МИЛАНА БАБИЋ: Приказ књиге „Српске земље пре Немањића“

Једна од тема која српску јавност дијели у два међусобно супротстављена дијела јесте тема историје Срба, њихове старине и вјерске опредијељености. У садашњем тренутку борбе за културно и вјерско насљеђе српских земаља, ова тема је од пресудног значаја за опстанак српског рода. Стога књиге које износе сјај и величину српске историје заслужују посебну пажњу свесрпске јавности. Нова књига Марка Алексића Српске земље пре Немањића (издавач Лагуна, 2020) представља мултидисциплинарну, свеобухватну синтезу епохе раног средњег вијека, по много чему јединствену.

Сам наслов књиге носи драгоцјен појам „српских земаља“. Доба првих познатих српских земаља јесте доба српских кнежева Дервана, Вишеслава, Властимира; српских племена Неретљана, кнежевинама (Захумље, Травунија..), најстаријих познатих градова, утврђења, насеља и грађевина о којима се није много говорило у широј академској јавности. Српске земље које су захватале простор Далмације (у античком смислу те ријечи, која се простире на истоку од Подриња, на западу од границе Истре и на сјеверу од Посавине до Јадранске обале – данашња „крштена Србија“, Захумље, Травунија, Босна…). Књига потом представља писане и археолошке податке о словенским племенима која више не постоје, а која су некада  живјела на српским просторима: Тимочани, Ободрити или Морављани. Књига доноси и податке о Србима у Полабљу, односно Лужичким Србима.

КАПИТАЛНА САЗНАЊА
Прича о српској историји прије Немањића доноси изузетно значајан допринос изучавању мање познатог раздобља историје српског народа и представља научни одговор на питање епохе српског раног средњег вијека, раздобља од 7. до 10. вијека, из којег је сачувано најмање писаних података (Алексић користи све расположиве релевантне изворе са Запада, из Византије, архива у Ватикану, Дубровнику, Сплиту и других места где су се сачувале локалне далматинске хронике са подацима из овог доба), а археолошким налазима успијева да надомијести непознате историјске детаље који омогућавају реконструкцију некадашњег живота и цивилизацијских достигнућа српског народа.

Књига се бави периодом почетка средњег вијека, мање познатим раздобљем историје Срба, када се стари антички свет коначно срушио, а створили се темељи Европе какву данас препознајемо. То је доба када је Карло Велики освајао и уједињавао народе на Западу, када је основано Франачко царство 800. године, доба првих вијекова и експанзије ислама у Европу, појаве Викинга, али и доба када су Словени господарили великим дијелом континента. То је епоха у којој су многи народи нестајали, а бројни данашњи народи започињали своју историју, док се међу Словенима име Срба међу првима јавља у историјским изворима.

Књига доноси капитална сазнања о постојању низа цркава на простору најстаријих српских земаља – на простору данашње Босне и Херцеговине – а које представљају најстарије до сада познате хришћанске храмове у словенском свету. Њихово постојање мијења и наша досадашња сазнања о времену када су Срби примили хришћанство и доноси неочекиване закључке о улози Срба у покрштавању Словена. Међу археолошким налазима се издвајају раскошни, позлаћени предмети изузетне израде од којих неки, попут налаза из утврђења у Могорјелу у долини ријеке Неретве у Херцеговини, представљају највише занатске и уметничке домете своје епохе и спадају у највредније познате такве предмете код Словена.

Ту су и други изузетни налази из 8. века као што су крстионица кнеза Вишеслава која такође сведочи о високом културном домету тог времена, и за коју је у књизи показано да је, супротно досадашњим тврдњама, треба везати за српског кнеза Вишеслава који је владао око 780. године. Ова нова сазнања мијењају и нашу укупну представу о српској држави и друштву овог доба и његовим културним и цивилизацијским дометима.

А откриће велике грађевине у централној Босни из времена кнеза Вишеслава, која по облику и монументалности има особине владарске палате, представља најстарији такав пример у словенском свијету – који нема ни приближног еквивалента – и говори о цивилизацијском достигнућу српских земаља раног средњег вијека. Посебно је занимљиво откриће старогерманских слова, руна, која су урезана на једном од стубова ове палате и за које није познат сличан пример у овом делу Европе.

Књига обрађује насеља и утврђења као што су Стон, Рас, Достиника и многе друге раносредњовековне локалитете, затим најстарије сачуване податке о историји Босне која се први пут помиње управо у ово време, у оквиру најстарије српске државе. Посебна пажња посвећена је и најстаријим познатим српским кнежевинама на простору данашње Херцеговине као што су Захумље, Травник и Неретљанска кнежевина, па и најстаријим познатим поменима области Требиња у оквиру српских земаља у 9. и 10. веку.

ДОПУНА ШКОЛСКОЈ ЛЕКТИРИ
Књига написана са првобитним циљем да пружи научне одговоре на горућа питања српске историје, који би били поуздани и поткријепљени и који би помогли да разумемо раздобље о коме најмање знамо, а коме се у другим срединама посвећује далеко већа пажња, доноси и читав низ значајних открића о којима нисмо имали ни представу већ само магловиту слутњу.

Посебан значај ове књиге, поред тога што она доноси свеобухватну синтезу епохе српског раног средњег вијека (што је велики посао за тим људи, а камоли за једног човјека) је у томе што она отвара простор за даље истраживање и што надилази полемике за и против досељавања Словена на Балкан те истиче значај и улогу Срба у покрштавању Словена. Ту је, наравно, присутан и костур приче цара-приповједача Порфирогенита, али проблематизован и допуњен другим изворима, и стога као главни допринос ове књиге истичем то што она отвара многа питања:

Шта то значи ако Срби већ у 8. вијеку имају владарску палату „која нема ни приближан еквивалент у читавом словенском свијету“? Које су то историјске српске земље? Која је и колика улога српског племена на размеђи два царства? Да ли Немањићи освајају територије Источног ромејског царства или ослобађају своје некадашње земље? Шта то говори о нама ако се уз прве помене о Србима увијек истиче и њихова ратничка слава?

Пошто је књига свјесно написана без накадних конструкција и тумачења, како се сама научна грађа не би довела у питање, препоручујем да се чита паралелно са претходном књигом Марка Алексића Српски витешки код из најмање два разлога.

Први, зато што се ту наставља приповијест о славном српском роду на један готово поетизован начин, који такође прати научна грађа, али није присутна аутоцензура и аутор даје, на основу историјске и археолошке грађе, препоставке и доказе о витешком коду српског народа, који има двоструко утемељење – у светим ратницима Источног ромејског царства и у витешким редовима насталим на Западу.

Други,  зато што књига Српски витешки код представљањем „епохалних националних догађаја – од Косовског боја, преко устанака против Турака, до ослободилачких ратова у 20. вијеку“ доноси пријеко потребну надопуну школској лектири у времену када се по ко зна који пут у историји врши покушај удара на српску националну свијест и достојанство кроз неселективно убацивање историјски неутемељеног садржаја.

БИОГРАФИЈА ПИСЦА
Марко Алексић рођен је 1970. у Београду, где је дипломирао и магистрирао средњовековну археологију. У Народном музеју у Београду стекао је звање кустоса. Као члан екипе или вођа ископавања учествовао је у археолошким истраживањима у Србији, Црној Гори, Босни и Херцеговини, Хрватској, Немачкој и другим земљама. Објавио је бројне научне радове у земљи и иностранству о темама из средњовековне археологије и историје, као и стручну књигу  Medieval Swords from Southeastern Europe (Средњовековни мачеви у Југоисточној Европи) која је добила више позитивних приказа у водећим светским стручним часописима и цитирана неколико стотина пута.

Одржао је предавања у институцијама културе широм Србије, на универзитетима, међународним научним скуповима и другим местима. Сарађивао је са Дечјим културним центром у Београду, на РТС-у је био стручни консултант и аутор прилога са темама из науке и културе, писао је драмске текстове за програм Радио Београда, објављивао научно-популарне чланке са темама из средњег века у Политикином Забавнику, писао драмске текстове за Радио Београд. Последњих неколико година је предавач у Истраживачкој станици Петница (програми Археологија и и Petnica International). Као стручни консултант или предавач сарађује са музејима, факултетима, војним, безбедносним и културним организацијама и витешким дружинама.

Књиге Марко Краљевић: Човек који је постао легенда (2015) и Српски витешки код (2017) добиле су позитивне стручне приказе у водећим свјетским стручним часописима и цитиране су у стручној литератури.

Био је првак Савезне Републике Југославије у мачевању, дисциплина сабља (1993).

 

Милана Бабић је професорка српског језика и председница Књижевног удружења „Сусрет“ из Требиња. Ексклузивно за Нови Стандард.