МИЛАН РУЖИЋ: Плач српски

Ваздух смрди на рат. Пароле се разлетеле по небу, а плућа испуњавају псовке. Неки невидљиви логори закључали су умове и доброту људи на интернету, расклопарали се прсти по тастатурама и све брекће попут митраљеза.

Толико је разлога за плакање сваког дана да то ових скоро шеснаест милијарди очију на планети не може оплакати. У даљини сева оштра реч, чује се грмљавина језика. Облаци оптужби по земљи попадали. Разлила се магла неповерења. Високоморално дрвеће погиње главу под налетима моћног урагана користољубља. Превара се помамила, па искежених зуба скаче на све што није појела раније.

Људи упузали испод камена вере, а нељуди се распојасали и раздрљили, па урлају једни на друге оптужбама и хвалидбеним тоновима мерећи чији су финансијски децибели гласнији. Све се около поломи да набави што сјајнији кавез, да лане јаче од пса и надсмрди твора поступцима.

Једни пристали на жртву, ено, већ поређали главе на пањеве, а они везани скупоценим ланцима и чија уста за свакога имају спремну клевету, секире простачке победе брзином трептаја обрушавају на вратове пањевних праведника.

Убија нечовек човека, клевеће крив поштенога, олајава посланик пса, неверник свештеника хоће да крштава, осока на свету водицу ударила, ватра кишу угасила, шишарка паде у небо.

Звери се усправиле на две ноге, људи прогмизали, пси се припитомили, деца подивљала, змије увукле језике, шпијуни их развезали.

И где год поглед бацили, све је за плакање. Свако суво око, увреда је за човека. Чије срце не зајеца, тај срца и нема. Кога душа не боли, њега неће болети ништа. Чија суза није у прашину пала, прашина и јесте. Ко не види ништа за јецање, тај нека злобу из себе исмеје. Ко нема разлога да кука, тај са људима и не живи. Коме је до певања, нека плач, кукњаву и лелеке не узима за музику.

Србин плаче и када се весели. Једини је који плаче од смеха. Ми плачемо кад други неће. Навикли смо колико нико није. Али сачекајте на ред са својим проблемима док ми оплачемо своје. Стани, свете, пречи су нам свети.

Стани, свете, ниси још на реду. Мало ли је нама наших јада. Обећај неком другом златне ланце и кавезе од жада, нама врати Христа и са Цера деду.

Стани, свете, немамо ми и за тебе суза. Срећа наша лежи поред твог поштења мртва. Бити Србин није мање него бити жртва. Ми плачемо због туге, не због аплауза.

Стани, свете, ми немамо реке, ми смо сузама направили Мораву, Брзаву, Нишаву, Тамнаву, Ресаву, Језаву, Добраву, Млаву. Нека твоје сачекају туге. Никад ни у чему нисмо били, па ни у тузи слуге. Још пред ломачом Светога оплакујемо Саву.

Кад за све наше мртве из очију исцури тужне душе течност, оћутаћемо за сваког Србина по минут, и ето, у тишини прође вечност.