МИЛАН РУЖИЋ О КЊИЗИ „РУСКИ КРСТ“ ЗОРАНА ШАПОЊИЋА: Крст са леђа затворио је у књигу

Лако је причати о књизи путописа Зорана Шапоњића, великог новинара и једног од највећих путописаца. Ретка је појава у Србији, или на просторима које Срби настањују, да неко буде у писању талентован за више ствари. Зоран Шапоњић је један од оних који успевају да буду непогрешиви у писању репортажа, путописа, а сигуран сам и приповедака које га наговарам да пише, али се не да.

На крилима своје наупитне љубави према Русији, коју овај који говори апсолутно дели са Зораном Шапоњићем, он надлеће скоро читаву Русију, ако не физички, онда својим писањем и показује нам на који смо то начин ми Срби повезани са једном империјом и због чега се међусобно називамо браћом.

Оно што аутор осећа ходајући Кримом, или Москвом, Јарослављем, Костромом, Рибинском, Переслављем, пловећи Бајкалом, јездећи степама Кадиљне, обијајући ноге по Архангелску, смрзавајући се у Сибиру, мувајући се по Севмашу и Северодвинску у који приступ није био дозвољен многим његовим претходницима, па чак ни председницима, јесте на граници између реалности, бајке коју сам ствара у својој глави и реалне бајке коју Русија нуди својим бескрајем територије и душе.

Сећам се да је Зоран Шапоњић тврдио и био спреман да тврдњу одбрани и у пракси, да је на Бајкалу сам себи рекао да му не би било жао да у тој води сконча. Она му је тада, хладна са великим таласима, била погодна за кућу и гробницу, а ја сам се потајно надао до тога неће доћи и кад сам ово поменуо Захару Прилепину, он је рекао да се нада да нико од Срба неће учинити такву лудост, јер је Бајкал ипак највећа светска залиха слатке воде на свету и да не би било у реду умирати у њему пошто је мање штетно и безболније смрзнути се у Сибиру.

Оно што бисте срели у Русији, па и много више, срешћете у овој књизи Зорана Шапоњића. Срешћете искрене Русе који воле Србију, срешћете репере који су прваци света у заваривању, срешћете козаке како лете над степама и хуче небом, па вам не дају да заспите. Срешћете Христа у свакој реченици аутора, на свакој стопи свете руске земље. Срешћете пркос и спремност за страдање народа који воли своју земљу. Срешћете Бурјате, Монголе, Хуне. Срешћете виле, силе и несиле, патријархе и монахе, богаташе и просјаке. Срешћете Дон, залеђену Москву преко које прелазе сви, срешћете Волгу. Срешћете на свакој страници понешто од Булгакова, Чехова, Толстоја, Буњина, Иљфа и Петрова. Срешћете Достојевског како лута беспућима Русије и монахе који га јуре. Срешћете бескрајне величине руских храмова чије куполе мењају облачно небо. Срешћете звона древних цркава и добре људе који их слушају. Срешћете босоноге и плавооке срећне дечаке и девојчице који извирују из својих дрвених кућа срећне и опијени животом, незатровани савременим беспотребним питањима. У овој књизи ћете срести све оно о чему сте маштали, па и много више. Русија ће вам бити ближа, али ће вам са собом преко пола света донети и нашу земљу која је некада давно, сигуран сам, спаковала ствари и одселила се из Русије.

У Шапоњићевим путовањима Русијом често наиђете на патос у писању, али вас тај патос не умара, већ вам помаже да се одморите од трчања Русијом и прави хлада путничком сунцу. Нешто попут шетајућег дрвећа на обалама Бајкала. Дрвећа које шета заједно са вама. Патос који јесте једна од одлика Шапоњићеве путописне прозе, тачније флерт са патосом, очовечи вас, охрабри присуство искрености у љубави или патњи, а онда вас загрли за растанак и обећа да ћете га поново срести. Шапоњићев патос није намера аутора, већ лом који следи при сусрету са сопственом имагинацијом и душом. Лом који настаје када руско небо легне на српско, па заједно са Богом седну на вашу душу, а ви као обичан човек не можете такво узвишено осећање описати ако не прибегнете патосу.
Колико год он био непожељан у писању, многи га ипак називају чистим гласом душе, јер је патос извојевао многе победе и охрабрио многе поражене.

Читајући ову књигу, шетате Русијом са Зораном Шапоњићем који стопама у сибирском снегу исцртава крст преко целе Русије. Руски крст је историјско-уметнички терет векова, пале па васкрсле империје, и њега није лако понети на леђима једног народа, па макар он био бројан као руски. Зоран Шапоњић је на своја слабашна леђа упртио руски крст да барем мало браћу одмени, а онда је крст који је носио затворио у књигу и дао и нама да братски руски народ одменимо у ношењу крста, па се тако, једног дана када Христ поново буде ходао међу нама, нада да ћемо са руског крста васкрснути сви ми Словени.
Знајући Зорана, он би и распете Русе на крсту одменио.

Ово је књига о крстоноши Зорану Шапоњићу који на својим слабим леђима вуче руски и српски крст – свекрст и иако је тужан, не брине га што зна да неће издржати, али га силно радује што је покушао.

Милан Ружић