МИЛАН РУЖИЋ: Хвала Господу на Николају, хвала Николају на Господу

Браћо и сестре, помаже Бог!

    Јако је тешко причати о човеку који је најбоље говорио о свему и кога су називали „новим златоустим“.  То што сам се ја дрзнуо да вечерас овде пред вама пробам, схватите као моју вољу да се нађем при руци организаторима, а надајте се, заједно са мном, да ће Свети владика Николај Жички и Охридски опростити на лошем покушају, јер ако нам је владика узор до ког треба добацити, знате унапред да нећете успети, али ваљда се као нешто позитивно рачуна и добра воља.

    Размишљао сам како да уклопим све важне годишњице које су из наше историје са јесењим лишћем пале на ову годину, и мислим да никако нисам успео. Зато ћу, јер о свакој годишњици би се могло говорити данима, само набројати, а ви на основу набројаног покушајте да дозовете себи свест о томе колика је ова држава, овај народ и колика је црква која га брани и захваљујући којој овај исти народ још увек постоји.

    Али пошто ја волим да испаднем, кажу, безобразан, ставићу те годишњице као антитезе нечему другом, па тако ове године уместо да се радујемо и у молитви сви Срби упуте ка Грачаници која је ове године напунила 700 година, ми не можемо прећи границу на Јарињу и Брњаку, јер би нас тамо подјармили и ставили нам брњице исти они који би ту Грачаницу, седмовековну лепотицу и инспирацију, или отели или срушили до темеља као и многе друге храмове на намученом Косову и распетој Метохији.

    Исту ту лепотицу косовску у години своје смрти, а која се поклапа са овом, подигао је краљ Милутин, па је годишњица његове смрти једнака оној његове задужбине. И уместо да славимо великог владара и ктитора који је подигао или обновио Богородицу Љевишку, Грачаницу, Краљеву цркву у Студеници, Богородицу Тројеручицу у Скопљу, Старо Нагоричане и своју најдивнију задужбину манастир Бањску, ми из државе која има такву историјску личност слушамо само приче о томе како је краљ Милутин оженио девојчицу и како је нашао место у Дантеовом „Паклу“, као да један такав владар и задужбинар, члан свете династије Немањића, може ићи у било какав пакао.

    Пре 80 година отворен је Јасеновац, логор смрти у којем је своје последње дане мученички дочекало преко 700.000 Срба, а сад се тим бројем лицитира, па чујемо умањења и на нашим телевизијама и од стране наших историчара. Чак и да пристанемо на новонаметнуту цифру од 90.000, па зар је то мало? Има ли оправдања под капом небеском за једну једину жртву, а камоли за толике стотине хиљада. Понашају се као да је неко мањи злочинац ако је убио 90.000 а не 700.000. Те лицитације у сврхе ревизије историје су неке од најстрашнијих пошасти овог доба. И ми уместо да новомученицима јасеновачким дижемо храмове до неба, баш донде докле су пре пресељења на исто допирали њихови крици, ми дискутујемо и надамо се да се Хрвати неће наљутити због броја који ми изговарамо. Уплашени смо да ћемо поштовањем својих страдалника изгубити поштовање наших џелата, поштовање ког нема, јер да га је било, нашао би се већ неки Вили Брант да клекне у Јасеновцу. Али уместо тога, дочекали смо да ми клечимо пред онима који су нас истребљивали и чекамо да видимо хоће ли нас њихова рука са привезаном камом помиловати. Постоје људи у нашем народу, али добро ниједан народ није савршен, који све раде у сврхе помирења, а то помирење се своди на ружење своје државе и Српске православне цркве како би се испало великим у очима оних који су на наше главе бацали бомбе. Мире се са џелатима тако што се свађају са сопственим народом. Каква памет или колики чек.

    Човек о коме тек треба да говорим, и сам логораш, о Јасеновцу у свом чланку „Најстрашнија инквизиција“ написао је следеће: „То је крвава инквизиција над српским народом у сред 20. века. Чувена је по страхоти шпанска инквизиција. Генерални директор ове инквизиције опуномоћен од папе, био је злогласни доминикански калуђер Томас де Торквемада. За 18 година његовог диктаторства сажежено је 10.220 људи, а уморено глађу, мучењем и тамновањем 114.401 лице. Дакле, свега сто двадесет и пет хиљада за 18 година. Страшно. Али је несравњено страшнија инквизиција над српским православним народом. Јер је ова инквизиција само за четири године убила седамсто хиљада Срба и Српкиња.“

    Можда неки од вас мисле како Овчар Бања баш и није неко место за слављење Светог владике Николаја, али је савршено на свим нивоима, па и на симболичком. Наиме, налазимо се овде, усред Србије, а тамо изнад наших глава пролазе ужурбани Срби са својим аутомобилима избегавајући ово место баш као што избегавају и сећање на све поменуто и непоменуто. Кажу да је Овчар Бања место на ком је загађеност ваздуха равна нули. Може екологија бити у праву, али постоји руска научна студија која тврди да звона са цркава и манастира, тачније њихова фреквенција приликом звоњаве одагнава или чак уништава све вирусе и бактерије. Нећу објашњавати зашто је Николај значајан за Овчар Бању и целу клисуру, јер ко то не зна, већ касни са лекцијама, па нека се јави за поправни тамо у августу када је за то и време. Доста је било пружања других шанси, јер ми више не смемо да каснимо. Свети владика је ишао далеко испред свог времена и ми га на 140 година од рођења, 65 година од упокојења и 30 година од преноса моштију још увек нисмо стигли нити ћемо ако овако наставимо, тако да за понављаче историје и школе немамо времена. Потребни су нам људи са знањем и делима.

    Оно што ваља знати је да свих ових манастира и цркава овде не би било да није било владике Николаја. Немојте се чудити што је за такав подвиг изабрао баш Овчарско-кабларску клисуру, јер одакле ће се гласније чути сваки уздах, а некмоли повик када гоњен вером из дубине срца зазвони кроз ову клисуру и Западном Моравом загрми према остатку Србије. Манастир Преображење, мезимче владике Николаја Велимировића, оправдало је његово поверење тиме што је, колико сам ја као световни човек упућен, једини манастир у Србији у ком се и даље живи светогорски.

    Можда се неки од вас питају зашто не почнем већ једном са говором у част владике Николаја, али то је зато што сам донекле и уплашен, а у ствари, зар све ово није баш говор о њему? Зар није он био тај који би дошао до микрофона или би грмео без њега о свему што мучи и уназађује његов народ? Ово вас питам не поредећи се, већ покушавајући да говорим у духу његових говора, јер би све друго било једноставно глупо.

    За други почетак овог говора, или за његов главни део, хтео бих да вам кажем да се нећу извињавати што често користим само духовно име владике без титула – Николај. Ово никако није знак непоштовања, већ напротив, знак блискости, јер ја Николаја Велимировића познајем. Ако неко познаје његове књиге, може са њим бити на ти баш као што смо сви и са Господом, и тај ко зна нечије књиге, он зна и њега. И док мали број људи у Србији добро познаје Николаја, он нас зна све. Зашто онда и ми не подстакнемо друге да ишчитавши толике странице и они упознају душу и веру онога који их је нама оставио на тој светој хартији.

    Иако је некада било важно скинути маску и показати право лице, данас је, како кажу, једнако важно ставити маску и не грлити ближњег свог. Свет је заблудео, просатанио се и застранио више него икада, па одговорно тврдим да ако некога видите са књигом владике Николаја у рукама које су већ самом књигом дезинфиковане, приђите и загрлите га, јер то је ваш брат или сестра по Николају.

    Владика Николај је увек са нама, па и вечерас, али не дао Бог да вам затреба његова помоћ, јер он помаже кад нико други неће или не може. Зато од њега заискајте свакодневне ситне помоћи и наћи ћете их у његовим књигама.

    Како нас је само дивно учио да немамо због чега живети ако нас свако јутро не обрадује буђење. Ко се томе није радовао, нека покуша за неколико сати кад устане, ако ја завршим говор до ујутру.

    По завршетку шестог разреда гимназије, тадашњи Николај је конкурисао за Војну академију, али га је лекарска комисија одбила, јер је, кажу, био „ситан“. Замислите ту комисију која једног од најкрупнијих Срба и духовника, религијских филозофа и једну од најширих душа прогласи за ситног. Срећом, та комисија и не зна колико је добра донела овом народу пошто је услед одбијања на академији, Никола уписао београдску Богословију где му је приликом пријема замерено да нема слуха за певање. Као да некоме ко онако говори и чије речи толико певају треба икакав други слух осим оног који је сигурно имао – слух за речи господње.

    Одједном, Богословија је богатија за једнога који поред километара књига које та школа захтева, са страшћу чита дела Његоша, Шекспира, Гетеа, Волтера, Виктора Игоа, Ничеа, Пушкина, Толстоја, Достојевског и других. Током неких од образовних путовања, која данас називају екскурзијама, Никола је знао и да побегне без речи. Ово није био потез несташног момка жељног удовољавања младости, праћењу идеологије или томе слично, већ глад за оним што није добијао у школи, а то је додатно знање. Знање је живот, а незнање је болест, болест коју можете бирати да ли желите од ње оболети, а живите у времену када је лек за њу на један клик од вас. Своје студије Николај је окончао докторатом из теологије одбранивши дисертацију под насловом „Вера у васкрсење Христово као основна догма Апостолске Цркве“, а затим и докторат из филозофије на француском.

    Као и увек, Господ се умешао у његов живот, па је Николај добио једно од највећих искушења – дизентерију. Тада је одлучио да ће се замонашити ако преживи. Наравно, преживео је и замонашио се у манастиру Раковица у ком данас почива блаженопочивши патријарх српски Павле који се замонашио овде у манастиру Благовештење. Ето још једне паралеле и бода на домаћем терену за Овчар Бању.

    Зашто бих, што се биографије тиче стао на овом месту. Зато што је то довољно да се види да Господ заиста нама исцртава животни пут, али га и ми сами одређујемо својом глађу за знањем и уздизањем свог духа до оне висине која неће постидети Господа као нашег оца и Србију као нашу мајку.

    Ако већ желим на данашњи дан да говорим о Николају Велимировићу, не могу не говорити о мукама о којима би и он говорио да може. Златоусти беседник није презао од непријатних тема и ствари које муче његов народ, па верујем да би пре желео вечерас одозго да слуша о томе, него о својој биографији коју зна боље од свих нас заједно.

    Овај трећи део бих могао именовати насловом „Зашто нам је потребан Николај?“.

    Елем, сведоци смо заљубљености у але и приказе комунизма, у мит о савршеној држави, братству и јединству, док у исто време газимо и пљујемо на косовски завет. Говори се о косовском питању. Косово није питање, већ одговор на питање ко су Срби. Стално слушамо да су сви плакали 4. маја. Питам се колико хиљада пута је мањи број оних који су у дане невоља плакали за пуним јамама Херцеговине, за Јасеновцем или погромом на Косову и Метохији.

    Живимо у времену у ком нам говоре како је нормално да дете има две маме или двојицу очева и где нас још терају да признамо како је све то нормално иначе ће нас тужити. Како људи лако помисле да постоји више судова.

    На делу је и распарчавање православља у целом свету и уместо да станемо у одбрану онога што нас је одржало, ми као да помажемо својом спремношћу да се свима укажемо као добри сарадници, јер ће нас после свет схватити као велику државу и велики народ. Неће! Неће нас нико наново схватати као велике, јер ми смо већ велики. Српски народ је у европску, па и светску круну, уградио драго камење којим би се поносили многи, наравно, осим нас самих.

    Ово све говорим у години у којој су патријарх српски Порфирије и владика Јоаникије, данас митрополит, морали на Цетиње слетати хеликоптером и бити штићени од снајпера како би се извршило устоличење! Је ли то оно помирење о ком сви говоре? Је ли то поштовање верских слобода и историје ако су већ свима пуна уста слободе и демократије? Шта уопште говорити о времену у ком се Црногорци претварају у Монтенегрине, Срби обрнутим смером еволуције опет желе да постану Југословени, а Хрвати су просто Хрвати – отимају језик, писмо, историју, лицитирају са жртвама. Наша култура данас се свела на фолклорне игре и неколико ткаља. А где су Девич, Бањска, Грачаница, Милешева, Жича, Студеница, Раваница, Троноша, Преображење, Ступови, Лелић, Патријаршија? Где су Андрић, Меша, Његош, Вук, Доситеј, Радовић, Десанка, Добрица? Где су ава Јустин Поповић, Жарко Видовић, Владета Јеротић? Где су Лепенски вир, безбројне градине, куле, тврђаве, градови? Где су гусле, фруле, двојнице? Где су хорови и коло? Где су филм и музика? Где су потомци хероја и витезова? Где су нам деца? Знате где? Ено их у јефтиним брошурама. Ено их ван лектира. Ено их по забитима на књижевним вечерима. Ено их у оставама и подрумима. Ено их на интернету. Ено их на друштвеним мрежама. Ено их у кафанама. Ено их у супермаркетима. Ено их у шопинг-моловима. Ено их у забораву.

    А где је Николај? Ено га у књигама које би нам све ово вратиле у наше наручје само да ми хоћемо да их отворимо. Ено његових честица у сваком храбром и паметном човеку ове земље који се њом поноси. Ено његове светлости у деци која се играју сама, јер не могу да замене живот интернетом и уместо своје куће као место пребивалишта унесу Фејсбук или Инстаграм. Ено његове речи у ушима и душама свих оних који су хтели да их чују. Ено његовог гласа кад над нама загрми па се сви стиснемо пред силом природе коју сами сакатимо и продајемо као да ми овде поред те природе нешто још имамо. Ено тих књига у прашини на нашим полицама. Чекају да их отворимо и васкрснемо.

    Замислите само, отворите књигу и пред вас излете све мудрости, молитве, сви покојни и живи, сва историја овог намученог народа, сви узлети. Е то једино може Свети владика Николај. Зато је тешко причати о њему и зато његова биографија у мору других заборављених биографија уопште није важна. Важно је његово дело. А ако неко има дело, има га Николај. Његово дело и Косово и Метохија укрштени дају крст на ком је распет овај народ и са ког ће, даће Бог, васкрснути. Јер ово што наш народ данас назива животом није оно што то име носи.

    И ево, овде, на месту којим је ходио владика Николај, у отисцима његових стопа на овом мосту смо виђали и патријарха Павла како ходи ка Благовештењу. Зар не би било дивно излити их овде на овоме месту као једној од најзначајнијих тачака православља, па да нас њихов лик дочекује и испраћа када дођемо у Овчар Бању. И зар не би било дивно да они који су православље пригрлили душама, могу и својим рукама загрлити два див-узора, са њих зими отрести снег и са децом се играти око њихових ликова.

    Опет, без жеље за икаквим поређењем, а духу Светог владике Николаја који нас стално враћа Господу а залуделима указује на његово постојање, назовимо изношење ове идеје вечерас „Бањским прологом“ или „Беседама под горама“ надајући се у здраворазумски епилог бољег над горим.

    А с обзиром на то да Морава све ове речи носи низводно до Међувршја, нека се вечерашње молитве чују далеко, а надлежни за изградњу тих споменика овај говор схвате као „Молбу на језеру“.

    Хвала Господу на Николају и хвала Николају на Господу.

 

(Беседа о Николају Велимировићу на концерту хора „Свети Николај Жички“ у Овчар Бањи)