МИЛАН РУЖИЋ: Јесте ли и даље у својим дечјим собама?

Шта си данас? Јеси ли и даље оно чега се сећаш? Да ли је по твоју душу дошло ово време и нови људи или си још увек очуван негде унутра у бескрајној ширини?

Ово што сада гледам, јеси ли то ти или си ти остао негде у родитељској кући? Сваки родитељ има своју цркву, собу своје деце, а тамо ваш олтар, ону полицу на којој слаже ваше књиге, свеске, трофеје, медаље, саставе. И моле ли се они пред тим олтаром за своју садашњу децу или за оно како их памте док су у тим собама лили сузе, грлили се, смејали се и свађали?

Када одеш од куће, нема везе колико далеко, више никада ниси близу. Онда се вратиш, па уђеш у собу у којој си се ковао као у најбољој ковачкој преси под животом као маљем. А кад уђеш тамо, све ти је некако драго. Драге су ти свађе, драга ти је патња, драга су ти јутра, драге ноћи, удобан ти је кревет, осећаш се као у мајчином стомаку.

Сваки ћошак крије неку неиспричану причу, под креветом су се сакрили остаци сећања које извлачиш када их понестане у глави.

Онде си стајао кад си шпијунирао комшиницу. Тамо си плакао када си први пут остављен. Иза оног ормара си се крио када су те тражили. На оној фотељи си оставио многе непреспаване ноћи раздањене књигама. Кроз онај прозор си урлао од среће. На оном компјутеру си пуштао музику којом си избијао зидове и нервирао целу зграду. Онај лустер си одвалио витлајући гитаром. Ова врата си затварао када си хтео да будеш сам и кроз њих излазио кад год си хтео негде у свет.

Када дођеш у своју собу, јеси ли то и даље ти? Нигде више свет не чува тако удобно место за тебе као у тој соби. Све друго жуља, гребе, боде.

Одједном, свет те убеди да си одрастао и да више не припадаш својој соби. Одједном си човек који купује кревет за нову собу, не по томе колико је удобан и колико подсећа на стари, већ по томе како се уклапа у остале боје и одговара ли фенг шуију. Сада си превише озбиљан за постере, па качиш слике за које су ти рекли да су добре, иако ти то не мислиш. Купујеш клизна врата као да има савршенијег начина за отварање и затварање од онога који је увек постојао. У новој соби нема старих навика. Њу слободно уређујеш да ти лакше падне ропство дизајну и подземним водама. Нема више претрпаних полица и кутака у којима можеш скрити разне ствари. Више се унутрашњост ормара не шарени, него се бели, црни или сиви од парних одела, кравата и осталих формалности.

Нове собе су једнобојне, незанимљиве, безличне и имају дрско мало ствари.

Онда се догоди да се вратиш кући да посетиш родитеље, да узмеш нешто, да преспаваш, па опет уђеш у своју стару собу. Са свих страна те загрле среће, туге, пријатељи, књиге, страхови и једва стојиш на ногама, а онда те увече тај загрљај обори и загрљен са својим сећањима одспаваш сан детета.

Ујутру те буди сунце које се пробија кроз оне исте рупе на ролетнама и боде ти очи варајући те да ћеш кренути у школу. Тад се сетиш да си прерастао те дане, али ниси тужан, јер си овде навикао на све.

Онда се присетиш да мораш сутра на посао, па одлазиш својој новој кући после доручка. И сваки пут када се растанеш са својом старом собом, један део тебе остане тамо.

Ако смо се довољно пута враћали остављајући сваког пута тамо део себе, значи ли то да ћемо једног дана опет цели остати у својој соби.

Кад се сетиш своје собе, упамти да тамо увек живи оно дете и запитај се јеси ли изневерио оно што је хтело да буде кад порасте. Ако ниси, онда си човек чији би постер тај дечак залепио на свој зид, а ако си га изневерио, онда си разлог што ће он тамо целу вечност плакати.