Милан Ружић

МИЛАН РУЖИЋ: Кукавичлук редитеља као ограничење глумаца

Човечанство је дошло у најнецивилизованију тачку ‒ да затире уметност. Затирање уметности је залудан посао који тражи много некултуре, баналности и спектакла. Али наши уметници су прибегли кукавичлуку који резултира не затирањем уметности, већ и мењању онога што случајно истраје. А када уметност замените неуметношћу, онда више нисмо људи, па ни ви нисте уметници.

Један од алата у времену постуметности јесте калуп. Све се прави на калуп, али највише смета оно што најбоље видимо. Мени упада у очи калуп којим се служе највеће кукавице на нашој уметничкој сцени, част изузецима, а у питању су редитељи. Најпрецизније, у питању је однос редитеља према апостолу свог стварања. Глумци су руке којима редитељ ваја своје дело. Без руку би могао исто колико и без идеје, с тим што се пре може без идеје него без глумца.

Пошто смо уметност свели на визуелно искуство, на слику, не треба да чуди то да су серије и филмови најпопуларнији видови изговора за уметност. Њих највише и пратимо, јер се у њима одмах може видети квалитет као ни у једној другој уметности, али исто тако се одмах може видети и одсуство талента.

Наши редитељи глумце виде као етикету коју ће залепити на свој филм или серију. Етикету која ће њихово дело продати. Продајући свој лик, познати глумци, продају мање или више позната дела мање или више познатих редитеља.

Код нас се успех неког филма или серије мери бројем гледалаца, па тај број, а не квалитет, дакле, туђе време проведено уз филм или серију, од неког редитеља прави уметника или не. Префињени укус публике више не постоји, као ни префињени укус редитеља. Они су одлучили да помогну капитализму тако што ће зарађивати на глумцима, а не на делу и што ће на тај начин постати као корпоративни могули који сисају заслуге других људи.

Наши редитељи су укалупљивачи. Они филмове и серије раде на калуп, сценарије захтевају писане на калуп, новац добијају на политички укалупљене пројекте и све што им треба обезбеде компромисима постигнутим на штету уметности. Оно што они не смеју јесте да ризикују. Најлеша лица или најбоља тела глумаца користе увек на исти начин, на онај који им доноси зараду. Они су навикли публику да одређене глумце види као позитивце, негативце, лепотане, ружне, пргаве, хладне. Они оваквим деловањем захтевају да се лик преобрати у глумца како би продао филм, уместо да се глумац ликом ког игра лансира у сфере уметности и тако утаба пут да за њим, односно њима, иде цело дело.

Време је одумирања филма, што показује да он јесте уметност пошто дели њену судбину и оживљава концепт културе познатих коју после пласирају као уметничко дело. Више није битно како неко игра и који су његови домети. Редитељи су глумачке домете одредили и подредили свом превисоком мишљењу о себи, гледајући их кроз призму неке претходно исплативе улоге.

Због тога имамо сјајне глумце који не играју нигде. У планирању пројеката, редитељи лик враћају у глумца, а онда глумцима намене неки из палете бивших улога које им одговарају. Овако глумци постају имитатори себе, а редитељи брсте ловорике и распредају о ономе што су хтели да кажу, а чим се из дела не види намера, онда су снимали без успеха.

Нама фали храброст редитеља. Недостаје нам онај који ће разбити окове глумчевог калупа и бацити га у ватру да се истопи и преобликује у оно што од њега захтева уметност коју треба да ствара заједно са редитељем. Већина данашњих српских редитеља је лења, па не помаже глумцима у изградњи нових ликова подређујући их идеји и концепту, већ искључиво избору лика који одговара ономе од чега желе да зараде. Нашим редитељима недостаје храбрости да на капитал одговоре уметношћу. Они помажу филму да умре. Неће лепотана натерати да игра ругобу, кукавицу да игра јунака, високог да игра ниског, позитивца да постане негативац.

Ако већ филм умире, не треба му у томе помагати радећи свој посао лоше и онда се правдати пропадањем филма. Треба бити највећа брана уметности кроз коју филм попут понорнице неће отећи у историју.

Лењост наших редитеља нас кошта рецепције уметности, а њих онемогућава да буду добри у свом послу.

Драга господо, ако филм умире, немојте се спремати за сахрану и затрпавати га, већ упрегните глумце, узидајте немогуће у могуће и обришите прашину са ваших мозгова, подредите свој его уметности, ишибајте своју лењост и покушајте да направите неко смело дело које ће смрт уметности, не успорити, већ зауставити и натерати је да поскочи од ваше ингениозности.

Глумци су зупчаници и ако им не мењате улогу и не подмазујете њихов таленат, џаба вам машина на којој сте ви само прекидач.

Осмелите се да будете уметници и захтевајте од глумаца исто. Досадно је гледати вас како снимате увек исти филм и како вам исти глумци играју исте ликове, а заједно стојите и гледате у публику од које очекујете да вас за лењост и нове старе ствари одликује титулом генија и обаспе аплаузима.

Скандал и спектакл морају умрети. У њихов гроб сте убацили филм. Вадите га док није касно, кукавице. Режирајте васкрсење уметности и разбијте калупе док још има времена.