Милан Ружић: Велики празници у малим градовима

О празницима су поново мала места довољно велика да се у њих врате сви они који су отишли. Како осване Бадње јутро, па све до његове вечери, тако стижу аутомобили и аутобуси са повратницима на своју земљу и у куће у којима су рођени да обрадују своје родитеље обливајући им лица сузама радосницама и китећи им вратове загрљајима. Како та мала места, иначе попришта борби самоће и магле, тих дана оживе и испуне се суштином…

Кроз исту ону, у јесењим и зимским данима чини се, вечну маглу ходате и чујете живот свуда око вас. Са разних страна из оне белине чују се гласови како једни другима честитају празнике, чујете пољупце и понеки врисак одушевљења. Ништа не видите, а свуда около звони смех. У тој магли сада је опет неко кога годинама нисте видели, неко кога сте оставили, па и неки који су оставили вас, а сви жељни да виде једни друге и криво вам је што је магла, али вам све то делује као Рај. Ако Рај и постоји, он је неки мали град насељен великим људима и душама у којима никада није магловито.

Затим полако, уз неколико случајних сусрета са драгим људима који пред вас изађу из магле као из маште, дођете до некаквог кафића, кафане, ресторана у које сте пошли, а тамо мало старија лица оних који вам се увек смеју са школских одељенских фотографија. Људи које волите, а које не срећете често ко зна због чега. Свачија глава је пуна изговора, а нико од нас не зна чему изговори и како смо сви дошли до тога да чекамо велике празнике да једни друге обрадујемо. Тражимо у честиткама изговоре да некога загрлимо или пољубимо као да то не бисмо могли или смели и кад нису празници.

Онда следе бескрајне приче, загрљаји, обећања, усковитлају се сузе и смех, па се појачају неким пићем и чини вам се – па ово је живот и човек не би смео да пристане ни на шта мање од тога. Празник вам је опет кроз драге људе вратио детињство, радост и вас онакве какви сте били у том периоду непобедивости и потпуне среће. Спојило се све прошло и садашње и чини вам се – поново сте комплетни. Ако вам неко драг на-онај-свет-отишавши и недостаје, патњу ће вам ублажити неко други једнако драг када баци руке преко ваших рамена и подсети вас да нисте сами у тој тузи.

Људи су о празницима оно што би требало да буду целе године. Градови су тада опет антологија срећних домова, а не никада незавршена изложба високих и безличних зграда погашених светала, збирка ужурбаних несрећника, попришта нервозе, стратишта душа и колекција бара пуних суза у којима се огледа улична расвета.

Празници су нам дати да се опсетимо колико људског и даље тиња у нама иако се ми, свесно или несвесно, својим поступцима и уклапањем са светом трудимо да људскост затремо или занемаримо. Одједном, наново се рађа све оно што нисмо ни слутили да је опстало у нама и другима. Свуда се разлива опроштај, опседа нас саосећање, грејемо своја срца на ватрама Бадње вечери, из отворених рана уместо крви и гноја потече љубав и Божић нам сутрадан даје наду у нове почетке, а довољно бисмо за себе и своје душе учинили када бисмо тај нови почетак искористили да опет будемо они стари. Мило би било и Богу и нама.

Али, и Божићу се ноћу приспава, а ми уз њега лежемо у своје кревете срећни што је све поново како треба потпуно заборављајући да ће нас пробудити звукови аутомобила упаљених да се греју док се полазници не испоздрављају са својима. Опет звоне гласови, овог пута немерљиво тужнији и званичнији како не би са поздравом наишао и плач. Изађем на онај оштар јутарњи ваздух и опет ходам кроз маглу у којој овога пута нема смеха, само одјекују поздрави и понеки нос чији звук уста правдају прехладом не желећи да одају очи које су уплакане.

Наједном, када се звук аутомобила удаљи, а гужва се из аутобуске станице преспе у аутобусе, поново завлада тишина. Град завуче и главу у дебели и тешки прекривач магле и тихо зајеца. Јецање и тишину тога дана у неком тренутку само прекине звоно телефона – то зову они који су отишли да јаве да су стигли, а сузе капају у крило…