић прошао је кроз ружне и лепе догађаје, кроз смрти и радости, успехе и падове. Сретао је важне људе, Зуко Џумхур био му је први учитељ сликања, стварао је у атељеу у којем је пре њега био Пикасо, његова дела излагана су у свим деловима света, од Кине, преко Европе, до Америке. Стигао је и да воли: Лотку и Мају.

О свом животу написао је књигу „Мојих девет живота“(„Вукотић медија“). У њој сликар износи и своје политичке ставове, пише против глобализма у свету, жељи да заштити уметност од покушаја да се њоме управља из светских центара моћи. А…, да ли је интервјуисати самог себе најтеже искуство, Шобајић, за „Новости“, одговара:

– Писање овог текста ми је било интересантно искуство, јер сам се поново налазио у мојој кожи из неких других времена, кад сам живео друге животе.

* Позната је изрека да човек себе упознаје цео живот. Да ли сте ви нешто ново о себи спознали пишући ове, веома личне, аутобиографске записе?

– Схватио сам да сам живео девет живота, јер сам после сваког од њих, умирао и поново се, као Феникс рађао. Сваки од тих живота ми се чинио као потпун и завршен круг.

* Описујете места одрастања, стасавања: Истанбул, Никшић, Београд, Париз. Где је ваш завичај?

– Свуда сам живео, од Париза и Истанбула, до Београда и Никшића. Провео сам два периода у Паризу, прво као беба, па касније још пола века, као сликар. То је град у којем сам провео скоро цео мој живот и у којем сам се оформио, не заборављајући Истанбул у којем сам као дечак прогледао и открио лепоту Земљиног шара. У Никшићу сам срео моје прве и незаборавне другаре, док је Београд увек био и остао мој најдражи град, у који сам се увек враћао са великим узбуђењем, као што се враћамо у загрљај нашој мајци.

* Једно поглавље насловили сте „Да сам вајао Стефана Немању“…?

– Тешко је направити споменик историјској личности, а да сви буду задовољни. Зато ни са мојим спомеником Немањи, не бих очекивао позитивне реакције, увек незадовољних грађана. Свакако бих га направио у духу онога што радим; у извесном покрету, са наглашеним детаљима, избегавајући да има класичан изглед.

* Много је критика упућено на рачун споменика на Савском тргу?

– Он не може бити прихватљив онима који виде у њему глорификацију српства, или српске државе. Посебно у овом тренутку, кад покушавају да нам отму Косово, споменик Немањи нам је свакако добродошао, иако је направљен са огромним закашњењем.

* Написали сте да су Срби слични Арапима које не занима култура земље у којој живе…?

– Кад сам недавно у градићу Сен Денис, поред Париза, тражио чувену готичку катедралу, прву у том стилу, насталу почетком 12. века, обраћао сам се пролазницима, Арапима, који чине већину тог региона и који су ми одговарали да не разумеју шта тражим. Био сам изненађен толиким одбијањем да прихвате постојање историје и културе земље у којој живе. У Србији, нажалост, све чешће срећем Србе који одбијају своје наслеђе и показају потпуно непознавање историје сопственог народа, показујући мању заинтересованост од странаца који су изабрали да живе овде.

* У једном поглављу пишете зашто је тешко бити Србија. Објасните нам зашто је тешко бити Србин?

– Зато што вековима и херојски трпимо најгора зверства од наших непријатеља. Зато што не смемо о тим зверствима ни да говоримо, а камоли да тражимо правду. Погледајте шта се ових дана дешава са филмом „Дара из Јасеновца“. Тешко је бити Србин.

* Доживљавали су вас као експонента политике Слободана Милошевића?

– Био сам само експонент мог народа. Од Милошевића никад ништа нисам ни тражио, а још мање добио. Гледајући га из Париза, упоређивао сам неизмерну љубав коју је Запад гајио према Брозу и фасцинантну мржњу коју је испољавао према Милошевићу. Закључак се наметао сам по себи: ако су они толико волели великог србомрсца, мора да им овај други није по мери. Желео сам да укажем на ту чињеницу, која је, мислим, неоспорна и очигледна. Нису они нас бомбардовали због Милошевића, као што су покушавали то да представе наивнима, као што нису убијали наш народ током целог 20. века због наших председника или краљева, већ зато што им је то стратегија, која не престаје и која упорно још траје.

* Светозар Вукмановић Темпо је гледајући ваше слике рекао да му је жао што вас није изабрао да портретишете Маршала. Да ли је и вама жао?

– Све главе личе једна на другу. Наши портрети поседују у себи све најбоље од нас, као и све најгоре. На Брозовој глави нисам примећивао ништа позитивно, осим његов правилан облик лобање, која би ми била добра површина и разлог да по њој насликам у дебелим наносима, огромну количину тајни коју је он носио у себи.

* Могу ли уметници да мењају свет или су само ту да буду хроничари времена?

– Уметник је досада битно утицао на промене у друштву, стварајући авангардна дела у свим областима његовог рада. Данас се од тзв. артисте тражи да буде део гомиле њему сличних, који ће под командом комесара стварати недела за необразовану публику, која је на веома ниском духовном нивоу, јер само такав грађанин може бити прихваћен од новог светског поретка.

* Човек кога сликате увек је у хаосу…

– Мој човек је увек покушавао да избегне замке на свом путу. Мој човек је под сталним прогоном, али захваљујући својој менталној сили, успева да буде спасен. Мислим да осликавам свет у којем живимо.

* Да ли сте некада осетили узалудност онога што радите?

– То осећам константно, али упорно радим и даље и дању и ноћу, као да ћу тиме нешто променити.

* Кажете да је глобализам ушао у све сегменте друштва. Да ли нама господаре господари новца? И да ли је ова пандемија једно поглавље те приче?

– Ми очигледно живимо у необјављеном рату. Ево, прошла је прва година како се кријемо, прогоњени злом које нас вреба и најављује да је ово само почетак, те да нисмо ни свесни какав нас чека хаос. Господари новца изјављују да добро знају шта нас чека. Хвала им на информацији.

* Написали сте да је вакцинација упозорење да нисмо више ни власници сопственог тела?

– Ми очигледно нисмо више ни власници свог тела, јер ако одбијемо да примимо брзо направљену или експерименталну вакцину, бићемо временом елиминисани из циркулације. Ако будем био на било који начин приморан да се вакцинишем, примио бих руску, или кинеску, у недостатку домаће вакцине, јер у поменутим друштвима, у великој мери и даље влада држава, а не корпорације.

* И на крају, који вам је од ваших девет живота најмилији?

– Свакако овај садашњи, који живим са Мајом, не заборављајући све остале, који су ми доносили и срећу и несрећу, али које не бих мењао ни за шта на свету, јер су сви били само моји.