Милена Благојевић: Растко Јевтовић, „Пожарни след”

Pоман „Пожарни след”, професора Пете београдске гимназије Растка Јевтовића, представља неопходну и свеобухватну критику школског система. У овом делу указано је на недоследности и потешкоће унутар односа у Двадесет петој гимназији, школи која у стварности не постоји, али носи одлике сваке од средњошколских установа на територији Београда, и на ширем географском простору, у целој земљи. Ова гимназија се не посматра само у смислу места одвијања највећег дела радње романа, већ као својеврсни живи организам у временском континууму, састављен од људи који су њени свакодневни становници и својим активностима и узајамним релацијама јој дају специфичан дух. Релације се посматрају на више нивоа, а њихови чиниоци су професори, ученици, друга запослена лица у школи, односно сарадници и помоћно особље, и директор, који се налази на самом врху гимназијске хијерархије. Свако од њих има место на страницама романа, и аутентичан глас којим предочава ситуацију у школи из сопствене визуре. Све ове личности су изванредно описане, и властитим речима и путем виђења других посматрача и сарадника у наизглед функционалном организму гимназије, што доприноси осветљавању личности са спољашње и са унутрашње стране, али не говори недвосмислено о њеним стварним намерама и плановима. Оваква гледишта су веома субјективна, и откривају велике и мале сујете, као и суревњивост и завист у колективу гимназије. Приписан им је одређени начин размишљања и говора, у зависности од узраста, порекла, едукације и положаја у друштву, и улоге коју имају унутар романа. Овде се уочавају заједничке карактеристике које повезују све ове људе различитог степена образовања, година и позиција, а то су довитљивост и проницљивост, али и узајамна нетрпељивост, јер је њихова повремена сарадња само привид у борби за задобијање извесне користи и заузимање значајнијих положаја, при чему се понекад користе сва расположива средства, независно од моралне оправданости. Свака кооперација иницирана је утилитаристичким разлозима.

У књизи обитава више од четрдесет ликова, а једини истински главни јунак је гимназија. Она тежи да се врати пређашњем сјају и угледу који је имала у некадашњим временима, упорним порицањем веома неповољне ситуацијe у којој се налази, и помоћу скривања проблема поступком мимикрије, који је већ примењен у доба када је због немилих дешавања променила име. Међутим, овакав начин је погубан и контрапродуктиван, јер се негирањем потешкоћа ништа не постиже. Штавише, одрицање одговорности непорециво доводи до урушавања репутације, и погоршавања околности у којима се налази ова некад чувена београдска школа. Незавидно стање може се избећи једино конструктивним приступом у оквиру гимназије, и самог друштвеног система, односно, признањем постојања очигледних потешкоћа, суочавањем с њима и проналажењем неког прелазног решења које би допринело да се ситуација макар делимично унапреди, ради потенцијалног повратка значају из претходних златних времена. Растко Јевтовић ради упозорења да је крајње време да се запитамо о стању у просветном систему користи и извесне хиперболичне поступке, који попримају и фантастичну димензију.

Главни део догађаја је сконцентрисан у школи, али се радња романа проширује на екскурзију у Будимпешти. Екскурзија остаје у позадини фабуле, о њој сазнајемо посредно и на основу једног инцидента, који није у потпуности разјашњен, већ почива само на разноликим гласинама, које, као и обично, садржe многа преувеличавања и непроверене информације, што се напослетку испостављају нетачним. Догађаји остају прекривени маглом непознанице, упркос свим покушајима да се сазна узрок наводног сукоба између ученика и професора математике. Нагађања о могућим ужасним призорима изазивају забринутост, посебно у кореспонденцији с актуелним, врло неповољним тренутком и недостатком елементарног нивоа поштовања у друштву.

Oштра и бескомпромисна критика медија, који у савременом добу крше основна правила журналистике и новинарске етике, јер им се извештавање базира на непровереним информацијама и преувеличаним нагађањима, као и на намерно, плански измишљеним вестима ради изазивања сензација, значајан је сегмент романа „Пожарни след”. Дебата у студију, иако припада подручју фикције и произвољна је конструкција писца, у потпуности се подудара са актуелним моментом по свом садржају и начину одвијања, јер конструктиван дијалог не постоји, а учесници се, веома непристојно и некултурно, надмећу у исказивању непотврђених сазнања и међусобном убеђивању. Уочавају се три средишња тока у роману, представљање јунака путем властитих речи или кроз виђење других, дебата о инциденту у току екскурзије и, на самом крају, живот породице једног од матураната. Ови рукавци радње се узајамно преплићу и прожимају. Књига садржи и бруталне и мучне призоре, где је испољена агресивност која неретко ескалира у мржњу, што доводи до контраефекта. Страшне последице одлуке матуранта, подстрекиване гневом и огорчењем које је у њему изазвала судбина бивше професорке школе, оличене су у називу романа који истовремено поседује метафоричну и реалну компоненту, и у хиперболичном виду указује на замисао што, нажалост, услед бројних сурових догађаја чији смо савременици постаје потенцијална реалност. Проблем настаје када глад за осветом због константног подметања и интрига, које су резултирале одстрањивањем из гимназијске заједнице, порасте до запањујућих размера, након периода резигнираности, и преноси се на друге незадовољне личности, нарочито када је посреди млада, увређена душа у веома осетљивом периоду формирања. Неспретне реченице оца матуранта, иако су изречене са најбољом намером, уз случајну подударност неких елемената његове професије, делују контрапродуктивно и проузрокују реализацију коначног стравичног чина. Ученик не показује никакво кајање, нити осећа грижу савести, што обеспокојава и изазива језу. У извршењу одмазде поступа селективно, што ће Растко Јевтовић показати преокретом у судбини појединаца запослених у школи, који је прожет елементима фантастике. Треба напоменути да су ове подударности конципиране да делују коинциндентно у унутрашњем току романа и у релацијама међу личностима, али да су, са друге, спољашње стране, продукт имагинације самог књижевника, који на тај начин шаље важно и благовремено упозорење.

Поставља се питање како би могло да се заустави урушавање образовног система и целокупног нашег друштва. Растко Јевтовић, из позиције професора који запажа неправилности у школству, и бројне проблеме што разграђују здраво ткиво просвете, преливајући се из подручја друштвеног система, указује да је нужно хитно приступити проналаску начина који би допринео побољшању ситуациje. Важан пут је искорењивање недоследности које поспешују суноврат у процесу едукације и обесмишљавају посвећеност и приљежност одличних ученика. Овде су приметне две крајности, које су једнако погубне. Претерана строгост професора потире педагошки приступ, али ни попустљивост није пожељна, јер тада ђак изгуби сваку контролу и сматра да му је допуштено да се недолично понаша, у сврху присилног добијања незаслужене оцене.
С друге стране, непојмљива и неретко ирационална нетрпељивост наставника према неком од ђака, која је углавном неоправдана, може да проузрокује истоветну повратну реакцију, анимозитет што временом прераста у мржњу. У овом времену безочног пропагирања неквалитетног садржаја са перфидном намером наметања површне и лаке забаве приземне конотације, која, нажалост, привлачи младу душу, уништава развој критичког мишљења и буди сирове инстинктивне пориве, у уму ученика могу да се настане бизарне и изопачене замисли. Спољашњи узрок, оличен у туђем незадовољству и жудњи за осветом, довољан је подстицај за рађање и реализацију ужасног плана.
Но, урушавањем моралних вредности у оквиру социјалне заједнице и дугогодишњом бесомучном промоцијом опскурних личности, уз запостављање људи неоспорног интегритета и достојанства, изграђеног, непоколебљивог става, и знатног нивоа образовања и опште културе, створена је неповољна клима у друштву и поремећене су етичке димензије. То је, на несрећу, довољан услов да се сурове и мрачне идеје роде и уобличе и без додатних утицаја. Проблеми су бројни, и неопходно је да се неправилности у школству хитно побољшају путем конструктивног педагошког приступа. Уништавање функционалности живог организма просвете имплицира подривање целокупне културе и друштвеног система. Нормална и здрава људска заједница не може постојати без образовања и необоривих моралних вредности као њених фундамената. Стубови опстанка једног народа, универзално гледано, превасходно су писмо и језик, темељи идентитета и културе. Бројна знања из различитих наука, која се постепено усвајају едукацијом и развојем властитих интересовања унутар одабране области, утичу на формирање личности и одређење начина човековог битисања. Други велики проблем унутар школства је суревњивост и нетрпељивост услед беспоштедног надметања за превласт, што је видно и у свим областима друштвеног паноптикума. Међусобни анимозитет чланова школске заједнице води ка суноврату и пропадању просветног система, што је огромна трагедија и пораз данашњег друштва. Стога је потребно подузети неопходне начине који доприносе постепеном исцељењу повређених места унутар тела просвете, и повратку некадашњем угледу. Образовање је жила куцавица здраве друштвене заједнице и неизбежно мора да заузме круцијалну улогу у систему и да задобије високу репутацију која му природно и припада.

Одлична књига Растка Јевтовића, која упозорава и непристрасно посматра околности у просвети кроз судбине фиктивних личности, у данашњем времену је нужна, попут дубоке опомене упућене свеукупном друштвеном систему. Она је и својеврстан савет који, уколико се појми правилно, са неизоставним саставним елементима, може допринети одстрањивању недоследности у едукативном систему и излечењу озлеђених места у сврху побољшања функционалности живог организма просвете ради бољег образовања нових поколења.

Милена Благојевић

мастер филозоф