МИЛАН РУЖИЋ, ПИСАЦ: Православље је једини бедем одбране од стално наново канонизованог спектакла

Колико дуго радите у Андрићевом институту, откуд баш ту као лингвиста?

У Андрићевом институту радим две године. Што се лингвистике тиче, њу сам студирао и то је наука која нам одавно недостаје, јер се у овом времену прекинула та идеја о писмености. Не о писмености као о познавању слова и могућности читања, већ о писмености као о свести о себи и другима. О писмености као о неопходној ствари уз коју једино можемо да се вадимо из проблема у које су нас увалили неписменост, полуписменост и небрига. Лично, нису ми остале примамљиве лингвистичке теорије на нивоу науке, тачније на нивоу бављења њима, али их одлично познајем и наравно проучавам због места на ком радим, али је моје примарно занимање писање, тачније књижевност. Покушавам да оно што пишем проткам свим оним што знам о језику како бих створио аутентични књижевни израз који неће бити занесен и помамљен позајмљеницама, већ потпуно одомаћеним српским књижевним свакидашњим језиком. Циљ ми је да покажем да наш језик чак и упрошћен, може да пренесе све могуће дилеме, лепоте и осећања читавог универзума. У питању је бескрајни извор са кога се напајам, а тежим избегавању појења са корита и прелива.

    Од када заправо датира Ваше писање и како Вам успева да носите одговорност свега изреченог од стране Матије Бећковића?

Одувек читам све што пише Матија Бећковић. Још као основац сам читао његову поезију мислећи како то пише моја баба, али се потписује као Матија. У његовим песмама сам нашао тај језик који се у сличној дијалекатској форми говори код мене у селу, па сам читао не бих ли се још смејао тим изразима за које сам био убеђен да их не зна нико ко није из села где је рођен мој отац. Како сам растао, расла је и моја свест о ономе што Матија пише. За време студирања сам гледао све његове наступе у Београду, па верујем да ме је тамо, барем висином, запазио. Онда смо се званично упознали у Чачку 2013. године и почели да се дружимо. После неколико месеци ме је питао да ли ја нешто пишем. Нисам писао, што сам и одговорио, али јесам много читао. На тај одговор, он је рекао да напишем 20 страна било каквог текста и да му пошаљем. Када сам склепао тих двадесет, рекао ми је да напишем још сто. После тог невероватног четворомесечног подухвата, рекао ми је да је то написано моја прва књига и да рукопис пошаљем најбољем књижевном критичару ког знам. Тада сам уживао у приказима Желидрага Никчевића који је у издавачкој кући „Штампар Макарије“ радио као уредник и послао сам рукопис на мејл издавачке куће. После неколико дана, стигао ми је одговор да би њима била част да штампају књигу и тако подстакну једну, како су тврдили, сасвим сигурно успешну књижевну авантуру. Тако сам написао прве ствари, а ево, пре неколико дана, изашла је трећа књига „Народ за издавање“ у Службеном гласнику. Стога, моје писање је резултат мог упознавања и дружења са Матијом и никада му на томе не могу довољно захвалити. Што се тиче одговорности, наравно да је осећам. Осећам је као терет на својим леђима који никада не смем да збацим, проневерим или дам неком другом да носи. Матијине речи да у мени види „себе од пре 50 година“ су највећи комплимент који сам икада добио и све што радим, радим у сврхе оправдавања тих речи. Лакше би ми било да их није изговорио и написао, а кад је већ изговорио, онда ми је драго, а да их неким случајем порекне, био бих разочаран првенствено у себе. Тежак терет који се са лаким разиграним кораком носи.

    Да ли Вам и казивање песме о кнезу Лазару од стране глумца Петра Божовића, доноси одговорност за оправдати?

Наравно. За мене увек и у свему постоји одговорност. Просто, да нова књига није боља од старе, не бих више писао. А да ли је боља, сведоче они који су је читали, никако ја. Стога, Петрово казивање те песме чија је прва верзија имала 70 000 прегледа на Јутјубу, а онда је избрисана, па ова верзија има око 10 000, велики је показатељ да су се људи пронашли у њој. Небројено је још прегледа на друштвеним мрежама, али све ово мене нимало не охрабрује. Напротив, чини ме тужним што се сви слажу са написаним, а нико не реагује. Написао сам ту песму искључиво као обраћање Светом цару Лазару и нисам хтео да је објавим, али Петар ју је намирисао и извукао пред људе. Објавио сам је као прозни текст у новој књизи. Свака сарадња са било ким и свачија лепа реч је одговорност, али је прихватам са срећом и као циљ ком треба тежити. Све што неко изјави или напише о мени, схватам као нешто што тек треба да заслужим, иако сви тврде супротно.

    Где можемо пронаћи одговор којег нема?

Ми смо народ који свуда око себе има одговоре, па чак и на непостављена питања. Лењи смо у намери да их пронађемо. Наша књижевност је толико велика да ми одговор на сва наша питања можемо наћи у књигама, али нас мрзи да са њих стресемо прашину и кроз њих се позабавимо собом. Поред књижевности, одговори леже у ономе што је извор сваке праве уметности, па и књижевности, а то је религија. Православље је последњи бедем одбране од простаклука којим се служи толико обожавани и стално наново канонизовани спектакл. Наша вера је природна брана од свега онога што нам није потребно и што би нас могло уништити. Она је једина кочница у суљању низ падину бистрог ума и историје нашег народа.

    Шта би сте поручили уредницима и читаоцима часописа „Сазнање“?

Поручио бих да читање и јесте најважније, али да оно без промишљања о прочитаном и нема неке велике домете. Ми смо као народ склони томе да своје мишљење о нечему доносимо на основу једне једине чињенице или на врло малом броју истих. Дакле, нама недостаје сазнања, прво о себи, а онда о другима и о целом свету. Ви морате понети једну од тих бакљи здравог разума и тражења одговора којих наводно нема, а крију се на свакој страници наше велике књижевности.

    Шта за Вас представља српски језик? 

За мене је српски језик родитељ. У питању је ватромет који ће распламсати ваш ум и из њега на папир или у звук прелити све што знате и о чему мислите, па из тога излити нека велика дела. Замислите, постоји само 30 слова, апостола језика, а ми њима треба да кажемо све. Српски језик са ћирилицом је највећи домет српског народа и једини споменик који ће иза њега остати када се самоуништимо уништавањем истог тог језика који нас једини може спасити оним што смо из њега наследили.

    Какав је то дијалог са Светим Кнезом Лазаром?

Дијалог са Светим царем Лазаром је молитва. Молитва њему да нам опет свима откупи земљу својом главом кад већ наша не служи ничему, нити би је ко тако безвредну узимао за себе. Нашим данашњим главама се не може платити ни гориво на бензинској пумпи, а камоли Царство небеско. Тај дијалог је монолог једног ствараоца упућен ономе ко би нас, поред Господа и Светог Саве, могао вратити на прави пут, не само молитвом њему, већ својим примером који изнад нас сија као бајка и мит, а у питању је једна од највећих жртава и истина нашег народа. Нажалост, нисмо се прославили, већ смо све што имамо спремни да продамо, па и њега. Умислили смо да је небеско за малена царство, а земаљско увек и довека. Погинућемо на пермутацији.

Часопис „Сазнање“
    Марија Веселиновић