Мило Ломпар: Над портретом Стефана Немање у Милешеви – очи које на оба света гледају

Видимо да је опредељење кнеза Лазара за Царство Небеско и његов бој у царству земаљском, сагласно са овим што видимо на половини Немањина лица и са оним што постоји на оној другој половини, о којој се увек домишљамо

У храму је тишина: као одељена неком невидљивом границом, она у срећни час нашег приспећа, јер око нас нема никог, распростире нека давнашња значења. Јер, стоичка и новоплатонска мисао је поистовећивала храм са васељеном: тишина која је свуд око нас обележава да смо се издвојили из светског метежа. Но, као да немамо сачуван ниједан, из времена његовог, лик или портрет, или цртеж, било шта, у било каквом облику, Стефана Немање. А опет, многа црква наша, на разним крајевима земаљског шара, од истока до запада, од југа до севера, доноси тај лик: најчешће у споју са сином његовим – Светим Савом. Свакако да је Свети Сава најзначајнија личност наше духовне и националне историје. Његов духовни печат је остао и на лику његовог оца – Симеона Немање. У књижевном смислу, кроз опис Немањиног живота; у ликовном смислу, кроз фреске са Немањиним ликом, јер су оне у Милешеви осликане под Савиним надзором. Лик његовог оца постао је, отуд, вековни подстицај да посматрач изнова изговори име великог жупана. Он је то чинио у свакаквим приликама: и сам, и на гумну, и док је ослушкивао испрекидани дах гуслара. Било је то на разним местима на којима је наша православна осећајност стизала до свога облика: у манастирима, у градовима, туђинским и нашим, у селима, у народним песмама и предањима, у записима на рубовима књига, у сеобама и егзодусима нашим, у војскама, нашим и туђим, у песмама о слободи  и каткад у слободним српским земљама.

Најважнији и најближи његовом животу јесте онај лик чија нам је само половина сачувана у манастиру Милешеви. То је можда најпознатији ктиторски портрет који наше средњовековно сликарство има. Почиње половином Немањина лика, па се наставља чувеним Савиним ликом, до кога је осликан Стефан Првовенчани, а онда Радослав, и – на крају – Владислав, као ктитор манастира на реци Милешевки. Ту је Немања на почетку. Али је ту и знак страшног хода историје у оструганом зиду. Јер, тај ход – као незаустављиво простирање светског метежа, као чудан продор несавршености у сасвим други свет – прекинуо је свечево лице на половину: како је ивица зида по вертикали предвојила његово лице, тако је оно ишчезло са друге стране зида. Отишло? Нестало? Уништено?

Но, сама половина лица, остатак давнашње сликарске вештине, худи знак људске ругобности која се маша лепоте, неуклоњива празнина историје као злог вртлога, може бити схватана као наговештај неког смисла, који је присутан на непредстављив начин. Једно свечево око, које видимо, које види, јер нетремице мотри на нас, као да носи запретану поруку. Она се не може читати, премда је осећамо у наговештају, у стиху, у часу када застанемо пред шумским призором, у самоћи коју осетимо у срцу градске вреве.

Будући да византијско сликарство није илустративно него тежи пра-лику који је изасликаног лица, Симеон Немања је дат у духовној – а не световној – димензији. Остало нам је пола његовог лица у Милешеви. Оно је постављено на дубокој плавој позадини, која је карактеристична за византијско сликарство, која отискује натчулну димензију небеса, која се налази и иза Христовог распећа у Студеници. Осликана у време када је византијско плаво имало цену злата, позадина свечевог лица сугерише нешто што долази из даљине, као што видљива светлост сугерише представу о натчулној светлости. Тиме је Немањино лице постављено у натприродну димензију, коју појачава ореол око главе, нимбус, јер даје путоказ значењу скривеном у ликовном представљању. То је онај тренутак у којем су – како каже Рилке – „навике канона… очевидно превагнуле над утицајем предмета“. Но, оно узбудљиво на овом портрету почива у напуштању канона намах: детаљно приказане црте лица, удубљења на њему, ма колико да су стилизовани, одсликавају људски дах и траг, готово нам дочаравају сликарево нагнуће над виртуозном и једва приметном вертикалном линијом. Оивичено белом брадом и закрито калуђерском кукуљицом, свечево лице је постало стални знак Немањине одлуке да се одрекне земаљског у корист небеског (духовног) света.

Тамна боја кукуљице дочарава ово лице у његовој удаљености од света и свега, осим Бога. Зар? То је несумњиво, али није нешто што очитује равнодушност. Јер, није у дејству одсутност, којом смо иначе преплављени у знаковима светских стаза, већ необичан вид усредсређене пажње. То показује необично продорно плаво око: загледано у нас. Тајна овог лица отиснута је у нестварно (нетварно) дубоком погледу Немањиног ока: у њему се могу наслутити и немир, као предњи план погледа, и мир као дубина из које се гледа. На византијским фрескама перспектива је обрнута: не гледамо ми лице на фресци него оно – из дубине лика у који је утиснуто – мотри на нас.

У посматрању овог фасцинантног портрета увек полазимо од нечег наизглед спољашњег: векови историје, људи и насиље, уклонили су половину свечевог лица са зида. Шта би нам тај стицај историјских околности могао сугерисати? Тај траг пролазности, невеселог људског котрљања у тмурним временима, турских зулума и немачких похода, има у себи нешто сасвим друкчије од себе. Јер, куда гледа друго – нестало, историјско-кртичијим настојањем уклоњено – око зачетника светородне династије? Да ли је оно светско – као пролазно – нехотично открило нешто судбинско у свечевом погледу?  Да ли невидимо око гледа у историју, која га је – уништењем половине зида – уклонила из света видљивог? Да ли гледа негде ван нас? Такво питање је превасходно и увек један доживљај и тешко саопштив утисак.

Он бива подстакнут сећањем на оне који су прошли ивицом нашег живота, неупознати, које смо каткад угледали иза неког уличног завијутка, чији случајно опажени изглед изненада је знао ускрснути пред нашим очима док смо читали њихове реченице, који су можда и били заборављени у мутној и прљавој пени дневних утисака. Одједном и однекуд препознајемо да никад не могу бити заборављени: „Лепо вече са Димитријем Богдановићем. Тај човек има неку, за наше прилике, необичну и ретку прибраност. Пажљиво прати сваку реч, а по одговорима се види са колико је критичности прима.“[1]Бити прибран – да ли је то примицање оној мирноћи која – као са морског дна – пробија у видно поље свечевог лица? Да ли то очитује праосновну (хиландарску) спремност на крвави пир историје, на затирање боје са неког осликаног лица, на рушење џиновских скулптура у авганистанским пустињама, на распршивање клинастих плочица у Багдаду?

„Дошли смо и на проблеме екуменизма. Он у те идеје не верује, јер почивају на погрешним и супротним основама и начелима.“ Којим? „Католицизам тражи вечно прилагођавање животу, дневној политици. Данас се он увлачи у дух европске левице и покушава да међу атеистима нађе неки простор.” Опазити – у време неприкосновене владавине светског комунизма, 21. јануара 1977. године – танани покрет католицизма у недрима европске левице може неко ко ствари види мимо идеолошких амова наших тадашњих трибина, неко ко мотри на ствари из дубине векова, из негативног искуства изгребаног лица на фресци.

И? „Искуство учи да су до сада увек успевали, увек су нашли modus vivendi за своје овоземаљске циљеве.“ Да ли истругано око свечевог лика обележава овоземаљске циљеве, па је отуд и нестало са лица земље, удаљило се од ње? Колико је његових портрета нестало у ватри која је прогутала цркве које су се нашле на путу незаустављивог простирања ових сила, које су вођене (да ли и надахнуте?) својим овоземаљским циљевима?

Шта је оно што остаје? „Ортодоксија нема такве циљеве и зато је то разговор глувих. Једни имају амбицију да завладају, а други су далеко од таквих идеја.“ Није ли једна половина свечевог лица нестала као знак повлачења саме воље за владањем, премештања ствари у невидљиву димензију власти и владања? У ком тренутку се човек повлачи из воље за владањем, када је он преноси у вољу за нечим другим: лепшим, страшнијим, недоступнијим? И шта остаје када се напусти подручје власти и владања? „Шта остаје ортодоксији? ’Martyrium’, каже спокојно, ’у томе је главна разлика. Нама следује мучеништво, ми то примамо следећи Христа’.“ Има ли несавременијег знака од позива на мучеништво?

А мучеништва има разних: душе, духа, јаловости пред празним папиром, неуздржаности пред пуним тањиром. Но, кључни путоказ је отиснут у речи – спокојно. Бити спокојан пред самом могућношћу мучеништва – као да је све у томе. То је муњевити мир лица у које смо загледани: у тишини јутра која као да је тишина васељене. Има оних који – од питагорејаца и платоничара – слуте неку енергију звука у кретању планета, у променама положаја звезда, унутар тишине која изгледа потпуна: они то зову музиком сфера. Тишина у коју смо уклопљени, без остатка, у којој ишчезавамо, јер нестаје principium individuationis, уводи у једва чујну музику сфера.

Отуд свечево лице можемо разумети на два начина: хоризонтални и вертикални, историјски и метафизички, као пут народа и као пут самотника, као путању тела и као кретање душе. У хоризонтално-историјској димензији, као да свечево изгребано око посматра дуго време: цркву Светог Николе Топличког, коју је подигао да постане образац рашког градитељства и стила – и у чувенијим црквама од ње. Оно посматра владара самог, пораженог од византијског цара Манојла Комнина, како изузетношћу своје физичке појаве плени на цариградском двору и како задивљен пролази дуж дворана и гледа лепоту осликаних дворских зидова и цариградских здања. Његова задивљеност рађа жељу да лице лепоте пренесе у своју земљу, па невидимо око његовог портрета посматра Ђурђеве Ступове и Студеницу на почетку српског средњовековног пута.

Кукуљица, која одсликава нешто предодређујуће у његовом избору, одводи поглед пут манастира који је основао са сином својим Савом: пут Хиландара, у којем наша реч, наша песма и наша молитва одјекују вековима непрекидно, упркос нашој испрекиданој историји и драматично-трагичном кретању нашег народа кроз време. ’Martyrium’, каже спокојно, ’у томе је главна разлика. Нама следује мучеништво, ми то примамо следећи Христа’.“ У тој тачки, и не видевши је, сви су – и у дугим и у кратким вековима – проналазили ослонац. Он је, дакле, основао и државу, али је основао и манастир који бележи нешто старије и вредније од саме државе.

То види његово невидљиво око, у часу кад му – по приповедању Светог Саве – примакоше икону Богородичину: у тренуту када је кренуо на дуги пут и ка другом – натчулном – светлу. Оно, пак, видљиво око на портрету, доступно нашим погледима, кад станемо пред тај лик, види нас: у временима која су дошла после њега, славним и страшним, све до данашњег; види оно што нас данас држи, на шта се ослањамо, као и оно чему смо дужни. Оно као да подсећа како се дуг неминовно претвара у дужност.

Када – из вертикалне перспективе – опазимо  путоказе које остављају значења свечевог портрета, одједном се проналазимо у искуству и доживљају, које је Јован Дучић изразио чувеним стихом о брегу са кога очи на оба света гледају. Подела свечевог лица, као зли рад историје и људи, није нешто сасвим случајно. Јер, невидљиви део његовог лика  представља управо поглед очију које гледају вертикално, које не гледају кроз време, него гледају мимо њега, изнад нас, пут виса. У тај невидљи поглед положени су дубоки засади осећајности и духовности српског средњега века, који вијугавим путевима допиру до нововековних садржаје. Управо невидљиво око оставља свој траг и у величанственом даху народног гуслара, јер он вековима преноси Лазарево опредељење.

Косовска традиција се и историјски и метафизички подудара са Немањина два погледа. Посматрајући је, и посматрајући онога који је био на почетку, први, видимо да је опредељење кнеза Лазара за Царство Небеско и његов бој у царству земаљском, сагласно са овим што видимо на половини Немањина лица и са оним што постоји на оној другој половини, о којој се увек домишљамо: док на нас мотри његово плаво и дубоко око. У њему као да одјекује искуство запретано у стиху Његошева игумана Стефана: Ја сам више у царству Духова. Тај страшни лик који се оглашава у Горском вијенцу као да је близак ономе што не видимо, премда знамо да постоји и у Немањином лику: дотиче га неуздрмана вера у васкрсење. „’Martyrium’, каже спокојно, ’у томе је главна разлика. Нама следује мучеништво, ми то примамо следећи Христа’.“ Тако слепи игуман – на једној од историјских раскрсница нашег историјског трајања – са натприродним миром, у светској тишини, у нечујном брују (васељенских) простора који се незаустављиво шире, може да устврди како „воскресења не бива без смрти“. Да је то васкрсење – у својој светској димензији – са обавезношћу прожимало Немању, да му је припадало на начин обавезности, показује Његошев стих: „Весели се праху Немањића,/ Немањића и Гребљановића“. Тамо где је Немања – тамо је и Лазар: као што косовска традиција посматра нас, тако и ми, данас, обележавајући један покрет у историји и времену, Немањин, и један покрет унутар духа који одлази изнад човека, посматрамо њу: кроз невидљив поглед неизбрисивог плавог ока.

Светосимеоновска академија, 26. фебруар 2019. године, Коларчева задужбина, Београд 

Наслов и опрема: Стање ствари