МИЛО ЛОМПАР: Само усамљен човек неуморно говори и пише

ОВОГОДИШЊИ добитник награде „Меша Селимовић“ др Мило Ломпар аутор је запажених и награђених књига о Милошу Црњанском, Драгиши Васићу и Његошу. Награђеном књигом „Црњански – Биографија једног осећања“, коју је објавила „Православна реч“, професор на Филолошком факултету и директор Задужбине Милоша Црњанског вратио је у жижу интересовања једног од најбољих српских писаца свих времена.

– Драго ми је због околности да је ово прва књига научне, критичке и књижевне есејистике која је добила ову награду, јер је тако одато признање истрајном раду бројних проучавалаца који унапређују наша знања о књижевној уметности као уметности најтананијих осећања и мисли: вечно заокупљених човековим местом у свету – каже, за „Новости“, Ломпар.

* Шта вас, иначе, мотивише да деценијама пишете о Црњанском?

– Премда представља ређу појаву, није непознато да поједини проучаваоци књижевности посвећују неколико књига једном писцу. То значи да они најважније садржаје својих размишљања, било да је реч о антрополошким, психолошким, историјским или поетичким садржајима, повезују са духовним (књижевним) искуством које оцењују као репрезентативно за свет културе и битно за њихову истраживачку машту. Тако је, рецимо, Нортроп Фрај проучавао Блејка, Берђајев и Шестов – Достојевског. У хрватској култури је Станко Ласић тако проучавао Крлежу. У словеначкој је Душан Пирјевец тако проучавао Цанкара. Код нас: Никола Милошевић – Достојевског, Мирон Флашар – Његоша. У духовном искуству Црњанског језгре се нека од најзначајнијих осећања живота: меланхолично, трагично, иронично, патетично, гротескно. Као заједничка нит појављује се осећање страности: и у духовном искуству човека, и у његовој светској судбини, оно је једно од најприсутнијих и најзначајнијих. Што се мене лично тиче, написао сам и три књиге о Његошу. Премда су то веома различити писци, они показују да ме првенствено интересује индивидуални таленат у разностраности својих односа и искустава.

* Живот Црњанског је велики роман. Како је то сагледати великог писца „изблиза“?

– Он је био подељена личност: имао је снажно осећање друштвене инфериорности и снажно осећање уметничке супериорности. Никада није до краја био спреман да прихвати да уметничка вредност није и друштвена чињеница. Између духа и света он је егзистенцијално изабрао дух. Одбацивши свет у свом духу, хрлећи му у сусрет у околностима живота, постао је одбачен: страност његове духовне путање постала је страност његове културне судбине. Тако се његова егзистенција препознала као аутентична: странац увек и свуда. Отуд непрестана чежња за завичајем.

* Сматрате ли да сте успели да рехабилитујете Црњанског или се може очекивати још понешто?

– Промену перспективе у схватању једног изузетног уметника, као што је то Милош Црњански, може осигурати промена културног модела у којем се обликује свест о вредности. То је дуг процес у којем се дотичу разностране силе: друштвене, културне, естетске, политичке, економске. У њиховом језгру је игра између личности и моћи. Тамо где моћ потискује личност, нема чула за неуклопивог појединца. Само за њега. Друге врсте великих уметника – Гете, Његош, Андрић – лако се прихватају. Тамо где идеја о личности постаје врх културног кретања, такво чуло обезбеђује промену укупне перспективе. Силе које су Црњанског ставиле на маргину нашег културног искуства свакако преовлађују и у садашњој ситуацији српске културе.

* Да ли је награда „Меша Селимовић“ за вас довољно инспиративна да одшкринете нека нова врата из његовог живота?

– Да би се осветлио један живот у ономе што га чини репрезентативним за наше искуство, неопходно је – по мом мишљењу – осветлити дух који лебди изнад самог животног импулса, као магла изнад воде. Пре него што сам покушао да осветлим егзистенцијални и културни положај Црњанског, посветио сам три књиге његовој књижевној уметности. Да би био схваћен на овај начин, писац „Дервиша и смрти“ чека таквог посвећеника.

* Како тумачите чињеницу да се писци читаоцима обраћају као блогери, колумнисти, а о књижевности се говори инцидентно?

– Књижевност престаје да буде ствар јавности: и када је – као у овом разговору – у јавности. Лишена посредничких обавеза, масовности која ју је пратила протеклих векова, она остаје сама страст. Ко је осећа, мора патити, јер то је њено друго име. Потрага за јавношћу, у облицима казивања које помињете, није потрага за књижевношћу, него бег од самоће. Све самљи, човек неуморно говори и пише.

* Да ли је биће уметничког нападнуто онда када се порив за аутентичношћу суспендује политичком коректношћу?

– Човек се препознаје у наизменичној игри страности и аутентичности: биће уметничког се открива у могућим односима између њих. Политичка коректност спутава уметничку аутентичност, јер је циљ да се не побуди аутентичност читаоца. Аутентичан читалац, ношен страшћу, може постати аутентичан у побуни: како то дозволити кад је оглашен крај историје, јер живимо у најсавршенијем од свих светова?

НИЈЕ ЛАКО БИТИ СРБИН

МЕША је једном рекао да је „Србин славно бити, али и скупо“. Да ли је био у праву?

– То је написао у писму Миодрагу Максимовићу од 14. марта 1964. године. Објаснивши зашто је одбио понуду да постане хрватски писац и опазивши како је Београд селективно (идеолошки) отворен за писце свих тадашњих југословенских република, Меша Селимовић је писао: „Сва боранија нашла је место у београдским библиотекама… Ми? Боже сачувај, земља би се преврнула кад би се и то чудо десило.“ Зашто? „Да смо Шиптари, да смо Мађари, да смо Турци, били бисмо по неком кључу узети у обзир. Али – ми смо Срби из Босне.“ Ипак је потом дошао да у том граду живи.