МИЉЕНКО ЈЕРГОВИЋ О ФИЛМУ „ЗАВЕШТАЊЕ“ И ЈАСЕНОВЦУ: Превише је патње и смрти да би се Јасеновац смио претворити у заборав и у мит

„Завештање“ је српски документарни филм који бележи јединствена сведочења деце-логораша у Независној држави Хрватској, у режији Ивана Јовића. Пре него што је филм приказан у Хрватској, аутори су примили писмо од хрватског писца Миљенка Јерговића, који овде преносимо у целини. Приказ филма „Завештање“, објављен у Новинама Српске Патријаршије „Православље“, можете прочитати овде: https://www.academia.edu/31643898/Vladimir_Kolari%C4%87_Sa_verom_u_Boga_-_o_filmu_Zave%C5%A1tanje_Pravoslavlje_1199

Драги Моња и Иване,

На жалост, нећемо се видјети, јер сам ја од сутра па до понедјељка у Ровињу, на Данима Мирка Ковача. Али ускоро сам у Београду, на Сајму књига, па ће, надам се, бити прилике. А имамо о чему да причамо…

Неки дан смо, коначно, успјели погледати филм. Одлагали дуго, биле неке гужве, па дневна лудила, тако да нам је навечер фалило концентрације. Припремили смо се, дакле, својски. И након што смо га одгледали, опет сам кренуо да одлажем јављање вама, опет због гужви, лудила, концентрације…

Филм је одличан. Тужан, болан, универзалан, и изнад свега – честит. Проблем нас и Јасеновца, Срба и Хрвата и Јасеновца, Југославије и Јасеновца, Хрватске и Јасеновца, састојао се одувијек у томе што се Јасеновац вазда користио за… свеједно за што се користио, али се користио. И то је кориштење наше страшно проклетство и нас највећи гријех. И то нас који смо се рађали десетљећима након тог рата, и који ни за што нисмо могли бити криви (иако смо требали бити одговорни).

Ви сте начинили филм који је противан сваком кориштењу. И први пут су, живим ријечима, проговорили ти људи, са својим лицима, гримасама, судбинама. Осим што је велико умијеће било потребно, и озбиљан таленат, да би се измонтирала сва та лица, и све те животне секвенце, учинили сте још нешто важно, што је, барем за мене, било неочекивано. Усликали сте, забиљежили, учинили јединственим свако од тих лица. Начин на који сте то учинили такав је да скоро све њих имам и сад пред очима. Не знам о чему се ради. Црно-бијели филм? То није. То сам већ видио. Угао снимања, начин гледања, шта год да је, али ти су портрети тако убитачно упечатљиви. Те врло смртне људе учинили сте бесмртним у тренуцима док говоре оно што говоре.

Чини ми се да знам колико вам је било тешко да довршите овај филм. И колико вам је и даље тешко, јер човјек никад не може бити сигуран… али што се мене тиче, можете бити мирни. С микрофоном и камером више се не може учинити. Свој филм снимили сте у посљедњи час. Мало пред нестанак једнога свијета, и пресељења Јасеновца у „постмеморијско памћење“. А ми се, знамо то, не умијемо носити с постмеморијским памћењем. Нама је све заборав или мит. А Јасеновац не би смио бити ни једно ни друго. Превише је патње и смрти, претешко је оно што се на нас генерацијски претоварило, да би се Јасеновац смио претворити у заборав и у мит.

Мислит ћу на вас ових дана. А мислим и иначе.

Видимо се,

М.

(Миљенко Јерговић)

 

приредио Владимир Коларић