МИЛИЦА КРАЉ: КОСОВО ЈЕ ДУША СРБИНОВА

Полетио соко тица сива/од светиње од Јерусалима,/И он носи тицу ластавицу./То не био соко тица сива/веће био светитељ Илија;/он не носи тице ластавице/Веће књигу од Богородице;/Однесе је цару на Косово/Спушта књигу цару на колено/Сама књига цару беседила:/ „Царе Лазо, честито колено,/коме ћеш се приволети царству?/Или волиш царству небескоме,/или волиш царству земаљскоме?(…) Земаљско је за малена царство,/а небеско увек и довека…

(Пропаст царства српског)

Витешком  Кнезу Лазару, челнику српске војске који је свесно повео најбоље синове свог народа и државе у одбрану Отачаства и Вере, у сигурну погибију, народ српски вековима исказује почаст и дивљење.

Записано јест да је Српски Кнез  преко мучеништва стигао до свезарног ореола у чијој светлости су све искре и бљескови вековима просипане српске крви да би се вратила Слобода, узвисио Живот, учврстила Вера, оснажила Држава и обновила Стара Слава и Моћ.

Витешком отачаственику, етичком, хришћанском и православном подвижнику, Српском Светом Кнезу Лазару испевано је највише похвалних списа, , почасница и ода. Сем црквених списа песама које сачињавају Службу за Лазарево прослављање у самој цркви, написано је и житије и пет похалних слова. Једна од похвала је Јефимијина, друга Рафаила Епактита, онда деспота Стефана ,  потом следе похвале које исписују Данило Млађи и Раваничан Трећи. 

Кроз предање и песму стварао се култ кнеза Лазара, који почиње од преноса моштију са Косова, из Грачанице, у  Раваницу (1390/91). 

Раваничанин химнограф,одмах после преноса Лазаревих моштију, моли:“ да кнез својим јадним Србима обезбеди „вечновати в тишине“, односно мир. Као што знамо то није могло ни тада, а ни сада, али верујемо да ће се у блиској будућности и то збити.

Косовска битка битно је одредила будућност и историју српског народа. Победник у тој бици – турски освајач- владаће пет векова српским етничким просторима и шире. У том поразу српска митска свет наћи ће непресушне изворе, а та свест у знаку Косова, једна је од кључних одредница савремене националне историје и историјске свести целокупног српског народа.

 

Јер:

 

Koсово је судбина српског народа!

Косово – име вечног трајања!

Косово – име страдања!

Косово – име најстравичнијег гета посред срца оне Европе која својски промовише идеју правичне истине!

Косово – историјско средиште и станиште српске државе.

Косово  одувек и заувек! „Косово непролазно, у једном дугом ланцу који се не кида, само што с временом у нешто друго вуче!“(Исидора Секулић)

Косово је сваки Србин(или би то требало да будесвака жилица и сваки откуцај срца, сваки трептај у телу Србиновом и непрекинути завет!

Косово је знак  идентитета и културно – духовног интегритета на исконском тлу; на матичној стопи.

Косово: „земља која је сузом и капљицом крви кићена“, Косово „костурница страшна и поразом славна“… Оно Косово о коме Јован Скерлић пише: „ И као што је пожар Троје обасјао целу грчку старину, тако је несрећа на Косову обасјала целу српску народну и уметничку поезију…“

Косово је међаш српске духовности!

Исходиште порекла српске поезије находи се на Косову.

Све што је народна песма сабрала и пропојала о Косову нашло је одјека и у савременој поезији.

И тај славопојни одјек итекако има значај за чување историјске свести народа, а посебно чување свести о његовој целини кроз историју и у овоме нашему времену.

„Ова је драма почела на Косову“ пише Андрић о Његошу као јунаку трагичне косовске мисли!“ 

Започела на Косову – да ли ће се на Косову и окончати? 

Косовска битка,  како историја сведочи, један је од најважнијих датумау националној историји. Срби који су се тада борили против турскевојске  не само за своју слободу, већ и за слободу читаве тадашње Европе, осуђени су напропаст. Док су другe балканске земље падале  под турску власт- српски народ је гинуо у биткама како би сачувао сопствено биће, сопствену православну веру, и духовно етичко језгро као залог за будућност. 

О тим преломним догађајима српског народа сведочила је епска песма, она песма која је уздизала српску вертикалу, и која је показала да је српски народ у време турског освајања југоисточне европе имао и физичке, ратничке снаге и духовна стремљења да преузме и настави наслеђе некадашње српске господе и владара. 

Jeр

„Баш нас је Косово учинило великим народом(Епископ Николај Велимировић)

  

Прослава Дана светлости у српском народу

Тек у 19.веку оживело је сећање на Косово.
Као државни празник први пут је уписан 1913.године, а затим југословенски све до 1945.када је престао да се слави, да би тек 9.јула 2001.године поново враћен међу државне празнике.

Та прва прослава Дана светлости како се још у српском народу именује Видовдан, била је 1889.године у Крушевцу, Лазаревом и Миличином граду. Тадашње Косово је још увек било под турском влашћу. Летописци су записали да су турске власти дозволиле младим Српкињама да уберу косовске божуре, тај јединствен – царски цвет ка који слећу само пчеле, и понесу их у Крушевац где се одржавала централна прослава боја.

Венце Божура младе Српкиње положиле су у подножје Споменика Косовским јунацима(чији је аутор Ђорђе Јовановић и за чије решење је добио другу награду на вајарском салону у Паризу); 

Крсташ барјак у руци Бошка Југовића левом руком прихвата вила и у њему сав српски народ; крсташ барјак вила ће сачувати за све касније бојеве. У подножју седи слепи гуслар са гуслама у руци и песмом „Почетак буне против дахија“; с десне стране је Србија у лику младе девојке  са венцем победе на глави, а ту је и Милош Обилић који изврашав дту реч, са ловоровим венцем преко којег се задржала грана палме – симбол победе и ослобођења.

Вожд Георгије Петровић 1812. дарује Лазарици звоно  звоњава и прибира и подсећа на саборност и национално заједништво и на непрестану борбу „За Крст часни и слободу Златну!“

 

Косово данас

Од оног лета 6897.од стварања света, или 1389. од рођења Христа, индикта 12, у уторак 15.јунија- траје и отимачина најсветије српске земље. Злочињење у свим видовима, отимачина, паљевине, убиства,преименовање и затирање српског  наслеђа, српских споменика, српског трајања све више и брже узима маха. Од тада не престаје косовска драма: 

Нато бомбардовање 1999; изгон и прогон српског и ромског живља 24.марта 2004; убиство младића у Гораждевцу а починиоци се ни до дана даншњег незнају, жуте куће, рушење српских цркава и манастира, сакаћење стоке, убијање божура, вађење и препордаја органа, скрнављење гробова…увођење царина… именик трагизма који се из трена у трен допуњава стравичнијим и монструознијим чињеницама…

И на све то- ТО што и није само зло, већ ужас, језа, страва, тама тамнине, ноћ… и превласт смрти .- Европа срамно ћути!

Или још опакије и лукавије и лицемерније шаље поруку: „да се Срби уздрже, да не провоцирају, да заћуте, да се умире…

Косово –данас- исконска решеност да се буде оно што јесмо и што смо били: СВОЈИ НА СВОМЕ.

И  да подсетимо на  вечност Речи писане на стубу мраморном на Косову деспота Стефана Лазаревића:  

Човече,

ти који Српским земљама ходиш, 

ма ко да си, ма шта да си, странац или овдашњи,

кад дођеш на поље ово, које се Косово зове,

по њему целом угледаћеш пуно костију мртвих,

а међу њима видећеш тада камено биће,

мене крстоликог и освећеног

како насред поља усправно стојим…

Мраморни стуб на коме је песма уклесна у облику крста је; придошлица јеси – знак је да су на српску земљу згазили; потом следи захтев да застану пред „усправним мрамором …“ и одају помен и почаст костима мртвих.

Кост као и Реч симболизује трајање, неуништивост и траговеу потомству.

Реч као и кост брани од фалсификовања, кривотворења и нације и земље и културе и традиције и светиња… и постојања.

Све оно што је живо, што живи и што ће у потомству живети захваљујући тврдој вери и светлосном плану песничке суштине- јесте наша реч- наша песма, наш духовни стуб са душом. Јер :

„Никада наша  народна душа није била тако водовита као на Видовдан 1389. Тог судбоносног дана, она је кроз светлост Кнеза Лазара и његових витезова, сагледала сву истину неба и земље, и правом оценом оценила земаљско и небеско царство(…) Са високе косовске осматрачнице врши се смотра над целом историјом нашом, од Косова до данас. Врше је Свети Сава и Свети Косовски Кнез. Све што је ушло у нашу историју као сатсавни део њен, они мере непогрешивом мером- мером видовдансог веанђеља и косовском етиком!“(Јустин Поповић:Косовска етика, поводом 55о год.Косовског боја).

Том мером, установљеном у памћењу, – у свести, у бићу, у души – самеравамо се и ми песници овдашњи, српски, песници видовданског слободарског завета.

Јер за све Србе, за српске песнике Косово није само територија, Косово је она звезда преодница, оно грдно судилиште, она основа на којој почива кућни темељ, а темељ , а основе се не може нити селити нити делити! 

  Кнежева рука у Раваници

 

У кивоту са моштима Кнеза Лазара,увијеним у црвену тканину од плиша,  који се отвара само у посебним приликама,  види се тело покривено одором и кнежева рука.

Раваница је град са седам кула,грађена у византијском стилу, са фрескама у плавој и златној боји, и градитељ је био чувени Раде Неимар. Манастир је завршен 1281.осам година пре Косовског боја. 

Знамо да јеКнез Лазар прво био сахрањен у цркви у Приштини, а после две године кивот је пренет у Раваницу, место које је по предњу из даљине Кнез Лазар посмтрао , и молио се да у њему буде сахрањен. Приликом сеобе под патријархом Арсенијем  Чарнојевићем, из Раванице где је почивао 300 година, кивот је кренуо у сеобу са српским народом на север 1690.године како би се спасили од турског зулума. Више од 37 000 српских породица прешло је Дунав, а придружили су им се и монаси из Раванице који су на коњима понели мошти  Светог Кнеза. Кивот су прво положили у малу цркву коју су подигли у Сент Андреји, а затим у напуштени фрушкогорски манастир Врдник, који су обновили и назвали га Мала Раваница. Кнежеве мошти коначно  су враћене у моравску Раваницу три века касније, 1988. 

  И ова  песма и сваки стих, изуст српског песника данас, песника видовданског усмерења, приношење је златоносном поетском венцу, који започе деспотица Јефимија, од рода светла и славна, у постојаном реду  са Записом деспота Стефана Лазаревића представља утврду и потврду Стуба српског трајања на Светој, на Косовској, на н а ш о ј основној земљи!

*

у пелене ланене

у ланене пелене

 

пових дете нахоче

пових дете анђела

пових дете копиле

пових дете сироче

пових дете слугино

пових дете тугино

пових дете ветрово

пових дете звериње

пових дете кошуте

пових дете косово

пових јагње небеско

 

у пелене ланене

у ланене пелене

 

не свени ми невене

не дуни ми лађане

не кидај ми пелене

леле ле на Видовдан

МИЛИЦА КРАЉ