МИЛАН РУЖИЋ: Поноћне ватре

ИСКРА на Фејсбуку

Снег је већ затрпавао путеве и китио борове горе у планини, а ја сам се спремао да пођем на воз. Ваљало је вратити се негде ни из чега док се зима не насели по врховима и затрпа све шансе да се људи снађу, а остави им месеце нагађања где им је капија, где кокошињац, а где пут из дворишта који лежи под два метра снега. Како сам изашао на врата, тако је снег појачао.

Одувек сам волео крупне пахуље обасјане месечином на високим планинама, дане када врата споља смрзну, па се не могу отворити док зажарени шпорет не угреје собу у којој се спава, али те вечери нису биле довољне ни јакна, ни ципеле, ни три пара чарапа, ни воља ни ноге да се крене на озбиљнији пут као што је био онај који се мора прећи пешке до најближе железничке станице. Десет километара кроз сметове, снегом затрпане дрвене ограде, бодљикаве жице и камене међе. Ко је икада био на највишим врховима, зна да тамо пахуље падају дупло брже и да су далеко лепше него игде друго. Била је рана зима, а оштар поноћни зимски ваздух се увлачио свуда где је постојала и најмања рупа на одећи или кожи. Чим сам изашао, присетио сам се старих ожиљака који су те ноћи решили да леде.

Рио сам овим дугим ногама кроз први метар снега који је нападао за само три сата и гледао сам столетне борове како се поносно прсе према Месецу окићени снегом. Около је само понеки стари цер шуштао док је стресао тежину снега са себе и цвокотао надајући се да ће ускоро Бадње вече како би се баш он на ватри угрејао. У даљини је пуцало стабло неког дрвета не успевши да издржи мраз. Птице су обуставиле све летове и завукле се по којекаквим окапинама оближњих стена, а вукови су негде у даљини завијали да окупе чопор и колико те вечери улете међу затворене овце и пију свежу топлу крв. Грејала ме је помисао на крваве вучје чељусти које се кезе на неко следеће јагње чија ће течност постојања њих одржати топлим и у вучјој крви изазвати ватромете задовољства. Хладноћа је била тако јака да сам сигуран да се и свако начето јагње обрадовало топлини своје крви која се провлачила између коврџа на вуни, а онда капала на под и ледила се након неколико тренутака. На помисао тог покоља и те врелине, стресао сам се још неколико пута. Благо медведу. Он спава негде у некаквој пећини у коју је навукао грање и суво лишће, не жури на воз и није га брига за зиму.

У долини испод великог гаја назирале су се некакве ватре. Сама њихова светлост далеко испод мене и врхова чинила је да се осетим топлије. Боже, колики пламени стубови су држали небо изнад те удолине оне ноћи. Кроз оштар ноћни ваздух допирали су нејасни гласови окупљених око ватре. Сигурно некакав пагански пир, или су сељани из неког од заселака донели све дрва што су имали да се заједно греју на снежној ливади. Планина их је гледала жељна те топлоте.

Кроз велики гај, моје лице било је неколико пута ошинуто старом купином и ледом очврслим гранама старих храстова. Како ме је која од тих грана дирнула, тако је направила бразготину, али крви нигде. Повукла се, ваљда, негде дубље не би ли се и она нечим угрејала.

Избих на чистину из гаја, а жамор људи око ватре недалеко од густе шумске и пусте ливадске границе утихну. Чули су ме, а како сви устадоше, веровао сам и да су ме видели. Ко зна шта је групама сујеверних стараца пролазило кроз главу. У њихове очи сам сигурно из шуме ускочио као приказа, дрекавац, вампир, нечастиви, разбојник, вештац, усуд и утвара, а ја сам био само промрзли човек намучен сметовима, звуковима и зимом врхова једне планине, опијен ноћном лепотом борова и белине хоризонта пред собом, страха нахрањеног вучјим завијањем и оног девијантног дела себе огрејаног крвљу младе јагњади, поноћни зимски пешак на путу ка железничкој станици и топлом купеу воза који иде у правцу према ком је Земља за мене била нагнута. Страдао бих и пре него што бих пришао да им издалека кроз сечива ветра не назвах Бога. Чудно је то како сујеверни реагују на Господа. Они заиста верују, али њихова вера у све је само сујеверје које су наследили од својих предака и зарадили од планине на којој ноћу и не можеш да разликујеш звукове овог од оног света. Ово су људи који ноћу не тресу мрве пред кућом, који не седе на клади, који у глуво доба ноћи не смеју стати под стреху, а који уједно и иду у цркву ко зна зашто и за чије бабе здравље.

Прихватише они Бога ког речима послах као своју претходницу и весело ме као џезву приставише уз ватру. Гледао сам њихова тежачка лица филигрантски сенчена сетом, а добротом заточеном иза решетака суровости. Из те доброте, вирели су оштри и коси носеви, густи бркови изнад ракијом опијених уста која су била жељна разговора. Убедише ме да останем и сачекам са њима до зоре, а они ће ме тада испратити на железничку станицу. Ко би рекао, негде пред зору, још увек сунце није извирило иза брда, а ноћ је у свом најјачем замаху, онако раскомоћен и припит поред небодирне ватре у оној нигдини, упитах их чиме су онакву лепоту наложили кад се њом сви могу огрејати и кад се види скроз до врхова.

Оборише главе, неки скинуше капе, жене затегоше мараме, онај један младић заплака, па заједно признаше да су ову ватру над ватрама налагали старим дрвеним кућама, а све уз ложење позивајући Бога да им опрости и бацајући со преко рамена. Никада ми се душа није више смрзла него када су ми то рекли. Вечност бих могао провести на планини по најљућој зими, не би ме ни упола устуденила као те речи. Шта сам могао? Седео сам поред најтоплије и највеће ватре на свету и мрзнуо у души.

Трагао сам молитвама за Господом молећи га да ми опрости што сам се на тој ватри огрејао, а у себи тражио оправдање за те људе, саме, настањене тамо где нема никога и приморане да спале своје успомене, колевке, прагове, врата и прозорска окна како би се на једну ноћ угрејали. Кућа је било много више него људи, па се имало ложити колико треба.

Како је сурова планина знају само они који тамо живе, или они који по поноћи кроз сметове журе на возове, својој деци, пороцима или према друмовима за које мисле да су њихови.

Тамо у неком ћошку света где се још увек понеко дрзне да живи, натеран је да пали брвна својих зидова, а са њима и на њима остале трагове смеха, суза, венаца лука, планинских прича и прозоре кроз које их је некада будило сунце.

Господе, како су те ноћи гореле успомене да не би страдали они који их чувају и како је на ватру налагана вишевековна историја да би се барем мало наставила…

 

 

Милан Ружић

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.