МИЛОШ ЦВЕТКОВИЋ: Како је настала најпоетичнија слика рата 90-их

Гола Украјинка плеше око војника који ће сутра бити у рововима… Барикаде у Сарајеву у освит рата… Мајка држи лобању свог сина… Из ратних фотографија Милоша Цветковића Цвелета миче се нага стриптизета, мирише догорели фитиљ над босанским лонцем барута, чује се лелек мајке несретнице…

Три од неколико Цветковићевих слика приказаних на изложби „Лекције из 1991“, збирке аутора који су објективом овековечили крвави распад Југославије, свака за себе је лекција ратне страхоте и неизвесности, ненаучена ни толико година пошто су ровови затрпани, а топови утихнули.

– Можда је то мој субјективни утисак, али данашња реторика са свих страна, спомињање домаћих издајника и страних плаћеника, хвалисање злочинаца, величање усташтва и великосрбовања, подсећа ме на дане који су претходили рату. Плашим се да ни 2017. многи нису научили лекције из 1991 – прича Цвеле (67), „Блицов“ фоторепортер из Ужица, сведок ратних збивања у Словенији, Хрватској и Босни.

Са апаратом о рамену прошао је и видео ни сам не зна колико разорених градова, лешева, масовних гробница, логора, ратних профитера, избеглих – све јаде рата.

Фотографија прва

Кафана у Оџацима… За столовима – војска и полиција, око столова гола Украјинка. Личи на лутку из излога.

– У Оџацима је била база ЈНА за операције у Славонији. Отуда преко Дунава су одјекивале топовске салве. Приметио сам пар Украјинки које се врзмају око кафане у којој сам често седео и осетио да ће увече бити неки перформанс. Неки од војника који су овацијама пратили њен плес ујутру су отишли на фронт. Нисам умео да разазнам да ли су певали, звиждали и аплаудирали јер нису знали шта их сутра чека, или су добро знали па „дај да се проведемо, ко зна када ћемо и да ли ћемо опет“ – објашњава Милош како је настала „најпоетскија“ фотографија из збирке „Лекције 1991.“

Преко дана је снимао на ратиштима око Вуковара и Осијека, а увече се враћао у Оџаке.

– Лабораторију сам имао у радио-станици у Оџацима. Ту сам развијао филм и фотографије слао телефото уређајем. Требало је седам или осам минута да прође једна фотографија. Неретко се дешавало да се прекину везе, па онда поново шаљи исту слику. Зором опет преко Дунава – памти мајстор фотографије.

Фотографија друга

Пролеће 1992. у Сарајеву. Српске барикаде на Врбања мосту, пар дана после убиства свата Николе Гардовића.

– Рат још није био почео, али је било питање тренутка. Са рукама увис пришао сам барикади. Срби су легитмисали свакога. Сећам се и групе муслимана која се враћала и ноћног провода. Ко си, шта си, дај личну карту. Пустили су ме да прођем, али нису дозволили да снимам. Тек у једном тренутку, један маскирани са пумпарицом у руци ми је рекао: „Ма, сликај, шта ме брига“. Ова фотографија осванула је на насловницама већине најзначајнијих дневних новина широм света – наводи Цветковић.

Престројавање, барикаде, ровови, пуцњава, злочини… Навелико је горела Босна. Изетбеговићева војска упала је у село Ратковиће код Братунца, попалила српске куће, побила, заробила живаљ.

Фотографија трећа

Село Факовићи уз Дрину. Откопана је масовна гробница у којој су покопане жртве из Факовића.

– Патолог др Зоран Станковић радио је обдукцију тела. На столовима су биле поређане кости покојника. Добрина Продановић по зубима је препознала свог мртвог сина Живана, који је до тада вођен као нестао. У руке је узела лобању – памти Милош.

Легитимација ратног репортера је глава у торби, али и професионални изазов.

– Нарочито за нас Југословене који смо живели срећно и безбрижно. Гледали смо снимке из Никарагве, Вијетнама, Ирака, Ирана, Либана, не слутећи шта нас чека и да ће ускоро запуцати и код нас. Највише сам се плашио кад је оружје ћутало. Чудан је тај осећај кад је рат а меци се не чују, па путујеш из места у место стрепећи да ли си на нишану неког снајперисте и да ли ће пут засути гранате. Руке се зноје, а грло се суши. Са регуларном војском је било у реду, али никада се није знало са добровољцима и паравојском, разне ћуди су носиле пушку, свако те је доживљавао на свој начин, не знаш како према коме да се поставиш. Поуздаш се у срећу, кренеш, па шта ти бог да – присећа се Цвеле.

Није био омиљен, каже, међу главешинама Генералштаба. Слао је фотографије брадатих и пијаних српских војника уваљених у фотеље са порно часописима у руци, што није било по моралу и ПС-у ЈНА.

– У Хрватској и у Босни морали смо да будемо уз војску „са своје стране“, дакле, да извештавамо само са „наше“ стране фронта. Само сам у Словенији господски радио свој посао. Јелко Кацин свим новинарима и фоторепортерима дао је пропуснице и дозволио да снимају све – закључује Милош Цветковић Цвеле.

Реч колега – Имре Сабо о фотографији из Оџака: Држим ту слику на зиду

– Милош Цветковић Цвеле је један од фотографа који се на најпоетичнији начин бавио ратом. Та фотографија плесачице је једина фотографија неког мог колеге коју ја држим на свом зиду. Друга је фотографија моје ћерке која се такође бави фотографијом.

Она је вишеслојна и показује све лудило рата. На први поглед та плесачица игледа као лутка, питате се ко је она, шта ради ту… Често причам да ми је жао што то није моја фотографија. Наравно, веома ценим и волим Цвелета.

Уопште, све фотографије са наше изложбе „Лекције из 1991“ показују лудило и бесмисао рата. Рећи ћу вам један детаљ: када је било отварање изложбе у Загребу, први дан су слике биле окачене без потписа и један од колега из иностранства је приметио да се не зна одакле је која, са које од зараћених страна – каже Имре Сабо, тренутно фоторепортер Фонета.

Милош Цветковић – биографија

Милош Цветковић рођен је у Ужицу 1950. године. Професионално је почео да се бави фотографијом 1976. као фоторепортер „Вечерњих новости“. За време ратова у бившој Југославији радио је као стрингер за агеније Ројтерс и Гама и објављивао фотографије у најпрестижнијим светским дневним новинама и магазинима као што су „International Herald Tribune“, „Independent“, „Daily Telegraph“, „Washington Post“, „Toronto Star“, „El Pais“, „Time“, „Stern“, „Spiegel“, „Newsweek“, „Paris Match“… Добитник је награда на више домаћих и међународних конкурса

Тагови: Милош Цветковић