МИЛИЦА КРАЉ: Од рода светла и славна

Царица царева, како народна песма казује царицу Милицу, доброплодна владарка, “oд царског неког корена, племена , Светог Симеона, првог господина Србима” и монахиња Јефимија, некадашња деспотица Јелена,  по истоветном трагичном удесу, усрдна и благочестива посестрима, преткиња и родоначелница  српских песникиња и прва средњовековна европска песникиња, у Србији, земљи“где се песмом плаче, где се плачем пева, где се смрћу живи“, попут оне неименоване везиље што је „ситан бисер везла/на две танке иглице/ на два конца сребрна“– оставиле су потомству заветни разлиставајући  појмовник преображених усрдних речи и мелодије потекао из суштине најдубљег бола – косовског трагизма колектива и властите патње због губитка детета, у чистом богослужбеном  љубостињском белом певу као основу и потку српске моралне висине.

Родоплемените Серб красарке: Царице Милице и Мајке Југовића, песмотворке Јефимије, Лазареве шћери,  Роксанде дјевојке са зрнима леђенског бисера,Виле Равијојле, Симониде, Параскеве, Јевросиме, Косаре, Љубе Дамјанове, Пријездине Јелице, свете Ангелине, Гојковице у темеље града зазидане,  Јелене, Оливере, султаније Маре, Моравке бељарке…царице, монахиње, кнежевићке, честите госпожде, деспотице и владарке, великашице, подвижнице, градитељке, црквеноприложнице, земљообделачице,  везиље… све те књигољубиве домине – деспине, часне госпође, саздаше јединствену скупну велмошку икону стајаћег женског имена.

А њихова светлозарна светлост и велелепна песма( у поетском тројству- од Јефимијине најуспелије похвале у српском језику, у дослуху са Миличиним певом „Удовству мојему женик“ („о Лазару – крину који сијањем све звезде надсијава“) до „Отписанија Богољубног“ Јелене Балшић (њене и Лазареве кћери) показује како се певањем о Богу и певањем о Роду моћним заветним песничким гласом и молитвеним сазвучјима са извора језика српског  постаје – свевреме.

Васцелим животом на ползу србског рода, и Јефимија и Милица,  утврдиле су највиши етички образац(који ће кроз неколико каснијих векова формулисати најуклетија српска песникиња- Милица Стојадиновић Српкиња, а  која каже да“Песник је без народне свести као  ветром отргнут лист који се свукуда заноси“, што су својим тајнотворним словом показале песничке следбенице и наследнице:  слепице –Живана и Јеца и она безимена из Гргуревца, Савка Живковић, Јулијана Новаковић, Јулија Радивојевић, Катарина Браћевачки,Еустахија от Арсич, Драга Димитријевић Дејановић, Јелена Димитријевић, Даница Марковић,  хеленисткиња и песникиња Аница Савић Ребац, Исидора Секулић, прва жена члан Српске Краљевске академије наука и најумнија Европљанка, Десанка, Милена Павловић Барили… па све до…до Даринке Јеврић (која је тамним изустом именовала псалам распете земље„Јер Срб сам посред вароши пришт“)...

Све ове песникиње, Јефимијине наследнице, у знаку су православне вере и националних идеја.

Страдалном  стазом Христородице, по „свој српској земљи“ како бележе златокрили химнографи“ од косовског полома кад „ по земљи бејаху беда,плач и вапај неутешни“… путем који се особито српском народу са најдубљим трагизмом ни данас не окончава- благочестива госпожда Јевгенија, која је у 22 години после смрти свог синчића, детешцета Угљеше, примила монашки постриг и добила име Јефимија, па све до трена када се  преставила „сије љето 6913, односно 1405.године“, она је троструким песничким везом, златним и сребрним нитима ибришима,  на буктавој пурпур атласној свили, изтруковала три градацијски високо узнесена плача, молитвено богоузнесено тројство: Туга за јединчетом(Туга за младенцем Угљешом, између 1366. И 1371), Молење Господу(Завеса за царске двери, 1389(1399). и Похвала Кнезу Лазару(извезена у Љубостињи, 1402).

Тим златовезовима васпоставила је богоспознајну православну језичку, историјску, духовну, женску традицијску вредност.

Најлепшим и најскладнијим златним дасима поезије српске, Јефимија,  везиљка и нежна мати, побожна, благородна, мудра и окретна жена,, једном речју, умна калуђерица која је себи у похвали извезеној на покрову кнеза Лазара, у натпису оном на завеси хиландарској, а још раније, и док се није назвала калуђерицом, у запису на полеђини старе иконице у Хиландару, леп, врло леп споменик оставила(Ст.Новаковић); „Јефимијина Похвала кнезу Лазару  је лист дивне поезије, који је одиста био достојан да буде извезен сухим златом по чистој дамаској свили.“

Јефимијина Похвала кнезу Лазару штампана је први пут код нас у преводу на савремени српски језик у Српском књ.гласнику и с коментаром Љубомира Стојановића, штампан 1904.године. У изворном језичком облику штампао је Ђура Даничић још 1861.године у 12 књизи Гласника Српског ученог друштва.

Од господског пирлит веза – бордуре са лозицом и лишћем  до жртвоплетенцем расцвале момачке гране

 

Златно распредени конац песничке похвале, уткан у намет платно судбине српског народа, кроз Јефимијину забринутост обистињује се и у овом времену …  

У неизмерној Србији, вечној и безграничној у језику у духу, у слободумљу и отаџбинољубљу, магијом песничке речи, и сагласјем бића и божанског у њему,  Јефимија је сву своју материнску љубав и непремериву тугу, озарила искон словом народног трајања.

Од господског  пирлит веза, укрштеног бодовима утканица, исписара, сверанца, лазарца и покрстица, разлистали су се народни урнек, отворени крстац и затворени прутац, писанац и ланчанац, обамет и расплет изрезанац… све врсте најпознатијих српских везова по српским манастирима и црквама- пешкири даровци, везива похвале и покрова и царских завеса… обретени исходишној тачци – богоспознања и богосмирења; а у сваком боду који је иглицом означила ишчитавамо  „боле отмене јој душе“ –  све до момачке гране на женидбеним копоранима  младића, оних недораслих рузмарина(како их је народ назвао, а којима је Принципов племенити хитац(по Црњанском) одредио путању ( док громовито и хучно  и дандањи одјекује) и који су пре једног столећа отаџбинском одбрамбеном стазом кренули преко заметних Проклетија пут Валоне, Драча… до Крфа…и још даље… да би се историјским удесом  та момачка грана разгранала гињеничким везом и опачак бодом по неизбројеним каменим споменицима и гробиштима васцелог Српства.

Поеткиња Јефимија судбинском нити коју испреда и тка божанска моћ, саздала је златно знаковље молитвеног спасења:

„Јер истинско добро себи само је оно које се доживи не себе већ другог ради.“

Завесу за царске двери са композицијом на којој Христос у архијерејској одежди служи службу са светим Василијем Великим и светим Јованом Златоустим Јефимија везе у манастиру Жупањевцу(13898-1399) у Левчу- у друштву Царице Милица док ова надгледа подизање своје задужбине Љубостиње:

“Фала Богу, фала јединоме/што се гради једна лепа црква/сребрн темељ а позлаћен покров.“

Властитом посветом  именовања:

„Јефимија усрдно приноси ово теби свети.“ –  утврдила се  најзначајнија српска песмотворна адреса  у Србији, баш овде у Трстенику.

` Последњи запис о себи Јефимија је оставила на једној плаштаници рађеној око 1405., и вероватно намењеној неком манастиру у Источној Македонији, где је била сахрањена мати њена; не зна се којим путем , плаштаница је с временом доспела у Манастиру Путну у Румунији. Кад је ово радила имала је нешто више од 50 година, и тј прекрасни рад у историји српске примењене уметности , изведен је у истом сензитивном стилу као фреске у Каленићу и Ресави. Спремајући се за смрт узела је влеику схиму и узела име Евпраксија. На свиленој тканини, златним и сребрним концем, извезен је лик мртвог Христа са збором анђела, по средини је извезен запис на грчком, чије су речи узете из песама које се поје на Велики Петак и Велику Суботу – плач Матере Божје над мртвим сином(„О ужасног ли и необичног призора…збор анђела престрашисе гледајући те убројена у мртве…“

Овај текст и вез сећање је Јефимијино на мртво детешце сахрањено на Светој Гори, чији гроб као жена није могла да походи и залива га сузама.

Вечерас овде, на овом метру благовесног  тла, пред спомеником Царице Милице, у упиту Милоша Црњанског:

”Хоћу ли моћи негде душу да смирим,  у тврдим висоравнима изнад Студенице и Љубостиње?“ –  неземним свеприсуством  Свете Петке Српске, Заштитнице, чији култ  трудољубивим и одважним залагањем обзнанише две мужаствене жене(Милица и јЈефимија, а о чеми Цамблак остави запис:

„Одузе владика Христос славу бугарску па јој дарова српску, јер је та светитељка скиптру српском помоћница, поуздана заштитница... –

самоказује нам се и одговор оне која матерински бди над „племеном које обухвата тама“  и док молитвеним вапајем, умноженим и са оводобном нашим немиром и забринутошћу, двоструко моли: за сва чеда кнеза Лазара и за његов народ, јер:

„Тугом су многом здружена ти  чеда“- а њена Светла Песма одсвукуда  разастире животодајну и животворну песничку енергију – одајемо свепочасти и сву славу Јефимијином Слову – врховној мерној јединици у Словару  вишевековног трајања. Српског!

Нека ова моја реч буде дарак Преблагој Песникињи и Царици Милици пред њиховим свесветлим лицем!

(Беседа на отварању манифестације „31.Јефимијини дани“ у Трстенику, 12.јуна 2018.)