МИЛАН РУЖИЋ: Мост за два брата

У оном крају где дане успављује Милешевка, а небу рачун плаћа Милешева, тамо где Лим не стоји, него силовито рије кроз град и шушти као најстрашнија ноћна приказа, тамо где високе планине не праве хлада, него служе за подвижништво оних који се усуђују да живе на њима, тамо сам чуо за једну причу чију сам децу – слику и скулптуру гледао својим очима, претежно сузним.

Када се прође Пријепоље, а у инат Лиму се крене узводно, па се онда испрате подвижници уз планине и ноге се обију о сваку рупу, стиже се у Комаран одакле је Ружица Пејовић, мајка и жена која је родила легенду осликану и извајану, а ређе причом заметнуту међу народом. Имала је синове Луку и Риста да подсећају на Светога Луку и Христа, јер су вероватно и били рођени на те дане. У Комарану где нема ничега сем нешто траве, понеког дрвета, много висине и кућа посејаних неспретно по падини, не расте ништа што може да улепша овај крај, али је стара Ружица преузела улогу цвета по ком су јој дали име и улепшала свет.

Нигде у Србији се не може налетети на толики осећај и набој са Истока, али ни на толики пркос овдашњег човека, Србина православца. Синови које је мајка родила, разродили су се у вери, јер је Ристо узео име Алија. Алија је „онај изнад кога није ништа“, па се над њим више није надносио ни Христ кога се одрекао, али је Алија од све своје прве вере и рођења остао оно најважније – син своје мајке. Џаба су га звали Потурак и потурали му ово презиме, јер је он свог рођеног брата и даље држао за брата, иако су их други људи и историја терали на свађу.

Мајка као мајка, децу воли онолико колико их се наносила и надојила, па јој вера није дала да порекне сина који се њене вере одрекао. Као што тим крајем вечито кружи нека чамотиња коју Лим доноси ко зна одакле и из којих дубина и даљина, па је ветар разноси по брдима у оним плавим ноћима када студен не дозвољава да се изађе напоље и изгуби се у плавичастој магли, тако је овим крајем кружила и легенда о два брата у вери разбраћена и сину расињеном. Сви су за ову причу чули, па су на њу додавали и одузимали јој, оспоравали и потврђивали, али је све оно што овај крај може да уништи празном причом порекла мајка Ружица фотографишући се са својим синовима. Обојици држи руку на раменима која једва дохвата, више као да се држи да не упадне у раздор који су међу њима покушали да продубе неразумни и пакосни. Мајка није била алпиниста који виси над провалијом. Она је била мост који спаја два брата, два народа, две вере, две стране света, два Бога ако два постоје, две свете књиге и два свемира.

Она се стисла између шајкаче и турбана знајући да је родила оба и никада није дозволила да се на њене синове удара, већ је она својом широком душом ударала у црквена звона и пропевавала гласом са минарета.

Где је мајка, ту је и љубав, где је вера, ту је и невера, где су браћа, ту је и свађа, где је свађа, мора доћи и помирење. Та је слика највећа потврда да се ништа не може и не сме одбацити и да постоје исте мајке које рађају различите светове.

Та је слика изливена у скулптуру која краси улаз у пријепољски музеј који је поред џамије, а недалеко од цркве. На овом се месту укрштају струје свађе и помирења, вере и невере, нечовештва и човештва, браће незавађене, јер су имали мајку светосавку измиритељку.

У граду у ком православље чува руку Светог Саве, на његова врата удара рука Мухамеда. Ружица отвара врата и прима га у Савин дом.

Ено Луке честита Бајрам, ено Алије за божићном трпезом.

Ено помирења крај хладне лимске воде. Ено звона на Милешеви звоне.

Рука Светог Саве опет браћу измирила.

 

Милан Ружић

(Из рукописа)