МИЛАН РУЖИЋ: Матији Бећковићу за предјубиларни рођендан

Нисам јуче хтео да пишем, јер ми је стало било да видим хоће ли се ико сетити рођендана Матије Бећковића. Сви су били заузети сећањем на Дан републике да су заборавили онога који је ону државу надживео и надрастао.

Ако има речи које су скупе, његове су. Нађе ли се која јефтина, он ју је први изрекао док је још била на цени, а после њега су је излизали недостојни. Не знам има ли песме коју није испевао, мисли коју није измислио, руку које му нису аплаудирале, уста која га нису похвалила, улице која не памти његове кораке, стиха који је срећан, а да није његов, песме коју он није писао, а да због тога није у црнини, смеха који се некоме отео, а да га није он изазвао.

И све трчи пред друге не би ли им памет у главу ставио, а они га слушају и смеју се, а не знају да се смеју себи и свом уму који је узео неплаћено отишавши ко зна где, јер шта ће икоме нешто што не користи.

Многи су се залетали против њега нешто да кажу, а нису имали ништа иза себе што би им дало за право да говоре. Пуж када мили, иза њега остаје слуз. Прехлада прође, па иза ње остане кијање. Бура пробури, па остави сломљено дрвеће. За овцом се клати реп, а иза ових што Матију нападају, не стоји баш ништа. И милион пута сам им рекао да не раде то. Упозоравао сам их шта ће им се десити ако речима туку онога којег речи највише слушају.

Кад њему свитне у глави, па те ошине језиком, остаје ти само да ћутиш, јер где ћеш главу потурати уместо громобрана и како ћеш погледом против муње?

Сви се понекад врате уназад, али он за враћање не зна. Иде куда је кренуо и вратиће се када направи пун круг око планете, као да његова реч тако нешто већ није урадила.

Измозгај велики стих, Матија, окуј нешто велико у мало, пороби смисао словима, дошапни себи с унутрашње стране увета нешто велико, офарбај га иронијом, изглетуј га духом, омами га смехом, одгаји га љубављу, запали га муњом, укради га одозго, натерај свеопштег песника да ти завиди на њему, зарази универзум њиме, разапни га на крст, попни га на Ловћен, отруј га мелемом, испости му бесмисао значајем, преведи га са оноземаљског на српски и реци нам га да се имамо за нешто држати у овом времену кад је све ништа. Ако нећеш ти, нема ко.

Ко нам је остао такав – везан за небо, чврсто на земљи, стихом у свемиру, главом у облацима, именом у Библији, песмом у бескрају…

Дај нам тај стих да га окачимо на звоник уместо звона да нам звони будећи нас и опомињући кад већ звона не чујемо. Нека тај стих откупе небеса и претворе га у плаветнило. Дај га Богу, он би са њим срећан био. Потопи га у океан, он би испливао набубрен од живота. Дај га ветру нека га пева када дуне кроз крошње. Дај га Србији да се има чиме поносити и опсетити шта је некад била и шта би могла да буде када би одгајила још таквих као што си ти, као да се такав тек тако рађа и распевава.

Дај нам тај стих, па никада нам више ништа не уступио. Знам да нисмо заслужили ни слово, а не стих као кључ и спасење, али подари нам га и прихвати наше лажи које ћемо ти даривати за рођендан упаковане у обећање како ћемо те више слушати, више ти давати за право и како ти нико неће бранити да идеш тамо где твоји стихови одавно живе.

Не могу ти подарити више за рођендан од молбе за тим стихом, а да га ја смислим, подарио бих га теби, јер шта ће мени да га трошим ако га нисам достојан.

Све друго што бих ти пожелео, чуо си од мене јуче. Нека ово буде поклон теби, а сад си ти дужан један нама. Поклони нам нас стиховане, потребни смо нам!

Знам да би ми рекао да не претерујем, али ред је да барем једном годишње чујеш оно што ти следује. Сад си истрпео, па не брини до следеће године.

Хвала ти што си ти ти. Да је то био неко други, не знам ко би га толике године слушао.

Док је Србије, нека је и твојих песама, а кад ње не буде, нека оне остану као нешто од оног најбољег што смо имали и што нисмо послушали. Да јесмо, у тој будућности би нас било и даље.

Срочих ти ово у 790 речи, како доликује овогодишњем рођендану, јер не иде да ти младост меримо годинама, него деценијама и вековима.

Шта смо друго ми Срби него стихови које си ти написао?

Жив био, мој Матија –

да се имамо ким поносити!