МИЛО ЛОМПАР: ИМА ЛИ НЕСАВРЕМЕНИЈЕГ ПУТОКАЗА ОД ПОЗИВА НА МУЧЕНИШТВО?
Желим да се захвалим Научном удружењу за развој српских студија и његовом жирију на одлуци да мојој књизи Црњански и светска књижевност (Биографија једног осећања, 2) доделе награду Димитрије Богдановић. Моја захвалност почива на пет разлога.
Први разлог је што награда носи име Димитрија Богдановића. То је име великог проучаваоца средњовековне књижевности и културе и одважног и честитог заступника српских националних права у вуненим временима титоистичке Југославије. Из његових књига сам учио на Филолошком факултету у Београду.
Други разлог је што сте дали позитивну оцену књизи коју је Комисија Министарства културе одбила да препоручи као обавезну за откуп у библиотекама Србије. У светлости садашњих околности, у којима се одвија вишемесечно политичко жигосање моје личности, не могу се отети утиску да је оно отпочело одстрањивањем мојих интелектуалних и научних радове. Њен је председник члан књижевне групе П-70, потписник петиције за избор Александра Вучића за председника Србије, за време његове власти постављен на место директора Завода за културни развитак и, потом, Етнографског музеја. Иако је Комисија распуштена и њен избор поништен, због сукоба интереса, јер су њени чланови уврстили своје књиге у обавезни откуп, нова одлука, коју су донели чиновници Министарства културе, када је реч о мојој књизи, није промењена. То је најбољи показатељ да између наводних „стручњака” и чиновника није било никакве разлике.
Трећи разлог је што сте ме подсетили мог првог објављеног текста. Он је био посвећен проблему завршетка у Другој књизи Сеоба Милоша Црњанског. Био је објављен у децембарском броју часописа Савременик 1982. године. Носећи текст тог броја био је „Косово у светлу историје албанско-јужнословенских односа”, који је написао Димитрије Богдановић. Тај текст је изазвао бројне негативне реакције у партијски оркестрираној кампањи. Сам Богдановић је већ био под извесном идеолошком сумњом. Јер, збирка средњовековне поезије, Србљак, коју је припремио са Ђорђем Трифуновићем, а коју је објавила СКЗ, доживела је – седамдесетих година XX века – политичка и квази-научна оспоравања. Квази-научна оспоравања служе да се књижевним и методолошким примедбама „покрије” идеолошко жигосање књиге, теме и човека.
Тако је и Богдановићеву Историју старе српске књижевности, коју је објавила СКЗ, у јануарско-фебруарском броју часописа Књижевна критика 1982. године, премрежио плес књижевнотеоријских аргумената: да је ова књига нехомогене и неуједначене вредности, да показује одсуство истанчаног слуха за историјске специфичности, да је олако одбацила незаобилазне моменте на које је марксистичка мисао скренула пажњу, да је вођена некритичношћу културног егоцентризма, кроз васељенско вазношење наслеђа уопште, да није испунила највише захтеве које је пред њу поставио писац ове књижевне критике, па није прихватљива ни као поуздан приручник. Сви ови квази-аргументи су „покривали” идеолошки подтекст примедбе да је Богдановић био вођен мистичким схватањем неких феномена средњовековне књижевности које је неспојиво са науком о књижевности и да је склон прихватању једног религиозног схватања средњовековне књижевности које је приказује сходно религиозним постулатима каква би требало да буде, а не каква збиља јесте. Писац ове критике није био ни завршио студије књижевности и већ је био спреман да се стави у службу идеолошког жигосања доказаног проучаваоца средњовековног наслеђа.
Објављена неку годину касније, Књига о Косову Димитрија Богдановића природно је доживела – у таквом амбијенту – хорска оспоравања. Он је убрзо потом умро. Тема је остала непромењена: није отуд неприродно да садашња власт организује читаву кампању против мене због јавно и неодступно показаног отпора противуставним одлукама председника Србије којима се Косово и Метохија одвајају од Србије. Можда ће запарати ваше уши, али морам додати: велеиздајничким одлукама председника Србије.
Четврти разлог је што сте ми дали прилику да укажем на разлику између идеолошког и културноисторијског сагледавања политичких процеса. У седамдесетим годинама XX века, појавили су се знаци замора у идеолошком свету комунизма. Појава еврокомунизма, на чијем челу је био допадљиви и продуховљени лик Енрика Берлингуера, деловала је као обнова еманципацијских засада левичарске традиције. Такву сугестију је обезбеђивала идеолошка перспектива у сагледавању историјских процеса. У свом бескомпромисном разрачунавању са лењинизмом као највишим стадијумом политичког социјализма, јединственом по доследности и оштрини код нас, Никола Милошевић је сагледавао еврокомунизам као алтернативу: у духу теоријског социјализма.
У исто време, Димитрије Богдановић је сагледавао ствари из културноисторијске перспективе. „Лепо вече са Димитријем Богдановићем” ‒ обавештава нас дневнички запис Дејана Медаковића. „Тај човек има неку, за наше прилике, необичну и ретку прибраност. Пажљиво прати сваку реч, а по одговорима се види са колико је критичности прима.” Бити прибран – да ли је то примицање оној мирноћи која – као са морског дна – пробија у видно поље човековог лица? Да ли то очитује праосновну (хиландарску) спремност на крвави пир историје, на затирање боје са неке осликане фреске, на рушење џиновских скулптура у авганистанским пустињама, на распршивање клинастих плочица у бомбардованом Багдаду, на прозелитску похару Кијевско-печерске лавре? У тој спремности увек је нешто од чуђења, као обрве извијене над садржајима крвавог позорја: „Дошли смо и на проблеме екуменизма. Он у те идеје не верује, јер почивају на погрешним и супротним основама и начелима.” Премда препозната као погрешна, сама начела зачуђују трошношћу: услед сумњивих и несолидних веза са светом. „Католицизам тражи вечно прилагођавање животу, дневној политици. Данас се он увлачи у дух европске левице и покушава да међу атеистима нађе неки простор.” У време наизглед неприкосновеног простирања светског комунизма, 21. јануара 1977. године, када се погрешно чинило да је комунистички свет монолит зајамчен споразумом из Хелсинкија, опазити танани покрет католицизма у недрима европске левице – као одвајање латинских од православних комуниста – може неко ко ствари види мимо идеолошких амова јавних трибина. Јер, он мотри на ствари из дубине векова: из негативног искуства изгребаног лица на фресци.
Тако се може научити да разумевање историјских процеса мора рачунати на укрштај идеолошке и културноисторијске перспективе. Не на доминацију неке од њих него на конкретну проверу сваке од њих. Тек у прожимању универзалистичке (идејне) и контекстуалистичке (културалистичке) перспективе обезбеђује се многостраност интелектуалног разумевања ствари. Оно нам нуди сазнање о запалости светских послова у рђав ритам: „искуство учи да су до сада увек успевали, увек су нашли modus vivendi за своје овоземаљске циљеве.” И шта остаје када се напусти подручје власти и владања? „Шта остаје ортодоксији? ʼMartyriumʼ, каже спокојно, ʼу томе је главна разлика. Нама следује мучеништво, ми то примамо следећи Христаʼ.” Има ли несавременијег путоказа од позива на мучеништво?
А мучеништва има разних: даха, душе, духа, јаловости пред празним папиром, неуздржаности пред антипатијом, недоследности у односу на симпатију, умирања ‒ како је писала Ксенија Атанасијевић – „у најнедостојнијем од свих друштвених крахова, ‒ у пуној изгубљености себе”. Но, кључни путоказ је отиснут у речи – спокојно. Бити спокојан пред самом могућношћу мучеништва – као да је све у томе. То је муњевити мир лица у које смо загледани: у тишини јутра која као да је тишина васељене. Има оних који – од питагорејаца и платоничара – слуте неку енергију звука у кретању планета, у променама положаја звезда, унутар тишине која изгледа потпуна: они то зову музиком сфера. Тишина у коју смо уклопљени, без остатка, у којој ишчезавамо, јер нестаје principium individuationis, уводи у једва чујну музику сфера: пред дубином ока које је остало да пламти плавим сјајем испод интелектуалне кукуљице.
Пети разлог је што сте ми омогућили да јавно саопштим једну своју одлуку. Као ђак Николе Милошевића, усвојио сам његово мишљење да постоји животна доб после које не треба примати награде. Оне – тврдио је он – губе своје подстицајно дејство. Нисам никада мислио да награде имају подстицајно дејство, већ сам увек сматрао да је њихово дејство двојако: у индивидуалном смислу, оно је компензаторно; у друштвеном смислу, оно је статусно. У младости, оне су компензација за непознатост; у средњем добу, за немање моћи. Отуд сматрам да у извесним годинама потреба за компензацијама прикрива човеков страх од смрти. То се противи мом мишљењу да се не треба одвише бојати смрти. Тако да користим ову прилику – на којој сам вам захвалан – да кажем да више не намеравам примати било какве награде. У друштвеном смислу, одлука је безначајна, јер друштво које руши све стандарде, моралне, материјалне, јавне, обичајне, школске, универзалне, цивилизацијске, културне, историјске, не може човеку обезбедити никакав статус, осим срамотног. А за то нам нису потребне награде.
Захваљујем вам на овој награди, чије лепо и велико име засвођује моју одлуку, као и на томе што сте ми нехотично омогућили да све ово јавно кажем.
Није дозвољено преносити текст без одобрења Мила Ломпара
