МИЛИЦА КРАЉ: Три српске сликарке, три серб-красарке ( Катарина Ивановић, Надежда Петровић и Милена Павловић Барили)

МИЛИЦА КРАЉ: Три српске сликарке, три серб-красарке

( Катарина Ивановић, Надежда Петровић и Милена Павловић Барили)

 

         Основна потреба за разумевањем  културног наслеђа у великој мери одређује и наш однос према традицији као ниво свести о себи у замагљеном огледалу све захтевнијег света,  а и изнад свега, наш однос као памћење и чување особеног и самосвојног културног идентитета.   

У временима после Јефимије и њеног молитвеног златовеза на иконицама „ Над племеном које обухвата тама“, и Врдничке Виле и Вукове Мине, појавиле су се сликарке чије дело и живот своју несумњиву вредност потврђују и у нашем добу.  И то је непосредан разлог за подсећање на три изузетно значајне даме српског сликарства, чија имена чине једну од основа нашег сликарског хоризонта.

 

 

КАТАРИНА ИВАНОВИЋ

 

СРБ -ДЈЕВОЈКА

 

Историја сликарства бележи да је прва призната и школована сликарка код Срба била Катарина Ивановић.

„ Срб – дјевојка кист владати вјешта“ – како ју је у песми „ Тројесестарство“ назвао Сима Милутиновић Сарајлија: „Честитој и надобичној / Љубитељки краснига знања/ господични Сербкињи / Катарини Иванович/ Стојно – Београдски / а овда у Бечкој Академији / Живопис преуспешно учећи / Каконоти наипервој / Серб – Красарки /…  – а коме ће она на ове узвишене речи узвратити портретом.

Ова песма објављена је у 49. броју Сербског народног листа 1837. године.

Катарина Ивановић је рођена 15. априла 1811. године у Угарској у варошици Весприм у породици грађевинског предузимача, од оца Лазара и мајке Марије.  Угледна породица Ивановић имала је значајну улогу у српској православној цркви у Стоном Београду.

Детињство је провела у Столном Београду ( данас Секешфехервар у Мађарској) у српској језичкој заједници која се чувањем националних обележја, противила промени идентитета.

Још у раном детињству мала Катарина је имала само једну жељу да постане сликарка. Сликарство је почела да учи  у Пешти у атељеу Јожефа Пешког, и то захваљујући издашној новчаној помоћи трговца Георгија Станковића, оца чувеног композитора Корнелија Станковића и једног од утемељивача Матице српске.

После смрти родитеља Катарина је забринута за даљи наставак школовања, али јој несебично помаже мађарска грофица Чаки, врло утицајна жена и мецена даровитих уметника. Она Катарини омогућује  да сликарство више од пет година учи у Бечу у Уметничкој академији, где жене у то доба нису имале приступ.

Након школовања у Бечу Катарина путује по земљама Европе( Италија, Француска, Холандија) где се непосредно упознаје са сликарским узорима и стиче незаменљива и драгоцена искуства.

У  Сербском народном листу излази и први текст о њеном раду чији је аутор Теодор Павловић ( оснивач Текелијанума и Музеја Матице српске, уредник Летописа Матице српске и уредник алманаха за српске жене „ Драгољуб“.

Он пише:  „ Прва је у роду србском од женског пола, која је у светиј храм художества ступила, об Богиње посвешеније примила, и кистом живописанија управљати научила.

Катарина је у Бечу упознала Вука Караџића и круг његових пријатеља и они  јој пружају несебичну подршку у раду. Ту се упознаје и са идејама националног препорода, претплаћује се на српске књиге и новине и почиње да ради историјске композиције, представе са националном тематиком, потпуно неуобичајене за женска интересовања,  које су је целог живота привлачиле и представљале срж њеног сликарског рада.

У Бечу ради слику Србски Омир или Слепи српски гуслар.

Али њено прво уметнички зрело дјело је Аутопортрет из 1836. године, слика која је постала особени знак српског бидермајер сликарства. На овој слици видимо младу самосвесну жену, обучену у свечану хаљину, са модерном фризуром и руком која нехајно дотиче наборе цвјета, можда руже, изнад груди.   

Истовремено ради и Портрет младог мушкарца ( по узору на сликарство бечког бидермајер стила и сликаре Јеозефа Данхаузера, Леоплода Купелвизера и Фердинанд Георг Владмилера, као резултат натуралистичког осећања).

Њена следећа слика Корпа са грожђем представља прву тематско- ликовно заокружену мртву природу, која по свим особинама, спада у најзначајнија њена дела са савршеним осећајем за материјализацију.

Ради и први женски портрет Портрет Анке Ненадовић, млађе сестре књегиње Персиде Карађорђевић, а касније и Портрет Персиде Карађорђевић.

Ово су први портрети које је урадила једна жена у српском сликарству. Насупрот Аутопортрету из 1836. године, који је одмах вреднован као изузетно значајно дело, стоји Портрет Данила Р. Данића   који представља савршен облик споја романтизма и бидермајер стила.

           У Минхену борави две године ( 1844 – 1846) гдје  на Академији студира  историјско сликарство. У Минхену почиње да ради познату композицију Ослобођење Београда (1806). Средишњи дио композиције представља Узун Мирка Апостоловића, около њега су устанички прваци, са Петром Јокићем; она тежиште помера са главних устаничких јунака Карађорђа и Васе Чарапића на мање познате, на оне који истом мером учествују у борби. Савременици њени нису препознали снагу ове слике, чија је једна од верзија добила награду 1845. године у Минхену.

 

ОД СЛИКАРКЕ ПОРТРЕТА ДО ЧЛАНА СРБСКОГ УЧЕНОГ ДРУШТВА

Жеља надахнута родољубљем  за одласком у Србију у Београд испуњава јој се 1846. године  и као једина жена уметница добија понуду за израду портрета. Али као и Милицу Стојадиновић Српкињу, пјесникињу, београдска културна елита, у тек ослобођеној земљи,  равнодушно је примила њен долазак, не омогућивши јој ни да добије пристојан посао који би јој омогућио нормалан живот.  

Траже је да слика само портрете београдских госпођица, богаташких кћерки, које и не желе да знају да је пред њима једна од врсних сликарки о чему говори и ова тужна епизода.

Наиме, портретишући једну од тих малограђанки у пејзажу, почела је киша. Надмена госпођица је ускочила у фијакер и оставила Катарину да се по киши и блатњавим улицама  враћа пешке неколико километра до куће.

Катарина је читавог свог живота сањала да слика славну и херојску историју свог народа, спремна да заводљив живот у европским градовима замени за живот у ондашњој Србији( исто онако како је заносна и уклета пјесмотворка  Милица из прека, из Фрушке, заносно певала о Србима, да би у у њеном средишту завршила живот као убога просјакиња) али узуси нове средине јој то не омогућавају. Један од разлога неприхватања можда је био и тај што је врло лоше говорила српски језик иако га је у Бечу учила у друштву окупљеном око Вука т. Караџића.

Одлази из Београда у Загреб Људевиту Гају, разочарана суровим односом матице земље према себи.. .

Писмо препоруке Фрање Заха Људевиту Гају, описује њен суморни положај: Једна србска уметница! Доиста реткост! Ја сам увјерен да је већ само то довољно да кад човјека, који има смисла за умјетност као ви, пробуди наклоност према г- ђици Ивановић. Могу ли вам боље препоручити него ако вам рекнем да је г- ђица Ивановић замјенила Минхен с Београдом из љубави према домовини. Стога није могла стећи  у том друштву заслуженог признања. Због тога се не би нипошто потужила да је могла ма какво запослење наћи које би одговарало њеном таленту. Нико се нијес могао да од ње наручи једну хисторијску слику. Морала се задовољити поруџбином портрета. „

Но и поред свих неповољности у љубљеној јој земљи, она као сваки прави родољуб, писмом министру просвете Србије 1873. све своје слике уступа српској држави, Народном музеју, као и новац за њихово одржавање.

Интелектуални део српског друштва знао је да процени и вреднује њен рад и њено родољубиво залагање, те подносе предлог да постане члан Српског ученог друштва 1876, данас Српске академије наука и умјетности и она тако постаје прва жена академик код Срба.

Са осећањем искрене захвалности она на пријем у овај највиши храм науке и уметости, одговара писмом:

„ Ја којој су дани избројани задовољно умирем, а вама Господо моја за људство, за род мили, за увеличавање љубљене домовине Ваше, дуг и срећан живот желећи , и вечну хвалу Вам за дично ми одликовање одавајући… „

Након Загреба у коме није дуго остала враћа се у Стони Београд и повучено и у миру ради у свом атељеу. Значајне слике из тог периода су : Младић са писмом, Портрет Теодора Аџића( стонобеоградског проте), Смрт сиротице и Смрт богаташице, Миле вијести, У свом атељеу( слика која оличава Катаринин аутопоетички кредо – интимна усредсређеност женског бића преданог уметности).

Умрла је у Стоном Београду 22. септембра 1882. године, а 1967. године њени посмртни остаци су пренети на Ново гробље у Београд.

Од 48 њених познатих дјела ( Глава човјека смеђе браде, Глава старијег обријаног човјека, Глава човјека с другом брадом, Старица се моли пред објед, Повратак с литије, Христова молитва, Плаштаница, Васкрсење христово, Катарина Дохгали, Врачање,Виноградар, Дочек Србкиње јелене угарске, Заклетва краља Матије орвина, Патријарх цариградски анатемише раскош, Турски поклисари просе Мару….) 10 слика је изгубљено и познате су само посредно.

У фонду Матице српске у Новом Саду чува се и излаже 5 њених дела, а остала се налазе у Народном музеју у Београду.

„ Катаринине слике имају не само националну него и умјетничку вриједност. Оне су јасно сведочанство да је наш народ културан, када у њему и женске, даном приликом, могу да дођу до знатног савршенства у уметности. Уједно је она леп пример српског родољубља, и како свесна Србкиња, ма по месту била члан које друге државе, сматра данас Београд за културно средиште целокупног народа нашег – признање је одато Катарини Ивановић од стране управе Народног музеја.

Живела је живот који јој неће дати умрети – пише Михајло Валтровић, професор археологије на Филозофском факултету у Београду – јер је име бесмртно свију оних, који су осећали и радили за свој род.

                                                                             

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

НАДЕЖДА ПЕТРОВИЋ

 

ОТАЏБИНИ ПОСВЕЋЕНА СЛИКАРКА

 

 

Србија није имала сликара који је са више полета, одушевљења и страсти лутао њеним пределом и сликао њен лик, а да је истовремено био просветитељ, видар националних рана и војник као што је то била Надежда Петровић, уметница која је била „сутрашњица у данашњици“ или „ ондашња у сутрашњици“, како се о овој генијалној и отаџбини посвећеној жени писало.

Њено име постало је нека врста мита и оно је у себе обухватило готово све жене сликарке код Срба којих није било мало. По полету, по смелости, по енергији Надежда их је превазилазила, удружујући с тим уметничким одушевљењем још и активност јавног и политичког рада.

По својој уметничкој вредности, као и по свом значењу за почетак наше Модерне сликарство Надежде Петровић допринос је авангардног карактера. Својим опусом стилски је обухватила велики распон од пленеризма ( сликање директно у природи), преко импресионизма, до једне личне варијанте фовизма и тиме трасирала основни пут развоја којим ће се даље кретати главно струјање српске ликовне уметности у првој половини XX  века.

Та чудна жена, како ју је назвао један од савременика, била је носилац једне огромне животне снаге, јер је умела и могла да се бори за своје идеале. Тражила је нове путеве у уметности, особито важне  на прекретници из IXX  у XX столеће. У томе је била одлучнија него други, макар и по цену жртава, неједнаких резултата, падова и успона који су у тадашњој средини наилазили на отпор, неразумевање па и непријатељство. Свесна свега тога, Надежда је водећи неравноправну борбу, тражила своје место у сликарству у средини која је уметност посматрала са закаснелим познавањем онога што се дешавало у Европи.

Надежда осјећа да је рођена пре свог времена, и да је окренута будућности. Снагу да истраје на свом несвакидашњем путу даје јој  породица.  

А њена породица, поред песничке породице Илић, јединствена је у српској култури.  Отац Мита Петровић, писац је познатих Записа са Јавора и из Топлице, као и трију обимних књига о финансијама обновљене Србије; његове кћери су талентоване сликарке, син јединац Растко, једна је од најособенијих књижевних личности наше међуратне књижевности.

Надежда, најстарија од тринаесторо дјеце, рођена је 12. октобра 1873. у Чачку, где је њен отац Мита био наставник цртања, а мајка Милева  радила је као учитељица. Када је Надежда имала једанаест година породица се преселила у Београд у Ратарску улицу, у кућу Надеждиног деде по оцу, трговца хаџи Максима Петровића.

У њихову кућу навраћали су мног уметници и рододљуби.

Ту су били на конаку Гаврило Принцип, Владимир Гаћиновић, Богдaн  Жерајић, конте Иво Војновић, Силвије Стархимир Крањчевић, Иво Ћипико, Јован Скерлић, Симо Матавуљ, Јован Цвијић, вајар Иван Мештровић, Драгутин Димтирјевић Апис, Дис који би Надеждину мајку приликом сваког доласка питао: „ Госпођо Милева, смем ли да уберем једну ружу из ваше баште“, а она би му уз осмех одговарала: „За вас у мојој башти нема ружа“ ( мислећи на своје кћери на које се и односило Дисово питање). .

Идући за својим талентом, Надежда после београдске школе Ђорђа Крстића, стиже у Минхен 1898. где се уписује код Словенца Антона Ажбеа, код кога је учио и Кандински.  Имајући своје сликарске принципе, Ажбе је код сваког ученика неговао и развијао његов стил и подржавао ученике који су уместо тонског прихватали колористичко решавање слике.

У хроматски дискретно српско сликарство Надежда је већ 1900. прав унела боју као доминантан изражајни елемент, а убрзо је насликала и прве модерне пејзаже какаве нико у Србији није сликао. Париз је потврдио Надеждина настојања, али је и даље у својој средини била сама са новим уметничким сазнањима, са модерним сликарством, са видицима европске авангарде.

„ Сви налазе да у мојим радовима има мушког духа, енергије и манира, да се по цртежу не може рећи да је то радила женска рука „ – пише својиам.

Она је епитете „ мушки“примила као ознаку за снагу својих сликарских потеза, за свој уметнички потенцијал.

У Београду,  у Великој школи, 25. августа приређује своју прву самосталну изложбу. Новине најављују њену изложбу:

„ Млада и даровита сликарка, кћерка председника Пореске управе г. Мите Петровића, са собом је донела низ одабраних и лепих слика.“

Изложила је 37 слика и 9 оригинала и 8 копија. Критика је сурова. „Нова искра“ пише: „ Кад смо видело оно што је Госпођица под именом сликарских радова изложила, нисмо се могли довољно начудити толикој њеној храборсти. Зар после рада на Академији, зар после дугог кретања међу радовима и старих и нових мајстора, Госпођица не нађе бољих и лепших узора себи и својој одушевљеној младости, но „ импресиониситчке“ радове, то болесно и труло схватање, болесних и трулих мозгова….“

Надежда не посустаје, одлази у Минхен и по повратку доноси радове за које ће Бранко Поповић, њен добар пријатељ, а по многима и велика љубав, писати да је она стигла кући „ с тим радовима као с неким непречишћеним радним благом у коме се назираше цела неслућена свежина и снага израза.“

У једном писму мајци Надежда исказује своје једино опредјељење:

„ Мила моја Мајчице, и сама знаш колико бејах несрећна разочарењем својим… У раду све заборавих. Не тражим љубав, мужа, човека, нити срце и поштовање, Живећу само за себе и своје родитеље. Не мисли да је то решење последица прошлости но убеђења садашњости. Цео образован Запад тако живи, а то је најпаметније, ја се с тим слажем. О мојој удаји нема више говора, ја хоћу да сам сликар, а не жена. Жена има доста, и ти си их доста спремила за тај позив, но још немаш сликара… Ако ми заиста желиш срећу, онда ћеш ти од мене очекивати само да будем сликар, а не удавача.“

 

СВЕТАО ПРИМЈЕР САМОПОЖРТВОВАЊА

 

По повратку у земљу, 1903. започиње публицистички рад, ангажује се у  друштвено- политичком животу и постаје први секретар  тек основаног Кола српских сестара.

Крајем године одлази са великом помоћи у новцу и одећи на македноска згаришта.

Почетком 1904. ради на организацији Прве југословенске изложбе у Београду на којој је више од хиљаду сликара пријавило учешће, а изложбу је отворио Краљ Петар Први. Исте године основана је и Прва југословенска колонија у Сићеву и Савез уметника Лада, а две године касније Надеждином заслугом основано је и Прво удружење ликовних умјетника Србије као стално друштво.

Док је боравила у иностранству Надежда је радила  као дописник великог броја српских и словеначких новина, док по повратку у земљу ради као наставник цртања а пише и драме.

Модели су јој често били и укућани, посебно сестре Анђа и Љубица. Иван Мештровић је био одушевљен Анђом, чак је и каријатиде на Авали, на Гробу незнаном јунаку, радио по Анђином лику, а на његовим скицама се најјасније видео Анђин лик.

Анђа је у јеку анексионе кризе Босне и Херцеговине водила преписку са Толстојем и подстакла га да напише чувену брошуру о томе. Кад је Анђа умрла у 24. ој години, непосредно пред Први свјетски рат, Мештровић је плакао као дете и  молио Надежду да му да њену посмртну маску.

После  двије изложбе, Надежда преко Загреба ( гдје јој Мештровић отвара изложбу)и Љубљане и Италије стиже 1910. у Париз, где се сместила у Мештровићевом атељеу, у улици Емпас ди мен, гдје су атељеа имали и Шагал, Еренбург Модиљани.

У свом новом стану из кофера извлачи прекриваче, везене столњаке, грнчарију, иконе, групише свој свијет око себе, приређујући  истовремено малу изложбу народниих рукотворина које је толико жељела да покаже свету.

Упознаје и славног Родена, а о излагањима на Јелисјеским пољима у „ Писмима из Париза“ у београдској шампи пише да је „ Надежда једини Србин који има разлога да буде поносан. „

Сликајући акт и пејзаж свакодневно обилази музеје и галерије, узима приватне часове, граби са сваког извора да што више понесе собом од тог бескрајно богатог света линија и боја. Гоген, ван Гог, Сезан … узбудљив свет. ..

Тада настају : Булоњска шума, Мост на Сени, Плажа  у Бретањи.

У србијанском раздобљу Надежда слика искључиво природу и човека. Са одушевљењем заљубљеника у пределе и ликове своје родне груде, прекрива платно снажним и смелим потезима, једром пастом, узбудљивим бојеним сазвучјима: Ресник, Старо гробље, Циганка, Жена са црвеним шалом, Циганско село, Погреб у Сићеву, Караула на Сави, Портрет Скерлића, Јаша Томић…

Из ових слика избијао је аутентични темпераметн надахнутог колористе који се кретао путем који отвара колористички европски експресионизам.

Почетак Првог балканског рата 1912. и Надежда креће с војском након моблизације и постаје ратна болничарка, У белом  мантилу креће се од ратишта до ратишта, превија бројне рањенике, негује их, али и понешто успева да наслика.  

Ради на слици Везиров мост, а маја  стиже на Косово, разгледа раскошну грачаницу и ради слику Косовски божури, фасцинанатне непоновљиве црвене боје.

Почетак Другог балканског рата Надежда проводи у неговању рањеника, учествује у одбрани отаџбине и стиже у Љуму, на Брегалницу, на Рајхчански Рид. На Треске Буку, Косово, Скопље, у Призрен, Ђаковицу, свуда са својом војском, болницом и завојиштем. Превија ране и непријатељским војницима.- Бугарима, Арнаутима, Турцима.

После рата  излаже у Венецији графику Вино пију три српске војводе, која је 1922. објављена у књизи „ Српске народне јуначке песме“ у издању Српске краљевске академије у Београду.

Поново путује за Минхен и дружи се са Стеваном Мокрањцем, Миланом Коњовићем, Пајом Јовановићем… личностима које су својим делом попут ње, постале инстиуције српског народа.

Вративши се из Минхена, 1914. на смаом почетку Првог свјетског рата и бацивши нераспаковане кофере, својима је само рекла: „ Ја одох! „ Растко и сестра Љубица су је пратили и наговарали да не иде јер  су из команде у Ваљеву јавили да тамо хара пегави тифус. Није хтела ни да чује, само је понављала:

„ Ништа не брините и не плачите“ и дуго дуго грлила Растка који је неутешно јецао.

Између бојшта и превијалишта, у јеку борби, Надежда слика неколико ремек дела : Грачаница на Косову“, „ Портрет у плавом „ Божури“ Фасада Сан Марко…

Слике из ратног периода представљају оно што је  код Надежде најколористичније и најекспресивније, конкретан доживљај претопљен је снагом визије, опис замењен изразом, опет је све боја и материја, ритам и звучност. У овом сликарству вреле инспирације палета  је од мало боја, али ужарена боја букти: црвена, па зелена и жута, љубичаста и много беле.

У писму непосредно после битке пише својима:

„ Сад сам села после, целе ноћи скупљања по разбојишту претеклих, нескупљених рањеника после јучерашњег страшног окршаја…“ Сви рањеници су тражили њу, јер им је уливала наду да ће преживјети и оздравити и да ће се срећно вратити кућама. Њена нежност подсећала их је на нежност и бригу мајки и сестара.

Пегави тифус није мимоишао ни њу. Осмог дана од почетка болести Надежда је у првој резервној болници у Ваљеву, умрла 3. априла 1915. године.

Њеној породици је стигао телеграм са званичним саопштењем:

„Са изразом дубоке туге објављујемо да смо поред толиких жртава које су пале у борби против епидемије, синоћ у осам часова принели на олтар драге нам Отаџбине још једну. Ужасној болести подлегла је и  Надежда Петровић, академски сликар, наставница Женске гимназије, добровољна болничарка Прве резервне ваљевске болнице.Умрла је неуморно радећи на неговању и спашавању наших храбрих бораца још од почетка рата. Објављујући овај редак и светао пример самопожртвовања ове племените Српкиње молимо за саучешће. „

 

МИЛЕНА ПАВЛОВИЋ БАРИЛИ

 

СНОВИДОВНА СЛИКАРКА

Магично и енигматско сликарство Милене Павловић Барили поезија је фантастичне визије и индивидуалне поетске митологије уклопљено у одређени културно – историјски образац и амбијент, углавном ренесанси, исреплетеност дивљег сна и окрутне јаве, визионарско дело које никада у потпуности неће бити растумачено.

Једна стално присутна трагична нота на њеним платнима и у њеној поезији; чак и кад су њене женске омамљиве визије, развијене у историјским просторима, с патином туге; њено осећање прошлости је у ствари истанчано осећање самилости.

Трагизам и стрепња понекад дотичу и саме основе егзистенције и бића, досежући симфоничну грандиозност; њен немирни луталачки дух кроз сједињење сликарства и поезије трагао је за спокојем, за сталним одредиштем и непрестано се враћао у пределе детињства.

Све је код ње у трагици раздвајања коју у свом бићу носи од првих година свог живота: одрастање без оца, одлазак из родног града, лутање свијетом у потрази за местом гдје ће моћи да каже да је пронашла уточиште за себе и своју немирну душу.

На њеним платнима је доминнатна црна боја, као симбол смрти и алузија на коначни крај, кроз варијације сопственог лика.  

Милена Павловић Барили рођена је 5. новембра 1909. године у Пожаревцу. Њен отац Бруно Барили, Италијан из угледне породице у Парми( признат за једног од највећих писаца Италије двадесетог вијека и потомак италијаснког комедиографа Голдонија) упознао је Даницу Павловић, ( рођаку породице Карађорђевић), студенткињу клавира и пјевања на Минхенском конзерваторијуму.

Сусрет ове занимљиве жене Србије, која је с великим шеширом, перјем и дугима хаљинама могла да личи на парнасовски идеал тога доба, на Ракићеву даму с црном орхидејом или Дучићеве сетне жене и младог Италијана, јесењиновски разбарушене косе, висока чела и великих амбиција, који је писао стихове, критику и компоновао, резултирао је надреалном љубављу и браком у коме се родила Милена.

Милена је већ рођењем донела немир уметника, дар који је њена мајка подржавала и усмеравала. Девојчица се из дединог дворишта у Пожаревцу гдје је са мајком живјела до шесте године, сели у Италију, заитм у Ницу, где учи француски, онда у Линц у Мајеровој школи, па у једном манастиру у Грац гдје учи немачки, онда долази у Рим.

У дванаестој години примљена је у Уметничку школу у Београду као „ вундеркинд“, коју са шеснаест година завршава са одличним успјехом. Новине скрећу пажњу на њене аквареле,  колега  јој је Ђорђе Андрејевић Кун, а професори Бета Вукановић,  Љуба Ивановић и Драгослав Стојановић.

У деветнаестој години имала је прву изложбу у Београду, ње раскошни таленат истичу и публика и ликовна критика, али то јо не помаже да нађе посао, чак ни као учитељица цртања.

За све те године њен отац, „ човјек који као да је пао са облака“ лута за својим осјећањима, у сталном тражењу инспирације и подсјећа на „ жонглера с метеорима“,  на мирног и страшног организатора поплава, пожара и везувских катаклизми или на трубадура“  дотле Даница реалношћу жене која је изгубила звезду, али остала на правом путу, покушава свим снагама да пред своје дете отвори тешка врата света, да ако му тамо не нађе мјесто, макар покаже његово чудо.

Уз мајчину подршку Милена се осамљује и осамостаљује. Мајка је шаље у Минхен на Академију, али Милена већ са деветнаест година  увиђа да се„неки принципи уметничког заната могу научити,  али да се као стваралачки чин сама уметност не учи: нико не може научити своју уметничку личност, једно интимно осећање и схватање света – таленат“ – како пише Миодраг Б. Протић, најбољи познавлац маштовитог и сновидног дела ове сликарке.   

У једном интервјуу 1937. Милена ће рећи:„ Патња коју у мени изазива сликарство је неописива… Превелики напор који сам морала учинити да заиста интимно осетим своју уметност био је напор да се ослободим конвенционалних форми које су ми наметнуле академске студије у Немачкој, у једном глувом и реакционарном амбијенту.“

У њој је био непробуђени луталачки сан, нагон крви јужњачког темперамента оца и други – мајчин. Њена чула била су опијена сунчаним поднебљима, бићима из детињства пожаревачког која су на њеним сликама оживела: виле и анђели, вампири и ђаволи, девојке у колу, у тами са свећама и лампама, очева виолина, мајчини прсти на диркама, грлица на трешњи, лађа која чека путника који никад неће стићи…

Године 1932. одлази у Париз. Њеним сликама диве се Пол Валери, Андре Бретон, Жан Кокто, Ђорђо де Кирико. Тај период представља нову фазу у њеномраду, прерафаелистску, више окренуту прошлости него садашњости, тако да постаје представник надреалистичког или метафизичког романтизма. Послије изложби у Лондону, Паризу и Риму, августа 1939. одлази з Њујорк. Упоредо са радом на сликама пише и поезију на српском, италијанском, и француском језику.

У Њујорку ради као илустратор у престижним модним часописима „ Вогу“, „Шарму“, „Гламуру“, „Њујоркеру“; црта хаљине, шешире, ципеле; ради рекламе за козметичке производе са детаљима из нашег фолклорног наслеђа. Легендарни писац Труман Кепот био је опсједнут њеним реклама, а Енди Ворхол њеним цртежима.

 

УСНУЛА ДЈЕВОЈКА С ПТИЦОМ

Миленин космополитски дух обухватао је и сусрете са разним мушкарцима од којих су јој остајали тамни ожиљци и још већа самоћа. Романса са пијанистом Кубанцем Гонзалесом, била је дуга и бизарна: зачета као пријатељство, а претворена у љубав, она се гасила као емоција у којој су се страсти сударале са сажаљењем.

Гонзалес је био религиозан аскета, увјерен да нема разлике измеђуживих и мртвих бића и који је поред Милене имао и друге паралелне везе са разним женама.

После њега појавио се неки Ланца , „ мршав и дугачак као гладна година“ ( Миленин опис у писму мајци); а после њега „ онај мали“ који је на крају постао „ прави Србенда“ говорећи „Ја то не волим, ја то волим, немој тако него овако“. И веза с њим није дуго трајала.

Драма Милениног сентименталног живота може да се наслути из њених нежних писама мајци. У далеком самотном свету са предрасудама из завичаја којих није успела да се ослободи, она није могла да превлада несигурност пречестог раздвајања и одлазака.

У писму мајци о најновијој љубави, неком Гиши (човеку који је после краткотрајне везе са позоришним редитељем Алфредом де Лиагре) попунио празнину у њеном животу, она признаје:
„Уосталом ја сам хтела условно на једну годину да се венчам и свакако после тога да се разведем, тек колико да у Европи и Београду не будем баба – дјевојка. Молим те као Бога, баш зато што си ти једино створење на свету које дршће за мене и које ме воли – буди душом мало поред мене: усред Париза и усред Њујорка сама са много света који знам и који ништа не разумије у ствари о мени…“

( Истовјетан пробем имала је и једна од европски најумнијих жена – Исидора Секулић, када је под теретом патријархалних схватања, морала јавности да обзнани своју удају за Јана Стремницког ( по многима измишљену личност) само да се не би говорило да је остала баба- дјевојка.)

Миленин страх да остане баба- дјевојка био је неоснован : удала

се за угледног Томаса Госелина, младог официра авијације децембра 1943. године, кога је упознала на отварању своје изложбе у Вашнгтону. Овај брак јој је обезбједио углед у високом друштву, али није разбио окове њене самоће.

Последња урађена слика непосредно пред смрт приказује монахињу раширених руку, а  рукама срце у пламену.

Смрт у сну задесила је 6. марта 1945.

О њеним последњим мјесецима живота сведочи и писмо њеног мужа које је послато у Пожаревац, Милениној мајци Даници.

Сан Франциско, 4. мај 1945.

         Драга госпођо Павловић,

Тешка срца пишем Вам ово писмо, јер знам да ће оно још више повећати Вашу тугу и несрећу која ионако мора бити врло велика после пет година рата.

Писати вам о некоме ко је толико драг нама као што је Вама, само је по себи тешка ствар, а поготову кад морамда саопштим да је наша драга Милена заједно са нама само у нашим срцима.

Пре два мјесеца, 6. марта, Милена је умрла у сну у нашем стану у Њујорку од срчаног удара. Ми смо се преселили из малог места у коме смо живели одмах послије модг изласка из војске у један стан у Њујорку, крајем децембра,и ту смо Милена и ја провели три наша најрећнија месеца послије венчања.

На нашем брачном путовању, Милена је пала с коња и повредила кичму и у лето 1944, послије свадбе, провела неколико месеци у болници у гипсу. Изгледала је одлично и била се потпуно опоравила. Верујем и надам се да су њени последњи мјесеци били најсрећнији од кад је дошла у Америку. Била је весела, срећна, задовољна и веома лепа, необично се занимала за наш нови дом и његово уређење. Била је срећна због својих нових успеха у сликарству и пуна дивних планова које смо имали заједно спровести после рата.

Оне вечери кад је Милена умрла, отишли смо на коктел, после читавог дан проведеног у куповини, а онда на вечеру, па у неки кабаре на плес. Вратили смо се кући нешто пре поноћи.

Тамо смо затекли понуду да уради сценографију и костиме за један „ piece“ који је имао бити изведен наредне јесни у Њујорку.

Она се овоме много обрадовала јер је сличну понуду очекивала после великог успеха који је постгла пошто је урадила  костиме за један балет претходне сезоне. Неколико минута смо о томе разговарали, попушили смо цигарету. Она је написала цедуљицу за своју собарицу да је пробуди у 10 сати. Ујутро, кад сам се пробудио нешто пре десет сати, мислио сам да она спава и нисам хтео да је узнемиравам – мислио сам да хоће да почине још који минут. Али, кад ми није успело да је пробудим за доручак, позвали смо доктора и он је одмах дошао. Рекао је да ју је ударила кап и да је неопходно да се  одмах превезе у болницу. Пре него што су болничка кола стигла, она је издахнула. Љекарски налаз каже да је вишемесечни живот у гипсаном кориту ослабио њено срце, тако да би остала инвалид и да је пребољела удар

Желео бих да будем с Вама, да Вам у овом тренутку помогнем да будете храбри, као што морате бити у једном часу када живот изненада постане пуст.(… ) Миленине слике и накит налазе се код мене пошто нисам у могућности да Вам их предам.

Молим вас да примите изразе моје највеће љубави и оданости.

         Ваш син, Роберт Томас Госелин

Урна са Милениним посмртним остацима пренета је у Рим 1947. године,где ће касније бити сахрањени и њени родитељи, Даница и Бруно.

У знак сјећања на Милену, Ђан Карло Меноти, за чији балет Себастијан је радила костиме, написао је оперу The Saint of Bleecker Street.

У једној песми на француском језику Милена каже: „ свукла сaм ципеле/ јер су биле од пламена/ а снег тако лаган / тако нежан/ топио се наочиглед/ под мојим корацима. / Све бих учинила да више не уништавам// Каквог ли необичног путовања // Ни са ким  се нисам морала растати…“

Милена Барили,са непуних 36 година, једина и непоновљива Милена- та Уснула дјевојка с птицом, Венера с лампом, Дјевојка са свјетиљком, Дјевојка с хртом, Дјевојка у соби, Египатска играчица зауставила је занавек своје земно бивање у Жени пред решетком, али је наставила да грандиозним визионарским сновиђењима живи кроз надреалне слике, кроз визије песника и опсесије сликара:  Дјевојка са соколом, Меланхолија, Анђели, Епоппеја кроз Албанију 1914-1918, Оплакивање…кроз стих „  увијена у дивљи  сан/ у одјек детињства / и у плач…“