Мило Ломпар: Достојевски и питање Бога

Достојевски може све у вама да изазове осим равнодушности. Његови јунаци могу да побуде симпатије, страх, ужас, језу, неспокојство, љубав, али је увек то у интензитетима, јачинама, трајању тако да читалац бива увучен у вртлог не само онога о чему се говори, него и у сопствени вртлог живота и осећања. Постижу то и други писци. Али као да само Достојевски може на неки начин да узвитла и понекад остави нехармоничним то наше читалачко искуство.

У време када је био савременик, у XIX веку, није, на неки начин, посматран тако како га ми данас видимо. Изазивао је различите, опречне, и не увек одушевљене реакције. Осећао је бат и корак Октобарске револуције и крви коју ће она пролити. То му они који су дошли на власт никако нису могли заборавити. У Совјетском Савезу увек је било помало ризично ако говорите о Достојевском, нарочито о Злим дусима или о његовим политичким погледима. Увек је био под сумњом, као што је и сама руска култура била под идеолошком паском и сумњом. Гроф Толстој није био такве судбине – премда гроф, требало би да буде више на удару револуције. Он је у свом унутрашњем развоју, нарочито у роману Васкрсење, дотакао нешто због чега је Лењин написао чланак „Лав Толстој као огледало Руске револуције“, и некако је успео да постане представник тог великог XIX века у Русији.

И управо кад је епоха комунизма завршена, и кад је некако изгледало да ће Достојевски, који је био миљеник Запада, јер је био добра оптужница комунистичке идеологије, на неки начин остати у центру, одједном се све променило, и све постало друкчије, осим што је он остао сумњив, јер је одједном у њему пронађен неки Рус, неки руски националиста, неки обожавалац вечне Русије, а то никад није, а у данашње доба поготово, пожељно на западној страни света.

Тако да данас можемо да поставимо питање ко је, у ствари, био тај необични човек, и тај велики писац, и како бисмо могли наћи сржну тачку, или средишње место, или матичну ћелију његове имагинације, његовог књижевног света, и које би то било место. Ми смо га издвојили у наслову предложеног предавања, по угледу на једно његово писмо, у коме каже да га је читавог живота мучило само једно једино питање – питање о Богу. Оно је било сржни предмет његове мисли и његове имагинације.

Он сам почео је своју животну авантуру као син једног репресивног и ауторитарног оца – за кога се говорило да су га убили његови кметови, који је имао преку и насилну нарав – у не баш сјајним животним приликама, да потом почне да се прикључује различитим друштвима и искаже необичне склоности као онима који су били у центру његове приповедне пажње у првом роману Понижени и увређени. Он је био писац оних који траже неку врсту одговора на живот, одговора који узнемирује. И то је било одмах примећено. Већ кад се тај роман појавио, дошло је до тога да Њекрасов оде до Бјелинског и каже „Пробио се нови Гогољ!“ А Бјелински је рекао: „Код Вас“, мислећи на часопис, „гогољи ничу као печурке!“ Међутим прочитавши, желео је да га упозна. Била је то разлика две перспективе. Бјелински је био највећи и најугледнији критичар тог времена. Бјелински је гледао на царску Русију критичким оком човека који сматра да то друштво треба да се промени – да је улога писца у томе да побуди свест о промени.

Улога писца је у XIX веку код Руса, у руској култури, била изузетна – он је на неки начин био позван да промени оно што је у друштву било тешко или неприхватљиво. То је код Достојевског било виђено – његови Понижени и увређени, његови Бедни људи, људи ниског порекла, са друштвеног дна, прихваћени су као критички одзив на друштвену стварност царске Русије Николаја I Романова, једног прилично ауторитарног владара, који је у првом тренутку био готово хегемон и Европе, јер је Русија после пораза Наполеона била доминантна сила у Европи све до Кримског рата. Па и код нас можемо рећи да је захваљујући таквом положају Русије Милош Обреновић могао постепено да се избори за аутономију српске кнежевине и да је полако уведе у један бољи поредак од оног пре тога. Но, тај режим је био режим царског самодржавља, крут и репресиван, и било је интелектуалаца – руски интелектуалци су увек били темпераментни, имајући за више степени подигнуту пажњу и осетљивост него интелектуалци других традиција – који су желели да се то промени.

Није успело. Та група интелектуалца била је полицијски праћена, похапшена, и онда је, на неки начин, почела драма Достојевског. Она је већ била наговештена његовим избором и реакцијом Бјелинског. Бјелински је мислио да је критички однос према стварности главна тема Достојевског. То није било тако. Главна тема Достојевског је била људска судбина, а овај критички слој, ово друштвено таласање био је само оквир унутар ког је њега интересовала, романтичарски речено, људска душа, а реалистички посматрано људска судбина у хоризонту једнога времена.

Ухапшен, Достојевски је суђен, и осуђен на смрт. Ту се сада појавио један догађај који је у много чему одредио његову личност. У животу сваког човека постоји неколико сржних тачака које обликују његову биографију. Ти трауматски моменти његовог искуства на неки начин дају печат читавом потоњем животу – понекад је тај живот и одговор на ту врсту преживљене трауме. Достојевски је описао ту своју трауму. Био је изведен на губилиште, и тамо су им прочитали пресуду. Онда су им дали да пољубе крст. И он, пишући о томе, каже: „Кад су ми дали да пољубим крст, мислио сам да је готово. Неће се, ваљда, са тим шалити.“ И у том тренутку, кад је већ мислио да је све готово, и да ће бити обешен, стигла је одлука да их је Цар помиловао. Тај догађај он је везао за почетак оне болести која га је одредила у животу – за почетак епилепсије. Та сцена је играла извесну улогу у његовим романима – он ће је евоцирати више пута – али је она одредила и саму његову личност. Био је прогнан у Сибир, и у исто време јавила су се питања која су га заувек заокупљала.

Изводи из предавања Мила Ломпара Достојевски и питање Бога које је одржано у Смедереву 30. марта 2022.