Милош Ковачевић: ТЕКСТОСТИЛЕМАТИКА ЈЕДНОГ ТИПА КРИПТОГРАФСКОГ ДИСКУРСА
Милош Ковачевић (фото: Искра)
- Два су насловна упоришна термина нашега рада: текстостилем и криптографски дискурс. Разјашњење њиховог међуодноса темељено на егземплификацијској анализи, што ће рећи на конкретном корпусу, представља основни циљ овога рада. Упоришне термине при том обједињава иста семантема лексема текст или дискурс, при чему је та семантема нашла израз у коријенском морфему првога термина (текстостилем), док је у другом термину, будући да је он синтагматског типа, она добила свој лексички израз (криптографски дискурс). Из тога онда проистиче да у овоме раду, без обзира на у литератури истицану потребу диференцијације њихових значења (в. нпр. Половина 1999:95-100), термине текст и дискурс сматрамо синонимним, тако да је термину криптографски дискурс потпуно синониман термин криптографски текст, али смо из стилских разлога – разлога стилског разједначавања – будући да је творенички термин (текстостилем) уобичајен само од лексеме текст, у синтагматском термину дали предност лексеми дискурс (криптографски дискурс).
1.1. А сам термин криптографски дискурс упућује на основно значење термина криптографија, а то је значење «тајнопис», «тајно писање» (Симеон 1969:723), односно «тајно писмо» (РКТ 1992:405). Чињеница да криптографија означава и «науку о одгонетавању (дешифрирању) тајних писама» (Симеон 1969:723) термину криптографски дискурс (или текст) укида статус плеонастичког. Термину криптографски дискурс могао се би се као економичнији претпоставити термин криптограм, којим се означава «текст написан тајним писмом који се може прочитати само дешифровањем (помоћу одређеног кључа), јер су елементи изворног текста (слова, слогови, речи) замењени другим знацима по одређеном систему. Криптограм је у анакреонтици омиљена игра у стиховима, у којој скривена слова унутар текста (стиха) дају, кад се споје, нову реч у реченици. Криптограм као игра у стиховима одржала се и до данас; значи такође и једну врсту загонетке» (РКТ 1992:405). Иако се та два термина сусрећу у основном значењу, ипак данас криптограм има уже значење од термина криптографски дискурс, јер би се за њега могло рећи да му је основно значење «ребусно тајно писање или писмо». Термин криптографски дискурс тако има уже значење од термина криптографија а шире од термина криптограм.
1.2. Криптографија се остварује у жанровски различитим текстовима, између којих, историјски посматрано, књижевни имају врло запажено мјесто. Наиме, «на рубу књижевности постоји читава једна криптологија и енигматологија, но она на књижевност дјелује више но што мисли неадапт. Особито су у 16. и 17. стољећу ‘тајни’ списи у пуном цвату. Леонардо је ту недосегнути предак» (Хоке 1984:27).
Вишезначност књижевног текста као његова иманентна особина као да призива криптографију, односно езотеричну употребу језика. Различите «игре ријечима» посљедица су «тежње за шифрирањем, затамњивањем, претварањем», у чијој подлози је «једна од основних тенденција: свјесно, зналачко, ‘творачко’ пјевање» као «хотимична загонетност» (Хоке 1984: 26-27). Тако се сматрало да би у Шекспировим трагедијама и комедијама «у комбинацијама слова и отајним сугласјима ријечи требало бити читавих ‘тајних порука’. Око њихова дешифрирања трсе се већ многе године. О томе је до 1950. објављено на стотине књига» (Хоке 1984:26).
Та «хотимична загонетност» темељна је карактеристика књижевних криптографских текстова, између којих се посебно истичу они што репрезентују симболичку струју алхемије. Наиме, «услед хотимичне неодређености симболизма, читање било ког алхемијског текста увек представља исцрпљујуће искуство. Доиста, текст се приказује као откривање и, уједно, као скривање тајне. Разумети текст, и његов језик, значи успети урадити оно што текст саветује. Но да би се то постигло, потребно је разумети текст. Ово кретање у круг ставља до знања да алхемијски текст разоткрива тајну ономе ко је већ зна, те је способан да је уочи испод површине казивања у симболима.
Као и свако искуство иницијације, алхемијско искуство одређује се као неизрециво. Дакле, који год алхемијски текст био у питању, он тобоже казује оно што тврди да не сме да каже». (Еко 2001:78).
1.3. Данас се криптографски текстови сматрају маниристичким (в. Грдинић 2000). «Маниризам може да почне у језичкој форми или у мисаоној садржини. У временима свог процвата он повезује обоје» (Курцијус 1996:461). А код криптографских текстова стилематичност увијек укључује оба критеријума: и критеријум форме и критеријум значења. Јер, «у проучавању криптоформи проблем се јавља на елементарном нивоу; треба их умети видети. тек потом могуће је тражити одговор на питање о значењу оваквог поступка. За сваки посебан случај криптоформе он се утврђује интерпретацијом. Разлози њене употребе могу бити мотивисани садржајем песме; измењеним односом према традицији; настојањем да се страно прилагоди домаћем; игри са формом ради ње саме» (Грдинић 2000:100-101). И управо та међузависност игре формом и игре значењем – криптографским дискурсима прибавља статус текстостилема, тј. «јединице мисаоне и емоционалне интензификације која се јавља на разини вишој од реченице» (Прањић 1985:203). Криптографским дискурсима стилематичност је иманентна особина: они имају основну и скривену форму, с тим што је скривена инкорпорирана у основну, а те двије форме носе битно различита, дијаметрално супротна значења: прва по правилу позитивно, а друга негативно.
- Истраживачки циљ нашега рада јесте анализа стилематичности двају данашњих криптографских текстова. Чисто књижевни криптографски текстови одавно су у књижевности маргинализовани. Они се данас углавном сусрећу у «новинарско-литерарним жанровима» (Животић 1993:12), најчешће хумористичким. А управо одатле и долазе два криптографска текста која су предмет конкретне анализе нашега рада. Један је текст «Посланица» загребачке новинарке Тање Торбарине (Торбарина 1995), а други је ауторски непотписани текст криптографске једночинке «Почетак и крај» објављен у хумористичкој рубрици «Вечерњих новости» (Једночинка 2010).
2.1. Своју криптографску «Посланицу» Тања Торбарина посветила је тадашњем хрватском предсједнику Фрању Туђмани, а њен садржај заодјенула у сљедећу форму:
(1)
П О С Л А Н И Ц А
Ми мислимо да је наш садашњи предсједник пра-
ви домољуб, али уједно и искусни политички ли-
сац каквог треба тражити. Заслужује да га посе-
бице похвалимо и безрезервно у свему подупи-
ремо.Чак штовоше,позивамо: устанимо сложно и одје-
нимо свечано рухо, покоримо му се смјерно и пољу-
бимо га пуним жаром и од срца. Нека нам вјечно бу-
де вођа и нека нам највећи син којег је ова земља
дала остане! Док њега имамо, имамо највећег га-
ранта наше самобитности и опстојности нашег наро-
да. Подигнимо му зато велики споменик од дре-
вног нашег камена, да поносито стоји довије-
ка како би сви знали каквог Предсједника имамо.
За криптографски текст новинарка Тања Торбарина изабрала је, као што се види, жанр посланице. И не случајно. Посланица као књижевни жанр данас је такође готово потпуно маргинализована. Настала најприје у римској књижевности као пјесничка епистола, као «писмо у стиху», гдје су јој главни представници Хорације и Овидије, она у европским књижевностима (француској, енглеској и руској нпр.) процват доживљава у класицизму, док «у време романтизма посланица постепено излази из моде, а у току 19. в. готово ишчезава као поетски жанр, или се модификује опет у писмо, које поједини књижевници, махом песници, упућују својим пријатељима или сродницима и интерполирају га својим књижевним текстовима», с тим да се «и у посланици, као и у писму, писац обраћа једној особи (најчешће свом пријатељу, савременику, али понекад и фиктивној личности или неком умрлом човеку), али за разлику од писма њена садржина није приватног него општег карактера» (РКТ 1992:625-626).
2.1.1. Када се наведена «Посланица» (1) чита сукцесивно од почетка до краја као кохерентан текст, јасно се уочава да она дијели све особине похвалног, готово панегиричког, хвалоспјевног, славопојног «отвореног писма» тадашњем хрватском предсједнику, у коме се истичу његове врлине («прави домољуб», «искусни политички лисац», «гарант самобитности», «највећи син») и изражава му се захвалност (треба га «похвалити», «подупријети», «покорити му се», «пољубити га», «подићи му споменик»). Тања Торбарина, међутим, «Посланицу» није писала ради похвале предсједнику, него ради његове покуде, није је писала као хвалоспјев, него као «грдњу» предсједнику. Али покуда није изречена експлицитно, него тајно, не комплетним текстом, него «субтекстом», текстом у тексту. До интендираног скривеног значења могуће је допријети тек кад се открије кључ читања «Посланице». А «одгонетка» криптографског карактера «Посланице» лежи у открићу «субтекста». Манифестним текстом, како смо видјели, изриче се панегирички садржај (хвалоспјев, славопојка) «Посланице», латентним пак текстом открива се супротан инвективни (погрдни, увредљиви) садржај. А до скривеног, латентног текста допире се читањем сваког непарног ретка текста, које ћемо при овом навођењу «Посланице» истаћи болдовањем:
(1а)
Ми мислимо да је наш садашњи предсједник пра–
ви домољуб, али уједно и искусни политички ли-
сац каквог треба тражити. Заслужује да га посе–
бице похвалимо и безрезервно у свему подупи-
ремо.Чак штовоше,позивамо:устанимо сложно и одје–
нимо свечано рухо, покоримо му се смјерно и пољу-
бимо га пуним жаром и од срца. Нека нам вјечно бу–
де вођа и нека нам највећи син којег је ова земља
дала остане! Док њега имамо, имамо највећег га–
ранта наше самобитности и опстојности нашег наро-
да. Подигнимо му зато велики споменик од дре–
вног нашег камена, да поносито стоји довије-
ка како би сви знали каквог Предсједника имамо.
«Посланице» је, дакле, структурно двотекстна. Писана је тако да се при читању њен текст подваја. Слично анаграмисаном тесту, «његова језичка површина са својом дистрибуцијом фонетског материјала прикрива још један друкчији текст» (Јуван 2013:117). Манифестни и «скривени» текст стоје у значењски антонимском односу: док је манифестни текст садржајно панегиричан, дотле је «скривени» садржајно инвективан. У том «скривеном» тексту предсједник се карактерише опсценим и/или вулгарним квалификативима (он је «прасац», «будала», «гад») па га због тога треба «посрати», «одјебати», «подићи му споменик од дрека».
2.1.1.1. Структурно латентни текст са манифестним интерферира само у првом ретку: оба текста започињу истим првим редом. Други текст се потом потпуно одваја од првог, јер укључује само непарне ретке. Зато га и наводимо сада самосталног, издвојеног из панегиричког ширег текста:
(1б)
Ми мислимо да је наш садашњи предсједник пра-
сац каквог треба тражити. Заслужује да га посе-
ремо.Чак штовоше,позивамо: устанимо сложно и одје-
бимо га пуним жаром и од срца. Нека нам вјечно бу-
дала остане! Док њега имамо, имамо највећег га-
да. Подигнимо му зато велики споменик од дре-
ка како би сви знали каквог Предсједника имамо.
Привиду јединствености текста доприноси и тобожње нужно, због његовог новинског стубичног структурисања, раздвајање ријечи на слогове. А оно заправо омогућава двотекстовнo и двозначнo «преплитање», односно преводи монотекстовну моносемантичну вриједност у двотекстовну и двосемантичку вриједност. Уз то, растављање ријечи на слогове омогућило је да се у манифестном тексту не појави ни једна једина ласцивна и/или вулгарна ријеч, док се у скривеном тексту те ријечи искључиво оне чија је структура дата у двама редовима, јер је раздваја цртица на крају ретка.
Ова «Посланица» Тање Торбарине у прози одражава маниристички принцип језуитских стихова. А језуитски стихови «имају двоструко (позитивно и негативно) значење у зависности од начина читања», с тим да је «овај начин писања у европским књижевностима имао веома развијену упoтребу у сатиричној и политичкој поезији» (Грдинић 2000:46-47)[1].
2.2. За разлику од «Посланице» текст једночинке (Једночинка 2010) на сасвим друкчији начин остварује двотекстовно јединство: јединство манифестног и «скривеног» текста. Ево најприје текста криптографске једночинке у цјелини:
(2)
ПОЧЕТАК И КРАЈ…
(Месец дана уочи заказаног венчања разговарају двоје заљубљених)
ОНА: Ћао, драги!
ОН: Коначно, колико већ дуго то чекам да чујем.
ОНА: Желиш ли да одем?
ОН: Не. Шта ти пада на памет? Већ сама помисао на то ме плаши.
ОНА: Волиш ли ме?
ОН: Наравно. У свако доба дана и ноћи.
ОНА: Јеси ли ме икад преварио?
ОН: Не. Никада. Зашто то уопште питаш?
ОНА: Хоћеш ли ме пољубити?
ОН: Да, сваки пут кад ми се пружи прилика за то.
ОНА: Хоћеш ли ме икад ударити?
ОН: Јеси ли полудела? Па знаш добро какав сам.
ОНА: Могу ли ти у потпуности веровати?
ОН: Да.
ОНА: Љубави…
(Седам година после венчања. Текст једноставно прочитати одоздо према горе)
Текст има драмску структуру, с тим да ликови нису идентификовани, него су представљени личним замјеницама као уопштено родно диференцирани: ОН и ОНА. То је зато што текст треба да има општеважеће значење, да се односи на сваки прије брака заљубљени, а након одређеног периода брака «одљубљени» пар. Осим реплика дијалога, текст има још само два недијалошка исказа – смјештена на његовом почетку и крају, прије и послије реплика дијалога. Ти искази привидно су еквивалентни ауторским дидаскалијама, као ауторским коментарима што не припадају говору ликова. Уводна дидаскалија одсликава контекст разговора: разговор воде двоје заљубљених мјесец дана прије вјенчања (Месец дана уочи заказаног венчања разговарају двоје заљубљених). Разговор што слиједи управо потврђује дати контекст, то је типичан разговор заљубљених, пун љубави и разумијевања, разговор који од почетка до краја «одише» осјећањем заљубљености, што се посебно види у Његовим одговорима. Након тог љубављу прожетог разговора, слиједи друга дидаскалија, дата као и прва, попут сваке драмске дидаскалије, курзивним писмом, и одвојена од текста дијалога, као и прва, заградом. Та дидаскалија, међутим, упућује на чињеницу да текст има криптографски карактер; да има и друго значење, због друкчијег временског контекста – будући да се разговор сад временски смјешта «седам година после венчања». И након тог новог временског ситуирања, слиједи исказ који је «кључ» новог читања, на основу кога се јасно уочава да је текст једночинке криптографски. Аутор, наиме, читаоца упућује на значењску разлику коју дати дијалог има након што је «седам година» заљубљени пар «уживао у брачној љубави». Аутор читаоца исказом Текст једноставно прочитати одоздо према горе упућује на супротну вриједност дијалога од оне коју он има послије ишчитавања текста одозго према доље. Аутор, дакле, као кључ криптографског текста идентификује палиндромско читање, само што у палиндрому читање с обје стране даје исти резултат, док овдје, у криптографском тексту различита читања доносе дијаметрално различита значења. Као да обрнуто читање «преокреће» значењско-емоционални карактер разговора. Љубав је прошла, сада «царује» неподношење, готово одбојност.
2.2.1. Погледајмо како то изгледа када «изокренемо» реплике дијалога, кад их поредамо обрнутим редом: од посљедње према првој, тј. тако да посљедња буде прва, а права посљедња:
(2а)
КРАЈ И ПОЧЕТАК…
(Седам година после венчања, разговарају супружници)
ОНА: Љубави…
ОН: Да.
ОНА: Могу ли ти у потпуности веровати?
ОН: Јеси ли полудела? Па знаш добро какав сам.
ОНА: Хоћеш ли ме икад ударити?
ОН: Да, сваки пут кад ми се пружи прилика за то.
ОНА: Хоћеш ли ме пољубити?
ОН: Не. Никада. Зашто то уопште питаш?
ОНА: Јеси ли ме икад преварио?
ОН: Наравно. У свако доба дана и ноћи.
ОНА: Волиш ли ме?
ОН: Не. Шта ти пада на памет? Већ сама помисао на то ме плаши.
ОНА: Желиш ли да одем?
ОН: Коначно, колико већ дуго то чекам да чујем.
ОНА: Ћао, драги!
(Месец дана уочи заказаног венчања. Текст једноставно прочитати одоздо према горе)
Суштина промјене значења текста лежи у промјени смисла Његових одговора, јер они сада слиједе иза Њених неподударних питања. Тако нпр. Његов одговор «Шта ти пада на памет? Већ сама помисао на то ме плаши» има сасвим друго значење када долази на Њено питање «Желиш ли да одем?» и када долази на питање «Волиш ли ме?». Као одговор на прво питање, он је израз саговорникове заљубљености, а као одговор на друго питање он је израз његовог неподношења, да не кажемо одбојности. И тако је са сваким одговором: будући да у обрнутом читању слиједи након другог и друкчијег питања – његово значење постаје супротно оном које има уз прво питање. Двозначност текста тако проистиче из двозначности рематских дијелова реплика, тј. из њихове питањем наметнуте различите теме. Иста рема уз различите теме тако пару реплика дијалога (питању и одговору) задају потпуно супротна значења.
2.2.1.1. Кључ за дешифровање текста, за препознавање текста као криптографског дат је на његовом крају, у завршној дидаскалији. Зато би при обртању текста, тј. при стављању латентног (скривеног) на мјесто манифестног значења (као у 2а) нужно подразумијевало и промјену мјеста дидаскалија, с тим да «дешифрујући» дио мора остати на крају текста. Превођење скривеног у експлицитни садржај, како је то учињено у претходном (2а) примјеру, не само да подразумијева промјену мјеста дидаскалија, него и пермутовање мјеста координираних именица из наслова: експлицираном латентном (скривеном) садржају не одговара више наслов «Почетак и крај», него је он сагласан с насловом «Крај и почетак». Текст са промјеном «статуса» значења, тј. са преобраћањем манифестног у скривено, а скривеног у манифестно, нема међутим исту поетску вриједност, са оригиналним текстом. Да љубавни разговори одишу заљубљеношћу, јесте уобичајено, али да брачни (и то након седам година) одишу толиком неподношљивошћу, то и није уобичајено. А суштина сваке фигуративности и лежи у открићу неуобичајеног.
- Закључак
3.1. Анализирани криптографски дискурси творени су као стилематични фигуративни текстови. Различити начини њиховог читања указују на саприсуство двају значења: позитивног и негативног, с тим да је позитивно оба пута дато у манифестној структури текста, а негативно у латентној (скривеној) структури текста. Тај међуоднос позитивног и негативног значења – задат неподударношћу екпслициране и «скривене» структуре дате криптографске дискурсе прикључују фигурама негације. А под фигуре негације потпадају «све фигуре код којих је негација нужна структурна или семантичка компонента, тј. код којих негација подразумијева употребу одричне синтаксичке структуре, или пак ‘одрицање’ значења што га као примарно ‘намеће’ експлицирана синтаксичка конструкција» (Ковачевић 2011:9). Готово све досада издвајане фигуре негације (в. Ковачевић 2011:32) – литота, иронија, сарказам, дијасирам, харијентизам, мимеза, астеизам, акизам, претериција, адинатон, реторичко питање и фигура порицања и тврђења – јесу синтаксичке фигуре, што значи да се њихова стилематичност исцрпљује у синтагматској или реченичној структури израза.
3.2. Криптографски дискурси, без икакве сумње, припадају фигурама негације, јер се у њима увијек скривеном структуром «одриче» значење наметнуто експлицираном структуром дискурса. Али они никада нису реченичне или синтагматске фигуре негације – него искључиво текстуалне фигуре негације. Нису, дакле, синтаксостилеми, него су текстостилеми.
И з в о р и
Једночинка 2010: «Почетак и крај…», у: Вечерње новости, 10. 1. 2010, стр. 24.
Торбарина 1995: «Посланица», национални тједник Глобус, Загреб, 1995; преузето са: www.superbosna.com/index.php?… (19. 6. 2012); i: www. umnikow.blogspot.com/…/ poslanica-tumanu (19. 6. 2012).
Л и т е р а т у р а
Грдинић 2000: Никола Грдинић, Формални маниризми, Београд: Народна књига.
Еко 2001: Umberto Eko, Granice tumačenja, prevela sa italijanskog Milana Piletić, Beograd: Paideia.
Животић 1993: Radomir Životić, Novinarski žanrovi – štampa, radio, televizija, Beograd: Institut za novinarstvo.
Јуван 2013: Marko Juvan, Intertekstualnost, Novi Sad: Akademska knjiga.
Ковачевић 2011: Милош Ковачевић, Стилска значења и зрачења, Ниш: Филозофски факултет.
Курцијус 1996: Ернст Роберт Курцијус, Европска књижевност и латински средњи век, превод с немачког Јосип Бабић, Београд: СКЗ.
Половина 1999: Vesna Polovina, «Teorijski status pojmova tekst/diskurs», u: Semantika i tekstolingvistika, Beograd: Čigoja štampa, 95-100.
Прањић 1985: Krunoslav Pranjić, Jezik i književno djelo: Ogledi za lingvostilističku analizu književnih tekstova, Beograd: Nova Prosveta.
РКТ 1992: Речник књижевних термина, уредник Драгиша Живковић, Београд: Нолит.
Симеон 1969: Rikard Simeon, Enciklopedijski rječnih lingvističkih naziva, I i II, Zagreb: Matica hrvatska.
Хоке 1984: Gustav René Hoche, Manirizam u književnosti, preveo s njemačkog Ante Stamać, Zagreb: Cekade.
[1] Грдинић (2000:46) наводи примјер такве једне пјесме и у српској поезији, с напоменом да ју је «објавио Вукашин Радишић 1839. године:
Приказ плеткашу
Одкако те, брате, знам, тво:риш
једнако дело добра-
Ја; злочинства никад не пре:чињаваш
ником; мирни о-
Стају, од тебе сви људ; бе:генише те
све живо дру-
Же; као да знају да си ти све:тло
огледало свију добро-
Та; саблазан, драгиј мој, ниг:ди ти не
сејеш; ните пак,
Да за мир на свету ти не мариш;
јест истина! –
Кад се стихови читају до краја, не обраћајући пажњу на двотачке у средини редака, песма је похвална. Када се, пак, у сваком стиху читање код двотачки прекида и наставља у следећем стиху – онда је покуда» (Грдинић 2000:46).
