МИЛО ЛОМПАР: Хандке враћа Нобелову награду у позицију књижевне вредности

Историчар књижевности и професор Мило Ломпар у изјави за Талас каже да је Петер Хандке несумњиво вредан као књижевник, као и да је ’специфична врста човека’.

„Не треба да пристанемо на политизацију приче око Хандкеове Нобелове награде јер онда умањујемо уметничку вредност, а Хандке највише вреди као уметник“, навео је Ломпар и затим реферисао на своје недавно гостовање у емисији „Истина или лаж“ током којег је елаборирао став о односу уметничког и друштвеног у контексту Нобелове награде.

„Нема никакве сумње у то да у додели Нобелове награде учествују одлучујућа два чиниоца – књижевна вредност и друштвени контекст или друштвена употребљивост лауреата. Једино тако можемо објаснити да неки изузетно велики писци као Толстој, Чехов (…) Пруст или Џојс нису добили награду“, изјавио је тада Ломпар уз коментар да је Лав Толстој највећи писац који никада није добио Нобелову награду, те да због тога нико други више и не треба да је добије.

Ломпар је казао и да је Нобелова награда у последње време пренагласила свој други аспект – друштвену употребљивост, а да награда мора почивати и на књижевној вредности да би опстала кроз време. „Хандке је вредност која је неспорна и која на неки начин награду враћа у позицију књижевне вредности“, додао је.

Када је реч о полемици око Хандкеове награде, Ломпар сматра да је наглашавање друштвено-политичког наушртб књижевног проблематично на више нивоа. Како је објаснио, они који примарно говоре о пишчевим политичким ставовима и делима чине му „далекосежну неправду“ јер стављају у сенку његов пркос према доминантним западним медијима, али га и претварају у друштвену уместо књижевне чињенице, што значи да је књижевност изгубила свој значај. С друге стране, додао је, они који превише уздижу Хандкеову приврженост Србији тиме „компензују недостатак самосвести код нас у јавности“, док Хандкеа схватају као „рехабилитацију себе“.

„Хандке је био приврженик Југославије. Али у његовом опредељивању за Србе, по мом схватању ствари, се открива његова дубока интуиција да су Срби у ствари једини бранили Југославију“, закључио је професор Ломпар у поменутој емисији.

Говорећи о критикама у немачким медијима, Ломпар се осврнуо на Хандкеов есеј „Правда за Србију“ у којем је аутор, како каже, “разобличио лаж и пропаганду немачких медија”. Као последицу тога, Ломпар наводи да су немачки медији о Хандкеовој Нобеловој награди реаговали на два начина – с једне стране су „благо игнорисали“ ову тему, а са друге су наглашавали друштвени контекст награде и тезу да се Хандке погрешно опредељивао што није било добро, али да је ипак велики писац.

Талас