Милан Ружић: „Траг на папиру је достојни споменик терету који смо носили.“

Данашњи гост портала Репорт.рс је Милан Ружић, аутор књига „Некад, неко, негде“, „Наше су само речи“, „Народ за издавање“ и „Пун кофер прича“.

Милане, започео бих овај разговор питањем: када и на који начин се родила твоја љубав према писању?

Моја љубав према писању је постојала одувек, али из угла читаоца. Онда се догодило да сам сасвим случајно упознао Матију Бећковића који ме је након годину дана дружења наговорио да почнем да пишем, што ми је деловало апсолутно немогуће. Прво сам написао двадесет страна мешавине свега и свачега и послао му. Када је прочитао, рекао ми је да напишем још сто страна (као да је то тако једноставно) и са тим сам се доста мучио, али када сам написао и послао му, тврдио је да то може да буде моја прва књига.

Након тога, казао је да написано пошаљем књижевном критичару кога највише ценим. Тада сам, а говоримо о 2014. години, читао доста приказа Желидраг Никчевића. Чуо сам да ради као уредник у издавачкој кући „Штампар Макарије“ и послао му рукопис мејлом. После неколико дана, Никчевић се сав усхићен јавио тврдећи да он у том рукопису осећа нешто сасвим ново, али аутентично, и да ће, ако желим, „Штампар Макарије“ објавити моју прву књигу.

С обзиром на то да је у то време „Штампар Макарије“ претежно објављивао сабрана и изабрана дела, врло ретко једну књигу неког аутора, а камоли прву, пристао сам. Тако је настала моја прва књига под насловом „Некад, неко, негде“. Дакле, све је почело са Матијом и крајем 2014. године када је та књига објављена.

Где проналазиш инспирацију током писања?

Морам да признам да не верујем у инспирацију, већ само у концентрацију. Тачније, верујем да инспирација постоји, али је не могу потврдити у свом случају. Код мене највећу улогу игра занос неком темом или појавом, а он је увек присутан, јер сам стално у природи и посматрам њене законитости, неретко причам са људима који живе по планинама и тако добијам оно што ми треба да неку тему видим са различитих аспеката. Суштински, у тим вишесатним шетњама, све приче се саме напишу у глави, а на папир их ставим када време дозволи. Стога, може се рећи да је код мене време проведено у природи или време проведено уз књигу која буди занос у ствари једнако инспирацији. Заиста не могу ни да промишљам ни да пишем превише уколико не читам. Тако да су природа и књиге два погонска горива за покретање свега. Наравно, и то вам је џаба ако немате неко животно искуство које је богато у друштвеном или духовном смислу, јер шта ће вам материјал ако немате са чим да га комбинујете како бисте ишта направили.

Онда могу закључити да је оно што неко назива инспирацијом, други заносом, трећи идејом у ствари нешто што, барем ја, налазим међу највећим делима – била она божја попут природе и човека или уметничка попут добрих књига, песама или музике.

Са твојим радом сам се упознао читајући књигу „Пун кофер прича“. Неке твоје приче обојене су фантазијом која се укршта са реалним животом, неке приче су романтичне, а има и оних дирљивих које говоре о губитку неке драге особе и суочавању са тим болом. Овом књигом си ме освојио као читаоца јер толико лепо и искрено описујеш радост и тугу што ти омогућава да на неусиљен начин допреш до сваког човека и изазовеш прави ролекостер емоција у њему. Да ли преношење разноврсних емоција на папир сматраш великим изазовом јер је о неким стварима понекад тешко писати или је то прави начин да се ослободиш свега онога што ти представља терет у одређеном тренутку?

Веома се поносим том књигом, али и чињеницом да је исту као вредну штампања препознала Лагуна као највећи издавач у ономе што данас називамо регионом и да јој је пружила сву подршку коју је немогуће добити од других издавача, не зато што остали нису добри, већ нису изградили себи такву позицију са које могу дела која објаве да успешно пласирају широкој публици.

Највећи изазов је проживети, у неким случајевима и преживети, емоцију која се неким догађајем наметне. Писање је преношење те емоције на папир и сасвим сигурно има терапеутско дејство, али оно што је важно за уметност јесте управо то да има такво дејство и на онога ко је ствара и на конзументе те уметности, на публику. Уколико нешто напишем, а то не дотакне баш никога од читалаца ни на који начин, мислим да се то не може сматрати уметношћу. Циљ уметности, опет, за мене, јесте да сва своја осећања уопштиш и пласираш у облику који лечи или повређује, углавном изазива неку врсту реакције, најбоље би било катарзе, и код онога ко држи оловку и код онога ко чита књигу њоме написану. Изазивање сазнања да нисмо сами у одређеним осећањима, да и други осећају сличне или исте ствари. То уопштавање, тачније, шира примена тих емоција јесте уметност.

Када говоре како је Енди Ворхол велики уметник или Марина Абрамович, једноставно, за мене то никада не може бити тачно. Наравно, онда ће се наћи неко ко ће вам доказивати да сте примитивни или необразовани, али шта је у питању… У питању је то да је уметност замењена исплативим перформансом, тачније нечим што је постало тренд, још тачније бренд. Ако гледам слику банане Ендија Ворхола, а нико ми није испричао причу везану за ту слику, ја то не могу да осетим. Али ако видим слику сирочета на мајчином гробу Уроша Предића, емоција се преноси на мене. Није ми потребно предзнање за доживљај дела.

Наравно, то су концептуално различите ствари, али мени је већа уметност Андрићево писање него посматрање како Марина Абрамович гледа у магарца, иако знам симболику и имам довољно образовања, једноставно, тај перформанс ме уметнички не узбуђује, не буди у мени ништа осим осећаја да сам ја једнак том магарцу, а не волим да сматрам себе магарцем ако баш немам никакав опипљив доказ који иде у прилог таквом мишљењу.

Могу одговорно да тврдим да је писање духовни занат, тачније стално изналажење нових начина како како да неку причу испричам на један другачији начин од онога на који би то испричао неко други и да испричаним другима докажем да нису сами или им помогнем да боље увиде положај у ком су. А још већа уметност је испричати је баш онако како сви мисле, али нико не успева да то каналише на жељени начин.

Мене приче ослобађају огромног терета, али тај терет сам већ носио, па смо се ородили и тај траг на папиру је нешто попут достојног споменика том терету који сам носио и који не заборављам. Или још боље, то је ожиљак нечега што нас је рањавало.

Постоји ли можда неки аутор који је утицао на тебе док си се градио као писац?

Постоји много аутора, јер сам одувек волео да читам, па не бих сад посебно издвајао оне које сви ми увек издвајамо, јер ћу онда рећи нешто што се одувек говори. Рецимо да свако ко уме да исприча причу, небитна је форма, а уколико сам то прочитао, погледао или чуо, уз то изазвавши и катарзу, јесте аутор који има утицај на мене. Још један непогрешив показатељ да ми се неки писац или дело свиђају јесте оно када те након читања тера да пишеш. Такве ауторе волим и бесомучно јурим таква њихова дела.

Знам да се читалачки укуси потпуно разликују, али сигурно има оних књига које свима радо препоручујеш. Које су то књиге?

Покушаћу са савременим писцима:

– Џонатан Френзен „Слобода“ и „Корекције“;
– Захар Прилепин „Обитељ“;
– Гузељ Јахина „Деца Волге“;
– Ју Хуа „Седми дан“;
– Горан Петровић „Опсада Цркве Светог Спаса“;
– Владимир Кецмановић „Осама“;
– Казуо Ишигуро „Остаци дана“;
– Паоло Сорентино „Сви су у праву“;
– Марио Варгас Љоса „Бурна времена“;
– Алексеј Саљников „Петрови у грипу и око њега“.

Шта сматраш својим највећим успехом до сада?

Свакако заснивање породице и успех да је одбраним, наравно, уз помоћ осталих чланова, од свих савремених пошасти које лако занесу и искваре човека, растуре породицу и нанесу непоправљиву штету деци.

Уз породицу, својим великим успехом сматрам и своје стваралаштво као и његов одјек колики год он био, а он до мене свакодневно допире. Тај одјек је доказ који у будућности када све пропадне могу да приложим свом детету као аргумент да нисам учествовао у кварењу света, већ сам покушао да га учиним бољим или бар занимљивијим онолико колико сам могао и знао.

Који је твој животни мото?

Немам животни мото, јер да имам, он не би био животни, већ дневни пошто бих га стално мењао. Књиге су препуне реченица које би свакоме од нас могле бити мото, али важније је ту суштину научити и убацити у свој начин живота и размишљање, него користити је само као неку идеју водиљу до које ћете једном доћи или не. Мото може да постоји или не, али живот мора да постоји, а чини ми се да је најбоље у оном смислу у ком је одувек и постојао – да имате времена за породицу, за уметност и за самоћу у којој све то промишљате. И свакако, живот је преширок да би његове тежње стале у једну реченицу, превелики је за тако узак рам.

Да ли радиш на неком новом пројекту?

Пројекат је мало груба реч, јер она подразумева да радите на нечему што ће имати тачно прецизирану намену, а тако нешто још увек немам. Многи глумци ме питају да се опробам у писању за позориште, али још увек сам неодлучан, јер се доста људи за то школује, па не могу тек тако банути у нешто што ипак захтева одређена знања и трикове које ја још увек не знам. Али пишем, па сад шта, за кога и с којом наменом, рецимо да је то оно што фали од информација да бих то што пишем могао назвати пројектом и да бих ти одговорио шта је то тачно или да бих најавио. Свакако увек настају приче за неку, даће Бог, будућу књигу или књиге.

Хвала на издвојеном времену за овај разговор. Желим ти много среће и успеха у даљем раду.

Хвала теби на спремности да разговараш о уметности и на жељи да заиста све то чујеш и пренесеш другима којима ће послужити, било у смислу како би нешто требало радити или као пример како не би требало, али о томе ће сведочити време, а не ми. Ми радимо колико можемо надајући се да ће то бити довољно да оправдамо своје постојање или барем да некоме другом улепшамо његово.