– Поново се бавим нашим менталитетом, али мање него раније. Стално читам „Дневник“ Достојевског који је настао пре 150 година, и увиђам да се ствари од тада нису промениле. Достојевски пише како он уређује књижевни часопис који чита између 300 и 500 људи, што је најчешћи тираж књига у Србији, и како ништа нема смисла, како је књижевност изгубљена, па критикује сликарство. Све је у неком расулу и распадању, чему сведочимо и данас. Али, ипак је то време родило Достојевског. Сада, не поредећи се са њим, наравно, у том рукопису постоји нешто што је покушај обједињавања популарног и онога што иначе пишемо. Али не популарног у оном баналном смислу, дакле на тематском нивоу.

– Да, то се није дешавало раније. Речено ми је да обично писци и песници ураде ту ствар у својој првој књизи, па после одустану. Овде се догодило нешто друго. Како ова пандемија траје скоро већ две године, сви смо били присиљени да гледамо много филмова, да читамо много књига. А свака велика књига или велики филм је прича о љубави. Из онога што доживимо црпимо грађу за оно што пишемо, тако да је вероватно то разлог зашто се ово поглавље појављује. Патриотска прича провејава несвесно у свему што пишем, јер је исто израз љубави према својој земљи, историји и култури. Али у овом рукопису је она некако суптилнија. Водиља ми је била да неке компликоване, мисаоне и емотивне процесе изразим конвенционалним језиком без претеривања и израза које људи морају да траже по речницима.

– То су драмске минијатуре у трајању од пет до десет минута. Реч је o oсам прича из мојих књига, а серијал носи назив „Наше су само речи“ по мојој другој књизи. Речи су, у ствари, једино везивно ткиво између писаца и глумаца. У улогама ће се наћи Јелена Ђокић, Игор Ђорђевић, Тихомир Станић…

– Петар је један од највећих глумаца које имамо и то много значи, а у осталом, када он изговори те речи негде, народ их прихвати и почне да их цитира. Тачна је теорија Матије Бећковића да су уста једног целог народа у ствари најлепше корице било које књиге. Мени је драго да је бар нешто моје ушло у ту сферу. Многи ту моју песму схватају као Петрову, не наводе сви ко је аутор, што уопште није важно. Битна је само порука коју сам покушао да пошаљем.

– Браним се духовитоћу. Ово је једноставно такво време да човек може или да узме конопац или да узме оловку и напише нешто што ће барем да развесели некога. Ако упадате у рупу много вам је занимљивије да вас неко насмеје у том моменту пре него што звекнете доле главом него да вам говори: „Јаој, јаој, готови смо!“ Јер, чини ми се да од тог кукања нема ништа. Хумор је нешто што може да делује корективно. Уосталом, то су најбоље доказали Душко Ковачевић, Нушић, Стерија. Ово је такав народ, ми се у најтежим тренуцима бранимо хумором, а кад год нам иде онако како треба, претварамо се у народ без духа. Колико је то лоше, толико је и добро. Увек смо се обједињавали и у хумору и у заједничким циљевима када догори, када немамо више где, када се све те муке саберу и притисну нас. Сад ми није јасно како тренутно не можемо да се ујединимо око било чега, јер, чини ми се да никада нисмо били у горој позицији од ове.

– Мислим да јесу. Ако окачите фотографију како шетате пса, један ће да напише коментар: „Зашто не шетате дете?“, други ће да каже: „Зашто не шетате на протестима?“, а трећи: „Зашто не узмеш тог пса па дођеш на изборе у недељу?“ И онда видите неку поделу која је потпуно апсурдна. Не можете више ништа окачити на интернет без напада било које врсте.

– Фокусирани смо сви на Исток и Запад. Кад кажемо Исток мислимо на Русију и Кину, кад кажемо Запад, на Америку и Немачку. У контакту сам са Ноамом Чомским путем мејла и често говоримо о дешавањима у свету. Он ми каже како су мигранти из Авганистана и околних земаља једна велика шала јер када, на пример, Нигерија крене у Европу у потрази за храном и мирнијим местом за живот, то ће бити стварно велика навала. Они су дуплирали своју популацију за неколико деценија. Када крене цела та Африка која је намучена од стране оних који имају шта да једу, а који су тамо покушавали да експлоатишу то исто што ће сада покушати да експлоатишу из српске земље и свих осталих земаља. Они ће кренути трбухом за крухом у Европу и можете мислити какви ће то бити поломи пре свега културолошки и религијски који даље доводе до осталих сукоба.

– По мом мишљењу, главна ствар у 2021. години је било то копање литијума односно та тема која није ту од данас, али сад су се људи освестили јер се процес приводи дефинитивној реализацији. За мене је то утисак године. А свакако и то што су запустели музеји, што су књиге штампане у далеко мањем броју, то што се снимају некакви филмови и серије који немају више никаквог смисла. Та нека политичка коректност која ће нас скупо коштати и већ нас кошта. Она више не дозвољава никоме да каже оно што је хтео, па се говорници изгубе у том уводу који је извињавање унапред за нешто што ће рећи, што је њихово лично уверење и што је некада, не тако давно, било најнормалније мишљење. Ви данас не можете своје мишљење да искажете без реакције, шта год написали или рекли неко ће се удружење или покрет наћи да вас нападне, иако вам је намера била најдобронамернија. Онда ће се ту касније створити раздор и у народу и у интересним групама и у интелектуалним групама и у институцијама, па на нивоу пријатељстава, а ти раздори ће вам доћи и у кућу кад тад.