МИЛАН РУЖИЋ: Разговор који нисам водио са патријархом Павлом

Сећам се да сам као дете, уз хук Мораве која у Овчар Бањи звижди кроз турбину испод манастира Благовештење у којем се Павле замонашио и у који је долазио, гледао старца како хитро ходи ка манастиру носећи штап који га никада нисам видео да је користио. Данас када тим путем ходе само они који Павла нису достојни, схватам да је земаљски губитак патријарха Павла највећи небески добитак.

Тада се нисам запутио за њим у Благовештење нити сам га икада ишта питао што ћу рећи, али ми је он одговорио иако није ни одговарао.

Нисам га питао како се осећао због тога што је сматран свецем који још није био, али вероватно би рекао како он не заслужује да буде светац, што би уједно био и доказ да он не само да заслужује, већ и да јесте оно што би тврдио да није да сам га упитао.

Не рекох му никада како имам један кључ, у виду бујице речи, који не отвара ни једну једину браву ни на којим вратима, иако би он одмах можда одговорио да чувам тај кључ, јер ће доћи време када ће за тај кључ бити направљена нека брава коју ће доделити некаквим вратима.

Нисам му причао о томе како увек пре потегнем за осећањима него за умом, а он би већ заустио да ми каже како зна и како је природно да човек увек порани на састанак са срцем, а вечито касни на састанак са разумом.

Иако на Ловћену нисам био, патријарх Павле ме морао водити тамо и показати ми на још већу планину поред Ловћена, обавијену тамним облацима, ужарену пакленом ватром и обраслу колонама људи који хитају ка њеном врху на ком нема никакве капеле, ни цркве, ни маузолеја, већ само Ђаво седи наслоњен на вулканску купу. Не бих га ни питао шта се догађа, а већ би заустио да ми каже како су они људи Срби који иду да се одрекну себе.

Сишавши са Ловћена на којем нисмо ни били, рекао би да је нормално што се оволика неправда дешава Србима, јер их Господ искушава. Како га не упитах до када да је трпимо, тако ми ни он не рече да ће трајати неколико вечности, али рече да је човеку ипак стало само до прве.

Питао бих га, као што нисам, има ли ово, има ли оно, нешто треће, нешто десето, поседује ли ишта, али знам да би ми одговорио да нема. Упитао бих га шта онда има, а он би ускликнуо: „Све!”

Не знам ко би био погоднији да му се постави питање да ли је Бог свима Бог, али знам да би он кроз смех одговорио да је Бог један, само је питање шта ко од Њега очекује да би Га Богом назвао.

Питао бих га, као што нисам, јер сам био дете, а деца немају много питања око ствари које разумеју, а сигуран сам да све ово деца разумеју боље од нас – где да нађем себе и своју веру изгубим ли их икада и шта ми је потребно за тако нешто. Он би ми одговорио, да сам имао храбрости и дрскости да му довикнем ово питање: „Угаси вулкан и скочи у гротло. Раскуј небо и провири иза. Тамо ћеш наћи себе. А ако те тамо нема, нема те нигде. Ниси се квалификовао за човека не урадиш ли све ово и не пронађеш ли себе.”

Хтео сам га питати, а сада не могу лицем у лице, како да знам пропадамо ли, а он би моје питање на првој речи претекао одговором да у такво доба змије прождиру своје репове, комарци пију своју крв и пси кидају своје репове. Рекао би да се тада све пали како би се Бог истерао на видело, а када Га не би нашли, тукли би људе да убију Бога у њима – као што је већ и било.

Тада би, да је све ово испричао, истрошен и повређен само седео и гледао у даљину рекавши: „Опет ће пасти мрак.”

И смркло би се. Нестао би Павле у мраку. Прво би му нестало мантије, јер се ваљда утопи у онај мрак, али би му лице још дуго светлело док не зађе иза брда или се сакрије у дугачку браду, а ујутру би његово лице изашло на истоку доносећи дан и светло омрклом и у тами изгубљеном народу.