МИЛАН РУЖИЋ, ПИСАЦ, УОЧИ ПРОМОЦИЈЕ КЊИГЕ „НАШЕ СУ САМО РЕЧИ“ НА САЈМУ КЊИГА У АНДРИЋГРАДУ: Полтрони су једино што напредује у овој земљи!
Ваша књига, друга по реду, „Наше су само речи“, привукла је пажњу јавности. Књигу је објавио „Службени гласник“ у колекцији „Гласови“, коју уређује Владимир Кецмановић, а своје прилоге уз дело написали су академици Матија Бећковић и Рајко Петров Ного. Да ли је остало нешто неречено о књизи са таквим рецензијама?
– Они које ја највише уважавам, без поговора, су Матија, Рајко, Владимир и многи други који су коментарисали књигу, а баве се неким видом уметности. Импонује ми што су такви људи коментарисали моје писање.
Мени изгледа да се Кецмановићево запажање да сте писали стилом који читаоцима изгледа тако да би и они могли тако писати и Бећковићев утисак исказан речима „као да сам срео себе“, поклапају овде. Сви се поистовећују по нечему са вашом књигом.
– Мени је драго ако је тако, јер ако човек може са нечим да се поистовети, то само значи да сви ми болујемо од истих патњи, болести и размишљања. Можда делује чудно када кажем да болујемо од истих размишљања, али ето, живимо у времену у којем неко ко размишља представља проблем за целокупно друштво које је огрезло у неразмишљању.
Изгледа ми да је ваша порука – речи живе, своје, засноване на постулату да у почетку беше реч, па тако мора бити увек – мора ли? Поготово када се чује код нас толико често фраза да је све већ речено.
– Сама књига каже „наше су само речи“. То је једино што је наше, што је икад било наше и што ће икад бити наше. Све друго могу да нам узму.
Онда испада да су речи, саме по себи, јунаци ваших прича, а задовољство писања долази од дружења са речима.
– Наравно. Речи, а пре њих слово, јер ми у нашем језику имамо тридесет слова, тих апостола језика, и све што пишемо, што смо чули, што смо прочитали исказано је њима.
Ако се пажљиво чита ваша проза, осећа се да су поједине приче настале управо због самих речи. Просто, уживање у речима, слично Матијиним делима.
– Колико су нас речи задужиле, нико им се није одужио. Покушао сам да им се одужим кроз те приче које су посвећене искључиво речима. Ми смо свој језик затравили. Сад имамо случај да држава некаквим законима покушава да се избори за ћирилицу. Мене интересује како су се то наше писмо и језик очували у свим тим годинама ратова, погрома, чуда, а сад у миру их губимо? Сад се ми у миру боримо против некога за ћирилицу, а не видимо да се боримо против самих себе, јер то нама нико други није одузео.
Шта је одговор на ваш запис о питању како бити оригиналан? Да ли ми имамо са чим и имамо шта, само ако знамо како?
– Оригиналност је нешто што се данас не цени. Како ми једном рече покојни Раша Попов: „Истост је оно што се негује у данашњој Србији.“ У тој причи о оригиналности сам поменуо некакве степенице којима се пење свако ко нешто ствара. Нико не зна докле оне иду, али на нама је да идемо за другима и покушамо да их престигнемо. Ако и не успемо у зацртаном, стићи ћемо донекле, а докле год да стигнемо на тим степеницама које походе уметници и људи који било шта стварају, то је довољно.
У том запису кажете: „Све је постало ексцес. Ко нема шта да каже, он виче. Ко мисли да зна да пева, скида се го јер се, ваљда по најновијим америчким истраживањима, тако боље чују дубљи тонови. Како бити оригиналан, а не претерати, не лагати, не искористити, не банализовати, не скандализовати, не бити нечовек и томе слично?“
– Данас имате певачице које се скидају и филмове који сатанизују све живо. Некако је све постало инцидент. Повучен Шекспировим речима, рекао бих да је ово време искочило из зглоба. Када ме сретну, људи обично питају шта ми то треба да ја нешто пишем кад то нико неће ни видети. Међутим, мени је драже да се бавим нечим нормалним, па људи то и не видели, него да станем на сред Славије и говорим небулозе које никада неће имати везе ни са чим, а да будем го, порезаних вена или нешто већ што ћу правдати као перформанс. Скоро сво писање, певање, перформанси, па ни сво плакање, ништа више није искрено. Све се претворило у наступ. Сви смо ми данас некакве звезде неког ријалитија који пет људи по метру квадратном снима својим телефоном, тако да смо сви постали прилично јавни, док оно што треба да буде јавно то није. Дошли смо до тога да много више талената имамо на улици, док смо скоро сав медијски простор уступили неталентованима.
Ви о свом писању кажете: „Само пишем, па шта испадне, нека испадне.“ Добија се осећај да сте се ослободили сваког стваралачког баласта. Зар баш у томе, у тој слободи стварања, није чар литературе?
– Негде сам прочитао одличну реченицу која каже да писци и песници раде божански посао. Бог ствара и уметници стварају. Мени је то довољно. Свакако у свима нама јесте неки део Бога, али поред тога, ми својим радом стварамо нешто и утолико смо ближи Богу. Ако стварамо, ако праштамо, испунићемо своју сврху, а ми смо то Богу и дужни као хришћани. Друго, ми стварамо из слова, речи, идеје, а Бог је све измаштао ни из чега.
Што се мог писања тиче, ја све пишем као поезију, тј. у стиху, па онда враћам у прозу уз неке стилске исправке, што је веома шизофрен посао. Али, тада те приче имају мелодију, што је мени веома важно. Сматрам да смо ми поезији дужни, а ја свој дуг њој тако враћам.
Да ли је ваше друго „ја“, односно пишчев алтер его, најфиније исказано у вашој причи „Шумадијски Јесењин“?
– Не. Та прича је, а то нисам нигде назначио, посвета мом драгом пријатељу Добрици Ерићу. Он је, као и ово време, искочио из зглоба, али на добар начин. Њега књижевна критика карактерише као „сеоског песника“, а он је ушао у лектиру за више разреда и разбуцао све предрасуде о себи дошавши до импресивних поетских висина.
Делова мог алтер ега, ако он постоји, а мислим да постоји, има ту негде, али нисмо у неким односима, па вам не могу рећи баш све о њему. Склањамо се јер не пријамо један другом и не причамо тако често.
Мимо те приче, описи се у вашој књизи деле и по парадоксу, црном хумору, исповедном односу, којег има заиста доста, па кажете за, рецимо, полтроне: „Газиш туђе, јер си на пртину навикао.“ Да ли је ова сорта ретка данас?
– Биће да је то сорта која се данас најчешће среће. Полтрони су једино што напредује у овој земљи. Матија је, у својој књизи прозе „О међувремену“, због које је он за моју прву књигу и рекао да личи на његов рад, писао да данас могу да напредују само заостали. Они који су довољно паметни, они су достигли свој максимум, а заостали не могу назад. Они само грабе напред. Тако и полтрони. Нема рупе у коју се они неће завући зарад неке своје користи и нема пртине којом они неће ходити и на крају, пред циљем, тога који је направио ту пртину, залепити за земљу, а онда пропртити и пропутити преко његових леђа до тог циља.
Ваше запажање о разговору глувих – „понекад човеку неће слух на уши“, повлачи са собом питање шта нас је толико отуђило да се не чујемо више? Зар слушање није елементарно поштовање?
– Нико никога не слуша, и то је тачно. Када са неким причамо путем телефона, па нам дође неко уживо, дакле када комуникација не иде преко слушалице, можда ми нисмо навикнути. Уколико би нам неко у том моменту ставио телефон на уво, а дао и ономе преко пута, можда бисмо се ми боље разумели. Сви смо ми данас оглувели, али не знам да ли је то неко тренутно заглушење условљено притиском услед неправде која је око нас, или је нешто друго, то ће већ време показати. Ако ми нисмо неко ко је предодређен за слушање, због чега би нам Господ дао уши?
У запису „Велике битке на малим местима“, осетили сте ратнички набој наше историје и природе. Може ли то да се преобрази и освести, што би рекао Владета Јеротић?
– Толико смо ми тих ратова прошли и толико ја наше епске поезије читам да, кад год путујем негде по Србији и гледам природу, често запазим неку јаругу, пећину и слично и кажем себи како би то било добро место за скривање. Ако не од рата, онда од нас самих. Рељеф наше земље је овакав, јер је Бог нама, у моменту стварања, подарио сва та склоништа знајући наше будуће патње.Просто, ми смо народ који је преко својих леђа претурио што ниједан други не би. Срби су народ који је везан за рат из разлога што је то била наша судбина, иако ми нисмо хтели тако. Мислим да смо народ који, пре свега, зна да воли, али нам се није пружила прилика за то. Никад нам није дата прилика да ишта друго радимо, осим да ратујемо, па морамо бити у уметности везани и за тај барут, тај дим и те пушке, али ево, ми у миру поробисмо себе без испаљеног метка. Израњависмо и душе, и срца, и мозгове.
Да ли сте некад писали или размишљали о уласку комуниста у дубину нашег народног карактера са тим грандиозним лажима пласираним кроз уметност?
– То и није био комунизам, већ титоизам. Мени није јасно да једна земља која је поникла из цркве, из крста, из Бога, дозволи себи да нам тај титоизам одузме све то и накалеми нас на неке тековине које никако нису наше и дарује нам приче, филмове, песме о подвизима партизана од којих се већина није ни одиграла нигде, осим у речима, на траци или на папиру. Где год су се неки Немац и партизан споречкали, или само срели, то место је постајало погодно за обележја лажним биткама.
Сад се види колико је био чврст тај титоизам кад се ми са људима које смо називали комшијама, пријатељима и браћом, посвађасмо. У тој великој кући коју је Тито направио, тој СФРЈ, смо се данас поделили. Свако је узео неку велику собу и сад нас Србе оптужују како је наша соба највећа и најсветлија, а за оне делове, за које се није знало коме припадају, та нека кухиња, предсобље, ту смо засадили мине. Сад кад дођу странци у ту кућу, они нас, без икаквих проблема, посвађају са укућанима. И сав данашњи полом је последица тога. Одлично је то приказао митрополит Амфилохије рекавши: „Шта друго да очекујемо од некрштене деце крштених комуниста?“
Подсетимо се и вашег записа „Све ће поново устати када једном падне“. И заиста, изгледа ли то да је принцип нашег постојања падање и устајање?
– Ако говоримо о садашњем времену, принцип нашег постојања је само падање, али ми једном морамо устати. Како би рекао један мој пријатељ: „Што се мене тиче, ако не могу да устанем, ја нећу ни да паднем.“
Питате се да ли постоји иједна љуштура у којој се човек може крити и сачувати, али кроз ваше поруке: „Нађи некога коме ћеш одговарати, а да то нису паре. Пусти сузу, насмеј се, покажи некако да си жив.“
– Имамо доста тих уљуштурених људи који нас забављају тим неким несобом. Сви се плаше да буду оно што јесу. Уколико се сви охрабре да буду оно што јесу, нико се неће уклопити у те глобалне трендове овога и онога, тих неких полета. Мени не прија да будем сакривен иза нечијег другог дела, нечије друге промисли, јер што нас је Бог стварао ако нећемо да размишљамо, говоримо и будемо слободни? Ако ми навучемо на себе ту неку љуштуру, онда ми понижавамо и себе, а и Бога тако што постајемо онакви какве нас он није начинио.
То су те Ногове речи „осетљив као да коже нема“, а не љуштуру или маску.
– То је Рајко приметио на најбољи могући начин, јер мене свака реч, сваки догађај, све ме погађа имало то везе са мојим народом, или са светом уопште. Можда би било паметно душу завити у неку крпу и спустити негде како би човек могао да преживи ово данашње време, али рецимо да ја нисам тај који би то успео да уради.
Рекао је и Петар Божовић: „Одавно смо ми на дну и ништа. Мора да се деси неки дубоки преображај, па да се променимо.“
– Волим о том дну да размишљам нешто оптимистичније, мада је Петар у праву. Нешто се мора догодити. Више сам мишљења да смо ми звекнули о то дно и сад нема где више низбрдо. Сад можемо горе, или само право – да суљамо по дну. Волео бих да се нађе неко ко ће бити носилац тог преображаја, а Петар не би био лош као неко ко би био тај управо из разлога што преображај мора почивати на уметности, а најпре на поезији и наравно, на нашој цркви.
Грех је увек био исти, али је данас бестиднији и свугде је присутан.
– Грех је свуда. Окрените се било где на улици и видећете некога ко греши. Људи покушавају да буду безгрешни, а у процесу изградње своје безгрешности, они греше. Нико више није крив ни за шта. Нико више не одговара за своје поступке. И сви налазе неке дежурне кривце на које ту кривицу пребацују, па ти мученици постају навиљци свеопште кривице. Не знам само да ли они који греше мисле да ће, кад дође дан суда и пресуђивања, а сви хришћани верују да ће доћи, моћи да убеде онога који пресуђује да су безгрешни. Пошто је само један безгрешан, ја мислим да ми не можемо бити.
Фантастично би се та изградња безгрешности грешећи, могла сумирати у реченици: „За грешку само ближи савршенству.“
Ви се у својим причама нигде нисте, што би Ного рекао, просули, већ сте одржали самосвојни правац. Завршићемо вашим речима: „Погреши, признај и опростиће ти неко. Не неко, него Бог као први, а ако будеш имао среће, опростиће ти и други.“ Хвала!
Цео интервју можете преузети или послушати на следећем линку, а у оквиру емисије „Ожиљци и опомене“ аутора Спиридона Булатовића:
Тагови: Сајам књига
