МИЛОШ БИКОВИЋ О УМЕТНОСТИ, ПАТРИОТИЗМУ, СРБИЈИ, ЦРНОЈ ГОРИ И РУСИЈИ: Удар на цркву поново је ујединио све Србе

Популарни глумац каже да је наш народ и даље веран православљу, али и да су примитивизам, неслога и корупција и даље наше највеће слабости

Мислим да ће млада генерација у Србији направити велико изненађење. Дубоко се надам да су они паметнији и од мене и од вас. Они комуницирају на један другачији начин, јер ми смо тек сада, у последњих 10 година, почели да се бавимо Србијом и српством на модеран начин. Југословенство је потискивало национално и ми смо тек сада почели да се бавимо националним темама, али у ситуацији када смо разбијени, расејани, економски потлачени, бомбардовани, потиснути и колонизовани, ми се боримо за једно парче неба, свој културни простор и културну свест. Што је најгоре, у том лутању кроз двадесети век, у том отпадништву од Бога, ми смо се заразили корупцијом и примитивизмом и мислим да су то наше највеће слабости.

Ово у интервјуу за Курир каже српски глумац Милош Биковић, који је протекле недеље, док су из Москве стизале вести да његов филм „Слуга“ у Русији обара све рекорде гледаности, био гост фестивала Кустендорф, који на Мећавнику организује Емир Кустурица.

– Када бисмо победили примитивизам и корупцију, а то може да се деси подизањем културне свести, онда би нам за многе наше актуелне проблеме, спољне, унутрашње, било лакше да нађемо решење. Све те спољне проблеме не можемо да решимо докле год сами себе уништавамо и сами себи не помажемо на том духовно-културолошком плану. „Не живи човек само од хлеба“, није важна само економија, него живи се и од „речи божје“, а то је културна свест када се преведе на савремени језик – речи су Биковића.

Ваш филм „Слуга“ по гледаности обара рекорде у Русији. Како сте успели да погодите жицу руског гледаоца?

– Основни фактор је добар сценарио с јасном и врло смелом причом. То је тема која се тиче руског друштва данас, то су сви они млади и богати људи који имају много могућности, а мало смисла, и не цене ни себе ни људе око себе. У руском друштву увек је постојао проблем неједнакости и социјалне неправде, на тај проблем су Руси посебно осетљиви, и просто се та социјална правда на неки начин задовољава у овом филму, што је још један од фактора.

Недавно сте у Бањалуци, у обраћању на прослави Дана Републике Српске, говорили о Црној Гори. О томе да се тамо не бране само здања и цркве већ да се тамо брани и духовност и право на живот, вера… Бојите ли се како ће се све то завршити? –

– Није искључено да се заврши трагично, али овај устанак људи који су на улицама пробудио је народ не само у Црној Гори него је пробудио свест и у Републици Српској и у Србији. Овај атак на СПЦ узроковао је да се српски дух пробуди, да брани своје, и не само своје већ и своју веру, која је више од нас самих. Наша вера није само то што смо ми Срби, већ је то идеја о хришћанству и православљу, ми стојимо на њеном бранику. Не бих да дајем прогнозе, нисам вешт у томе, све је могуће.

Да ли је за вас ово што се сада дешава у Црној Гори изненађење? Живели смо с уверењем да смо отпали од цркве, од Бога, од вере, а сада смо сведоци нечег величанственог, отпора којим народ брани себе, веру, своју духовност, своје светиње…

– Можда, да смо стварно и искрено, промишљено, досад одлазили у ту цркву мало чешће, а не само када треба да се брани, можда не бисмо дошли у ситуацију да је сада на овај начин бранимо. Оно што сада тамо видимо јесте снага саборности на делу. Снага саборности која може да буде и утешна и величанствена.

Имам утисак да смо као народ развучени по фронтовима, од Косова преко РС, Црне Горе, до неког унутрашњег фронта који је можда најтежи, да то за нас полако постаје неко природно стање…

– Налазимо се на врло незгодном месту, где је стално промаја. Имамо проблем што смо услед своје темпераментности лаки на тешку реч, осуђујемо своје ближње много лакше него што их разумемо. Та склоност ка осуди, оговарање и летаргија одраз су ниског нивоа свести. Наш ниво културе је одбрамбени фронт. Уколико бисмо имали вишу културну свест, самодисциплину мерења својих речи и поступака, не би било тако лако завести нас и посвађати нас. Толике ствари истовремено су се обрушиле на нас, бранимо Косово, РС, цркву у ЦГ, напади су и у самој Србији. У језгру српског народа не смете ни своју државу да подржите нити критикујете, зато што ћете одмах бити окарактерисани као припадник ове или оне политичке фракције, а свака фракција је демонизована у Србији. Не постоји ниједна светла тачка око које ћемо сви да се сложимо, што нас доводи у ситуацију да су нам национални интереси угрожени. Не можемо да бранимо национални интерес ако немамо било какво јединство. Тон који је допуштен у нашем јавном животу је већ пола пораза.

Недавно се појавио Апел 88, у коме потписници тврде да је за ово што се дешава у ЦГ, а хоће рећи и за све што се дешава у нашем суседству, крив српски народ, српска држава…

– Не можете српски народ увек и за све да кривите. Јесте важно за сазревање једног народа да прихвати одговорност, али то не значи и прихватање улоге дежурног кривца. Прихватити улогу дежурног кривца води самодеструкцији, националној патологији и заправо, што нам се више намеће улога дежурног кривца, то се овде више распирује дух ратоборности као нека врста компензације.

Брине ли вас оволики број младих људи који константно одлазе из Србије тражећи срећу на другом месту?

– Млади људи одлазе из многих земаља. Мене више брине то што ми ништа не радимо, не чинимо, да они, кад већ негде оду, тамо сачувају српску свест. То је оно што мене брине. Не можемо да зауставимо одлазак, можемо да се трудимо да створимо што боље услове за живот, свако на свом фронту. Ја се трудим да направим што боље филмове, то је мој фронт. Да они буду колико-толико квалитетни да човек не зажали што је отишао у српски биоскоп да гледа српски филм. То је мој мали удео, свако може да се потруди, не можемо само да очекујемо од државе. То је оно што ми не радимо, а друга ствар је како бисмо могли да људима који су већ отишли помогнемо да већ у истој генерацији не забораве српски језик, да буду заљубљени у Србију, да и следећа генерација зна да су Срби, да искористимо оне који желе да помогну отаџбини, а ми им не дајемо никакву могућност да то ураде.

Филм „Хотел Београд“: Промовишем Србију у Русији

На Кустендорфу сте, поред осталог, и да бисте представили нови пројекат, филм „Хотел Београд“. О чему се ту ради? –

„Хотел Београд“ је комедија која би пре свега требало, осим што је једна духовита љубавна прича, да Србију и Београд и српску сцену представи руском гледаоцу на један симпатичан начин. Руси, гледаоци из бивших совјетских република, али и свуда у свету где се приказивала серија „Кухиња“ и „Хотел Елеон“, где су те серије биле популарне, можда знају за Србију, али не знају како изгледа и шта могу да очекују у Србији. Очекујем да ово буде промоција Србије и филм за тржиште о коме говорим.

Време за историјске филмове: Вука Бранковића треба рехабилитовати

Како нам се, као народу који је преживео геноцид у прошлом веку, догодило да смо сада ми ти који су оптужени за геноцид, најпре у Сребреници, а сада исте оптужбе долазе и са Косова?

– Како нам се то десило, могли бисте да питате неког историчара или некога ко је за то компетентнији. А оно шта бисмо ми могли да урадимо јесте да не причамо шта се десило и ко је крив, већ шта можемо да урадимо. Мислим да је то много здравији начин за разговор. Који су правци деловања? На пример, да имамо пет серија о Немањићима. Нека су три неуспешне, али око једне јако успешне имаћемо неку ватру око које ћемо моћи да се угрејемо, нешто што ћемо моћи да покажемо странцима који желе искрено да сазнају нешто о нама. Нешто чиме ћемо моћи да се презентујемо, јер је филм једно универзално средство комуникације. Могли смо да направимо филм о Мојковачкој бици, филм о Косовском боју, о династији Твртка Котроманића… Да рехабилитујемо Вука Бранковића, који је неправедно проглашен издајником. О Првом светском рату, Тесли, Пупину, Милеви Ајнштајн. На томе се ништа не ради, нити постоји фонд.