МИЛАН РУЖИЋ: У одбрану глуме и глумаца

О ГЛУМИ И ГЛУМЦИМА

У овом вртлогу изговора за уметност и свесном протеривању праве уметности, дошли смо до онога да се укрштају путеви протеривања и претеривања. Једна од уметности, за коју не разумем због чега је САНУ не сматра уметношћу, јесте глума. Српска академија наука и уметности очигледно је мишљења да је у питању интерпретаторска уметност, али зар свака од уметности нема интерпретаторску црту? Глума је кума свих уметности, али се у њеним оквирима већ одавно дешава оно што не би требало.

Одузевши глумцима карактер и сводивши их на пуки говорни апарат који ће изговорити оно што је неко написао, глума је постала безначајнија од Мекдоналдса. Неки би рекли да је Мекдоналдс важан, јер се тамо људи хране. Одговор на ово морао би бити да се и глумом поједини људи хране, с тим што, гледајући праву игру, гладни конзумент уметности, за разлику од онога у Мекдоналдсу, зна шта једе. Али како је све постало ишчашено, тако се и глума срозала.

Више се у тој уметности не цени ни добра дикција, ни спретан сценски покрет, ни држање, ни леп глас, ни емоција, већ искључиво изглед. Глумци су сведени на манекене који служе да некоме нешто увалите преко њихових лепих лица и витких фигура. Читав свет глуме који је некада почивао на добро одиграним улогама сада се своди на добре улоге (читајте исплативе) које доносе популарност. Неки од најбољих глумаца који су и даље активни, принуђени су да свој таленат бесомучно троше на лоше филмове и копије страних ситкома не би ли их тамо приметили они који праве ремек-дела. Међутим, они који творе велика дела, не могу лако да се помире са пристанком појединих глумаца на комерцијализацију и играње у лошим пројектима, па се све враћа на почетак.

Велики глумци су на темељу, а темељ је све од познавања текста и разумевања лика, па до експлозије емоција и уметничке принуде конзумената на катарзу, подизали дворове глумачког умећа и њихове улоге остајале су урезане у главе гледалаца заувек. У ово време када све, па и глума, замире и једино профит је важан, као глумце нам подваљују пуке познаваоце текста који на крњим темељима не могу да подигну ни шупу, а камоли да учествују у некаквом духовном или емотивном прочишћењу и задовољењу високих стандарда озбиљне публике.

Филмове, серије и позоришне представе распродају распродата лица популарних глумаца, ако „глумац“ у случају многих није прејака реч. Популарним се постаје огољавањем приватног живота, тачније учествовањем у општој ријалитизацији свачије приватности. Онај ко је спреман да покаже где живи, какве су му навике, шта облачи, где излази, са ким се забавља, постаје свесни учесник рушења сопствене каријере зарад неколико улога које ће бити запажене од стране публике која и захтева само воајеризам.

Култ познатих уништава културу и уметност, разара све стандарде и заговара оне који се тичу једино исплативости пројеката. Разградњом глуме, изгубљени су и прави глумци, наравно, не сви. Чак би се многи и зачудили колико у Србији има добрих глумаца, али они своју прилику добијају тек када пусте камере у своје куће и када дођу на поједине насловне стране на које се пење силаском са ума.

За разлику од филмова и серија у којима је обмана могућа, она у позоришту није у потпуности нашла своје уточиште. Тамо и даље можемо уживати у игри правих глумаца у сјајним комадима. У позориште долазе они који знају како се тамо понаша и који и даље мисле да је оно храм уметности и место кроз које се одражава цело друштво.

Истина, има и позоришта које преживљавају или фабрикују веће драме од оних које се играју на њиховој сцени, што је још један немерљив допринос банализацији и поништавању најважнијег храма уметности, барем за мене.

Како не би цео пут у провалију глуме био поплочан критикама, морам рећи да постоје и одређене кочнице које не дозвољавају да се глума тек тако сручи у бездан и погине као да никада није ни постојала.

Прави глумци као да ходају сами по бескрају који пружа њихова професија, а ограничени сопственим изборима.

Иако је лиферовање глумаца на годишњем нивоу постало хоби ове државе, међу њима има заиста великих нада пред којима је тежак задатак – опстати без већих компромиса.

 

О ГЛУМЦИМА И „ГЛУМЦИМА“

У овом тексту неће бити спомињана имена „глумаца“ и серија на које се мисли у негативном контексту, не због тога што мислим да је то ружно, већ због тога што сви знају о коме и чему се ради. И када о глумцима пишем негативно, наравно да се то не односи на све који играју у тој серији или представи на коју се мисли.

Наиме, у Србији се никада није снимало више серија него сада, па се тако спомињу цифре између 22 и 36 серија које се тренутно снимају, али је важно напоменути и то да никада није био већи број академија и оних који их заврше сваке године, па тако сваког лета у овој земљи дипломира преко осамдесет људи којима диплома даје за право да себе називају глумцима.

Поједине серије, снимљене по узору на стране сапунице, па често и са откупљеном лиценцом, понашају се као усисивачи свих оних који имају горепоменуте дипломе и ангажовањем у овим пројектима, у потпуности лишеним уметности, дају им титулу глумца.

Ми не бисмо били ми да не идемо у све могуће крајности, па тако и сама публика која гута тај штетни садржај како би себе лишила и последњих симптома културе, најчешће уздиже у небеса оне глумце који су визуелно најприсутнији у тим пројектима. Тада настаје оно што би требало да забрињава, а то је да се тим дивљењем одсуству талента појединих људи, понижавају прави глумци. А истински глумци, уметници првог реда, они који имају пуно право себе да назову тумачима људских судбина, такође имају где да играју, али се клоне ових неуметничких остварења која доносе много новца и славе, не зато што их они не желе, јер је природно уживати у тим стварима, мада не претерано, већ због тога што осећају одређену дозу срамоте у траћењу свог талента и осећаја за уметност на нешто што има циљ да ту исту уметност затре.

И нису увек криви глумци, било да се само тако називају или да су стварно оно што се им именом назива, већ је највећи проблем, у ствари, публика. Публика у Србији је већ деценију и по, а можда и нешто дуже, „негована“, тачније, њен (не)укус је формиран ријалити програмима, тако да њена потреба за аутентичном уметношћу потпуно замре и ишчупа се из корена, а да се њихов осећај за лепо поистовети са осећајем за спектакл. Одрасли људи су сведени на децу од две године, па им је занимљиво све оно што је светлуцаво, све оно што прави буку, што се смеје, што лепо изгледа, и такви људи представљају публику, нажалост најбројнију која поистовећује ријалити програм и серије чији сценарио се уопште не разликује од онога што се виђа у Фарми, Великом брату или Задрузи и свим осталим септичким јамама.

Како са таквом публиком и таквим серијама можемо очекивати да аутентични глумци, величине првога реда, преживе пред најездом оних који су пуки носиоци диплома драмских уметника, а који не знају ни шта је драма ни шта је уметност. Све ово што се догађа у том свету је један огроман део системског затирања уметности и свести о њој, а то је једино што нас људе разликује од било којих организама са којима делимо ову планету.

Ако се сложимо у томе да је Александар Берчек глумац, шта су онда ти људи који играју у више серија, зарађују више новца (што је најмање важно) и који су овенчани огромним аплаузима и овацијама? Где је ту правда? Да ли је могуће да је неко довољно глуп или злонамеран да поистовети велике глумце са тим извођачима лоших радова са дипломом? Имамо ли право да наше глумачке величине називамо исто као и те неталентоване појаве које је неко начинио глумцима у очима јавности, а који иза себе немају дело којим би подупрли ту титулу да она не падне?

Једино решење за праве глумце, барем док ова навала неправде и владавине одсуства талента не прође, јесте да се држе позоришта. У позориштима се и даље крије публика која вреди. Разлика између те публике и оне која гледа серије о којима је реч јесте у следећем. Они који гледају серије о којима је реч су људи са недостатком пажње који уз оно што гледају морају да куцају поруке, грицкају, разговарају и слично. Због чега? Они то раде несвесно, јер је њихова подсвест свесна чињенице да се мора радити још нешто, јер гледају у ништа. Те серије им не држе пажњу, а знају да ако не одгледају једну епизоду или делове, то уопште неће нарушити целину тих серија, нити ће пропустити нешто, јер већ знају шта ће се догодити. А публика која иде у позориште, спремна је да одвоји време да оде до позоришта, да у тишини седи и прати представу, да искључи свој телефон, да плати карту колика год била њена цена и да осети катарзу коју представа може да донесе, али и не мора, јер нису ни све представе добре. Међутим, та публика у позоришту је спремна на одрицање.

Иако у београдска позоришта иде само 0.2% становништва, то је довољно, па и превише с обзиром на то да људи који себе називају уметницима нас већ дуго трују уместо да нас лече.

Да се цела та прича не би завршила тако депресивно, нека прави глумци и остали уметници буду сигурни да ће се спустити и та завеса и да ће неко почистити, а најпре суд времена, сав тај шут, па ћемо удруженим снагама на сценама позоришта и пред камерама поново правити и гледати чуда.

За то време, прави уметници и прави конзументи уметности опстају претворени у једну омању публику која плачући гледа ову трагедију коју живимо на згаришту велике уметности.

 

КУКАВИЧЛУК РЕДИТЕЉА КАО ОГРАНИЧЕЊЕ ГЛУМАЦА

До сада смо већ схватили да је човечанство дошло у најнецивилизованију тачку ‒ да затире уметност. Затирање уметности је залудан посао који тражи много некултуре, баналности и спектакла. Али наши уметници су прибегли кукавичлуку који резултира не затирањем уметности, већ и мењању онога што случајно истраје. А када уметност замените неуметношћу, онда више нисмо људи, па ни ви нисте уметници.

Један од алата у времену постуметности јесте калуп. Све се прави на калуп, али највише смета оно што најбоље видимо. Мени упада у очи калуп којим се служе највеће кукавице на нашој уметничкој сцени, част изузецима, а у питању су редитељи. Најпрецизније, у питању је однос редитеља према апостолу свог стварања. Глумци су руке којима редитељ ваја своје дело. Без руку би могао исто колико и без идеје, с тим што се пре може без идеје него без глумца.

Пошто смо уметност свели на визуелно искуство, на слику, не треба да чуди то да су серије и филмови најпопуларнији видови изговора за уметност. Њих највише и пратимо, јер се у њима одмах може видети квалитет као ни у једној другој уметности, али исто тако се одмах може видети и одсуство талента.

Наши редитељи глумце виде као етикету коју ће залепити на свој филм или серију. Етикету која ће њихово дело продати. Продајући свој лик, познати глумци, продају мање или више позната дела мање или више познатих редитеља.

Код нас се успех неког филма или серије мери бројем гледалаца, па тај број, а не квалитет, дакле, туђе време проведено уз филм или серију, од неког редитеља прави уметника или не. Префињени укус публике више не постоји, као ни префињени укус редитеља. Они су одлучили да помогну капитализму тако што ће зарађивати на глумцима, а не на делу и што ће на тај начин постати као корпоративни могули који сисају заслуге других људи.

Наши редитељи су укалупљивачи. Они филмове и серије раде на калуп, сценарије захтевају писане на калуп, новац добијају на политички укалупљене пројекте и све што им треба обезбеде компромисима постигнутим на штету уметности. Оно што они не смеју јесте да ризикују. Најлеша лица или најбоља тела глумаца користе увек на исти начин, на онај који им доноси зараду. Они су навикли публику да одређене глумце види као позитивце, негативце, лепотане, ружне, пргаве, хладне. Они оваквим деловањем захтевају да се лик преобрати у глумца како би продао филм, уместо да се глумац ликом ког игра лансира у сфере уметности и тако утаба пут да за њим, односно њима, иде цело дело.

Време је одумирања филма, што показује да он јесте уметност пошто дели њену судбину и оживљава концепт културе познатих коју после пласирају као уметничко дело. Више није битно како неко игра и који су његови домети. Редитељи су глумачке домете одредили и подредили свом превисоком мишљењу о себи, гледајући их кроз призму неке претходно исплативе улоге.

Због тога имамо сјајне глумце који не играју нигде. У планирању пројеката, редитељи лик враћају у глумца, а онда глумцима намене неки из палете бивших улога које им одговарају. Овако глумци постају имитатори себе, а редитељи брсте ловорике и распредају о ономе што су хтели да кажу, а чим се из дела не види намера, онда су снимали без успеха.

Нама фали храброст редитеља. Недостаје нам онај који ће разбити окове глумчевог калупа и бацити га у ватру да се истопи и преобликује у оно што од њега захтева уметност коју треба да ствара заједно са редитељем. Већина данашњих српских редитеља је лења, па не помаже глумцима у изградњи нових ликова подређујући их идеји и концепту, већ искључиво избору лика који одговара ономе од чега желе да зараде. Нашим редитељима недостаје храбрости да на капитал одговоре уметношћу. Они помажу филму да умре.

Ако већ филм умире, не треба му у томе помагати радећи свој посао лоше и онда се правдати пропадањем филма. Треба бити највећа брана уметности кроз коју филм попут понорнице неће отећи у историју.

Лењост наших редитеља нас кошта рецепције уметности, а њих онемогућава да буду добри у свом послу.

Драга господо редитељи, ако филм умире, немојте се спремати за сахрану и затрпавати га, већ упрегните глумце, узидајте немогуће у могуће и обришите прашину са ваших мозгова, подредите свој его уметности, ишибајте своју лењост и покушајте да направите неко смело дело које ће смрт уметности, не успорити, већ зауставити и натерати је да поскочи од ваше ингениозности.

Глумци су зупчаници и ако им не мењате улогу и не подмазујете њихов таленат, џаба вам машина на којој сте ви само прекидач.

Осмелите се да будете уметници и захтевајте од глумаца исто. Досадно је гледати вас како снимате увек исти филм и како вам исти глумци играју исте ликове, а заједно стојите и гледате у публику од које очекујете да вас за лењост и нове старе ствари одликује титулом генија и обаспе новим аплаузима.

Скандал и спектакл морају умрети. У њихов гроб сте убацили филм. Вадите га док није касно.

Редитељи, режирајте васкрсење уметности и разбијте калупе док још има времена. Драги глумци, дајте да глуму вратите где јој је место – тумачите ликове, не глумите глумце.