МИЛАН РУЖИЋ: Постоји ли народ који је мање људи имао, а да их је више дао за слободу?

ИСКРА на Фејсбуку

Милан Ружић

Браћо и сестре, помаже Бог!

Мене су позвали да вам данас на овом месту које само себе познаје по Жичи у којој је крунисано седам краљева, а испред духовног центра који носи име по ономе који је своје име Жичом у светаштву и окитио, причам о Видовдану као да постоји неко од Срба ко не зна који је то дан и чему он служи.

Добро је да је ова академија уприличена данас да случајно неко не каже како је заборавио да је сутра Видовдан. Сви ми данас заједно са Божурима, весници смо Видовдана. Нека знају але и приказе које кезе зубе и крволочно кидишу на овај народ да је сутра дан када морају назад у мишје рупе да исте те зубе не би поломили на овај тврди залогај који се Србијом крстио.

На Видовдан се орлови крију од змија, мачке од мишева, секире од стабала, сунце од хлада и Голијати од Давида!

У нашем народу Видовдан је дан посвећен Светом цару Лазару и косовским јунацима. У питању је дан жалости на који народ не пева и не игра, на који се у храмовима обављају помени на страдале у ратовима и дан када се српске реке окрећу узводно носећи ништа осим крви. То је дан када смо прогласили рат Турској. То је дан када је почео и завршио се Први светски рат. То је дан када је донет Видовдански устав. На тај дан је печатирана Тајна конвенција и основан је Универзитет у Новом Саду. Дан када смо изгубили Лазара и Милоша које многи никада нису ни имали.

Видовдан нас опомиње да је Гаврилов пуцањ, чији је четворогодишњи одјек планетом од нас начинио победнике, исто толико важан као Јасеновац или Косово и Метохија. Без свега овога би нас било доста више, ако би нас уопште без тога и било.

Када би неко одлучио да јун има 27 дана или просто из календара избацио 28. нас Срба би нестало, јер би било покидано наше једино везивно ткиво које нас, као народ, држи на окупу и квалификује за постојање откупљујући од Бога за нас дане на земљи. Док свањавају Видовдани, освањаваће и српски народ.

То је најсрећнији и најстрашнији дан код Срба, али бисмо га вечно живели и мењали њиме сваки други датум, јер шта ће нама други дан?

Наши календари и нове године почињу и завршавају се са 28. јуном.

Иако се код нас сматра даном жалости, верујем да, када не бисмо имали Видовдан, сваки други дан би био дан жалости за таквим датумом.

Видовдан је датум рођења Србије и кум косовског завета. Од Газиместана нас овај датум прати, опомиње, охрабрује и само још због њега Срби могу да мисле да су живи и једино на њега могу да се ослоне.

Народи чезну за оваквим датумом, а нама је он дат као најтежи, али најсјајнији крст који ће притиснути наша леђа до пуцања. Дат нам је да га поносно носимо. На нама је да ли ће тај крст бити наш терет или онај крст са ког ћемо васкрснути.

Видовдан је наша стварност и наша бајка.

Већ чујем одјек из далеке будућности где отац сину, пред спавање чита бајку која почиње речима: „Био једном један народ који је на један дан у години могао да победи цео свет.“ На нама је да те речи преиначимо како би тај отац свом сину читање почео речима: „Постоји један народ…“ А те речи ћемо променити тако што ћемо се борити барем на Видовдан и што нећемо пристати на ишчашења која на нас, као на буњиште, бацају терајући нас да сами себе затремо тако што нам говоре да је могуће да дете има тату и тату или маму и маму.

Истина, ово је једина земља у којој свако дете има и два оца и две мајке – мајку и мајку Србију, оца и Оца.

Нека се накарадношћу, неморалом и перверзијама ките други народи, а под параваном демократије, јер ми Срби знамо да демократија не постоји. Ко не зна, кад смо већ код датума, нека за њу упита 24. март или 17. април када је та иста демократија у своје име убила дете на ноши. И да је Милица била једина жртва, било би превише.

А кад сам већ код жртвовања, не знам постоји ли народ који је мање људи имао, а да их је више дао за слободу, своју, па и туђу, и то највише о Видовдану.

У песми слободе, Србија би била строфа, а Видовдан рефрен!

Тај дан нам је остављен у наследство како бисмо имали шансу да не нестанемо. Он од нас прави велики народ, јер све што се на Видовдан дешавало, одредило је нашу историју и судбину. Без светионика названог Видовданом, не би нас свет никада видео.

На овај дан је српско дрво орезивано и чупано из корена, али је и дан када се оно увек изнова разрастало, и то из костију наших мученика, а уз молитве светаца.

О Видовдану се може причати колико год хоћете, али он сам говори у своје име и све ово што ја вама сада причам, све ви то знате и све то Видовдан говори собом. О свему томе звоне звона наших светиња. О томе су певане наше најлепше песме. Али све што се о Видовдану каже, недовољно је и недостојно тог датума. На тај дан се не говори, него се дела. Добро размислите данас шта вам је чинити сутра и ко год има неку битку коју жели да добије, нека је бије на Видовдан, јер не може изгубити.

Иако је Видовдан код нас највише везан за тугу, ја бирам да се на тај дан радујем. То је једини дан када се све наше туге, које су бескрајне, и сви наши порази, претварају у песму и победу, и када се уз нас привију као непробојни оклоп чинећи нас непобедивим.

Пркосимо душманима, невери и лажи сваким другим даном, а побеђујмо их на Видовдан. Докажимо да нису сви наши преци, уз цара нашега Лазара, главе остављали у прашини за посвађан, подељен, разбраћен, раскрштен и залутали народ. Покажимо да смо вредни њихове жртве, својих светиња и светаца, свог српског имена, свог наслеђа, својих мученика – сутра када сване Видовдан.

(Беседа са Видовданске академије у Краљеву)

Милан Ружић

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.