МИЛАН РУЖИЋ О ПЕТРУ БОЖОВИЋУ: Све што је био – он је остао, а све што је хтео бити – он је постао

            (Беседа са представљања монографије о Петру Божовићу у Народном позоришту у Београду)

Неке биографије превазилазе књигу која се њима бави, али то уопште није покуда књиге, већ предност једне биографије, једног живота. А ако је већ тај живот тако велики, утолико је и подухват да се он утисне међу корице још већи.

Тако гледано, ми не можемо говорити о монографији посвећеној једном оваквом глумцу, а не говорити о њему. Такође, не можемо говорити само о њему, а не говорити о књизи. Исто тако, не може бити речи о глумцу и књизи, а да не буде речи о глуми, јер ова књига је исходишна тачка највеће награде којом се један глумац може овенчати.

Стога, прво бих рекао неколико речи о књизи. Наиме, ако сам већ поменуо колико је тешко сместити један велики живот одгајен високом уметношћу међу корице, не могу заобићи онога ко је то и учинио. Тако, морам рећи да је Татјана Њежић успела у ономе што многи новинари не би успели, а што је још горе, већина не би ни покушала. Успела је да укоричи Хаџи Петра Божовића и концима његових рана које је он само за ову књигу опарао, увеже ову књигу која слави и велику уметност и великог уметника.

Како је сваки добар новинар помало и иследник, тако је и она са лампом љубави према глуми упереном у очи великог глумца из њега извукла све оно што је потребно. Е сад, чему је потребно све оно што је она од Пере извукла и поверила нама црно на бело? Да бисмо разумели величину самог живота, па самим тим и живота човека који је тема ове књиге, морамо знати поједине ствари о њему. Обзнањивање биографије и поверавање најдубљих тајни увек је болно, осим ако нисте склони егзибиционизму што је постала одлика већине новоглумаца жељних славе, а не дела, и та бол, али и смех који нас опхрвава док читамо Перине речи, не дају нам само увид у то какав је човек у питању. То знам и без било какве монографије и ниједна од њих моје дивно мишљење о њему и његовој уметности неће ни побољшати ни покварити. Све оно што ми о њему сазнамо из ове књиге, јесте кушање воде директно са извора. Ако видимо где је извориште једног човека, лако ћемо схватити начин на који је он нешто одиграо и зашто је то баш тако урадио. Изучавање биографија уметника, много више говори о самој уметности него о уметнику. Како је почело, шта је читао и гледао, одакле долази, какав му је однос са родитељима, колико воли поезију. То су упоришне тачке идентитета једног човека, а и највећи могући захвати на врелу једног глумачког појила.

Татјана Њежић нас је упутила, како текстом, тако и фотографијама, у то шта смо све имали, иливам шта је све Петар имао, од кога је учио, коме је шта дужан. Тако у књизи видимо и фотографију испред Атељеа када ансамбл креће негде на гостовање, а на слици два Петра – Божовић и Краљ, Мира Бањац, Ташко Начић, Зоран Радмиловић, да не спомињем лица ван фотографије, али из Атељеа – Миру Траиловић или тадашњу убитачну драматуршку тројку – Борислава Михајловића Михиза, Данила Киша и Душана Ковачевића. У књизи се смењују фотографије и приче из Перине главе о Орсону Велсу, па гледамо Матију Бећковића, Шотру, Бату Стојковића, Гагу Николића, Живка Николића, Бору Тодоровића и многе друге и питамо се хоћемо ли икада више имати тако нешто?

Одговор је да хоћемо, јер ко верује у уметност, тај верује и у Господа, а од кога је уметност него од Њега и Он ће нам све вратити онда када се вратимо себи, на шта и Петар често уме да упозори. Али све и да се ми разродимо од Господа, а добро смо почели, све те слике наших уметничких див-јунака налазе се у овој књизи и довољно је само да је отворите и одмах оснажите своје корене видевши одакле то потиче и до којих врхова је стигло наше позориште и наша кинематографија.

Али, има и оних рањивијих душа, које ће се лако над тим призорима заплакати сетивши се да је то неко прошло време, док се данас у глумце убрајају сви, па и они који имају диплому, али им недостаје дело.

Велики глумци су на темељу, а темељ је све од познавања текста и разумевања лика, па до експлозије емоција и уметничке принуде конзумената на катарзу, подизали дворове глумачког умећа и њихове улоге остајале су урезане у главе гледалаца заувек. У ово време када све, па и глума, замире и једино профит је важан, као глумце нам подваљују пуке познаваоце текста који на крњим темељима не могу да подигну ни шупу, а камоли да учествују у некаквом духовном или емотивном прочишћењу и задовољењу високих стандарда озбиљне публике.

Филмове, серије и позоришне представе распродају распродата лица популарних глумаца, ако „глумац“ у случају многих није прејака реч. Популарним се постаје огољавањем приватног живота, тачније учествовањем у општој ријалитизацији свачије приватности. Онај ко је спреман да покаже где живи, какве су му навике, шта облачи, где излази, са ким се забавља, постаје свесни учесник рушења сопствене каријере зарад неколико улога које ће бити запажене од стране публике која и захтева само воајеризам.

Култ познатих уништава културу и уметност, разара све стандарде и заговара оне који се тичу једино исплативости пројеката. Разградњом глуме, изгубљени су и прави глумци, наравно, не сви. Чак би се многи и зачудили колико у Србији има добрих глумаца, али они своју прилику добијају тек када пусте камере у своје куће и када дођу на поједине насловне стране на које се пење силаском са ума.

Не знам зашто се не угледају на Петра, па након творења свог дела и добијања Добричиног прстена нека у монографији посвећеној себи покажу и где живе, и шта једу, и са ким се друже, где летују, ко су им узори, јер би, ако се вратимо на почетак овог говора, то тада добило и смисао.

Ова књига ће нам дошапнути све оно што треба да знамо ако је будемо пажљиво читали. И вратиће нам глуму тамо где јој је и место – у Пантеон уметности да пуноправно седи за столом са осталим уметностима, иако јој ни то не би помогло да је као уметност препозна и уважи САНУ, са изузетком Матије и Душка.

Топло вам препоручивши ову књигу, наставио бих на даље замарање и изнуду ваше тако дарежљиво поклоњене пажње коју бих у наставку трошио на причу о Петру Божовићу, што би се у Црној Гори у она непоменичка времена рекло – материјалу ове наше данашње сједнице.

Не желећи да звучим грубо према глумцима, а Бог зна да глумце истински уважавам и да све што кажем говорим како бих допринео уздизању те професије, чини ми се као да многи од њих, нарочито млађи, наравно не сви, али добар део пожудника за славом, Достојевског нису добро прочитали. Иако је Иван Карамазов рекао да је без Бога све дозвољено, није то требало схватити тако буквално. Као антитеза погрешном тумачењу те тезе стоји Пера Божовић, наравно не сам, и покушава да саветује младе глумце, да одигра код младих редитеља често и без хонорара, а ви се правите да ово нисте чули, само да би оно што он о глуми зна и осећа пренео, препелцерио или накалемио на некога другог. Он на сав глас тврди да не постоји таленат, већ дар, а дар је управо од Господа, а не од његовог изостанка, нити је то нешто што ти мајка роди заједно с тобом.

Он често тврди, а ја му дајем за право, да глума, али и живот глумаца ван сцене, не морају да буду дионизијска раскалашна свечаност, пир код Дантеа, разврат код Шекспира. Може то све да буде и душа код Достојевског, вера код Његоша, смирај код Меше, шала код Матије. Важно је да глумци не глуме глумце, већ да играју ликове.

Петар често уме да завапи за столом како се глумци више не играју и како су то деца која желе да буду одрасли, али на погрешан начин. Они мисле да је игра дечја ствар, а не лепота и поезија којој нема равне.

Он се играо и игра се, зато је и добио све оне награде, па и Добричин прстен. Петрова глума није претварање и опонашање, већ бескрајна игра – спелеологија унутар ликова које ваља пренети народу кроз екран или на сцени. Сваки лик ког игра велики глумац, а и Петар то јесте, треба да изведе свој лик из живота на сцену, али да он буде толико стваран и неоспоран, да постоји, на начин да се он без икаквих проблема може са сцене вратити у живот, међу људе.

Ово није никакво предавање о томе како глумци треба да раде свој посао, већ величање начина на који Петар игра своје ликове, а сваки од њих је пресрећан што му је баш Пера запао за тумача.

А ко је тај Пера и одакле му снага за толика дела? То ћете наћи у књизи, али нећу ни ја пропустити прилику да вам о њему нешто кажем.

То је дете које је свог оца упознавало два пута. Дечко који је студирао паралелно два факултета спавајући на два не тако топла места – железничкој станици и Калемегдану. Неко чији је дан почињао строгим речима тетке, својеврсним предавањем о моралу. Неко ко се и даље смеје, а имао би због чега наглас да плаче и проклиње своју судбину. Али Пера зна да су сви губици искушења, а да су сви успеси до којих је дошао благослови заслужени превазилажењем искушења.

Нека још неко проба ако може и ако сме да се из оних гудура и клисура обезродитељен, такорећи ничији у погледу веза, са мало поезије на уснама и слуха у ушима упути у бели свет да тамо пере чаше и спава по ходницима, а онда да се врати у своју земљу и живи још теже него у Француској и да пуног срца све те недаће назива животом. И да неко са тако, најблаже речено, незавидне позиције провири у овај град, напрегне сваки свој мишић, изноји све што има у себи и искрвари колико је слабо ко крварио због људи, па одједном и без икакве логике постане врхунски студент, а затим и глумац. Да постане тако добар да људи од глуме са њим неће да причају након његовог Жоржа, јер је био превише уверљив да би ико могао да поверује да је то глума.

Оно дете које је ишло у школу, а после школе гледало пусто камење и учило имена понеке травке која се међу тим камењем запатила, дете које се дружило с птицама и разговарало са сунцем кад сунце залута међу она брда, е баш то дете се одједном нашло у кадру са Орсоном Велсом.

Да видимо још некога ко је без ичије помоћи одмах након стајања у реду за народну кухињу стао пред рефлекторе и постао неко и нешто. Утолико је његов успех епскији и невероватнији. Од прстију који нису имали за рукавице до Добричиног прстена. Од спавања на железничкој станици, истина до стана који и није далеко од железничке станице. Од цвркутања са птицама до певања са патријарсима. Од представе у основној школи до сцена свих београдских позоришта. Од некога ко цитира до некога кога цитирају. Од онога који је једва добио прилику да полаже пријемни за глуму до онога чије монологе спремају за пријемни. Од онога који није имао вере до човека који верује колико не би ни поједини свештеници. Од речи тетке „Благо теби, Перко, колико си луд“ до „Петар Божовић публику оставио без текста“. Од дечака са мало сна у очима до јаве какву му нико никада не би предвидео. Од малог Перице који ту нешто трчка за кокошкама до Петра Божовића, великог српског глумца.

Петар је доказ да глума није мртва и баш његова биографија увезана у ову књигу је највећи аргумент против оне тврдње све чешће изговаране у депресивним иступима савремених људи да је нешто немогуће.

Ову награду су му дале колеге што је много више од било које друге награде, јер условљава превазилажење сујете на коју ни глумци нису имуни, а то ће рећи да ипак сви – и публика и глумци знају колики је и какав глумац Петар Божовић.

Искрено се надам да смо сви ми данас овде свесни, заједно са Народним позориштем и целим Београдом и Србијом, ко је овај човек и шта он представља и шта ће представљати и убудуће својим необоривим делом. И хвала и њему и удружењу што сте ме позвали да учествујем у данашњем догађају који ће сигурно наћи своје место у неким будућим монографијама о уметности и уметницима, јер погледајмо људе који су данас на овој сцени и говоре о ономе чије ће име једног дана, ако буде правде, красити неку београдску улицу и једно од позоришта из ког се некада аплауз орио чак и онда када Петар изађе из њега и крене низ улицу у прву кафану да одмори своју душу и заплаче за онима који му данас овде недостају.

Само бих на крају поновио једну реченицу, не зато што је моја, већ зато што је сматрам истином за коју се и уметници и публика морају борити у ово време лажи, а та реченица се односи на Петра: „Све што је био, он је остао, а све што је хтео бити, он је постао.“

 

 

 

Милан Ружић