МИЛАН РУЖИЋ: Богојављенска ноћ

Били смо деца и били смо невини, скривени под јорганима топлих кревета мале планинске куће у богојављенској ноћи. Наши су се грехови тада сводили на помисли, ништа што нам Господ не би опростио једном нашом молитвом.

Уши су нам биле пуне прича о отварању небеса за Богојављење, а ми смо уста напунили питањима и постављали их одраслима који су нам давали незанимљиве одговоре. Иако нам се сан увукао под капке и покушавао да их спусти као ролетне, нисмо му се препустили. Наше снене дечје очи остале су уперене у месечином осветљену ведрину неба мразне јануарске ноћи. Жмиркали смо баш као и звезде и међусобно делили жеље које ћемо у небеса послати кад се отворе.

И док су остали набрајали имена оних чију пажњу желе, називе игрица за којима чезну, марке патика које не могу да приуште, далеке земље које нису видели, живот у великим градовима чија су их светла мамила из драгих филмова, ја сам само имао једну жељу – да се небеса одшкрину, па макар само да би, чак и без испуњења, прогутала све жеље. Хтео сам да знам, у том дечјем добу сумње у истину и вере у лажи, да ли ћу кроз тај процеп угледати Бога или макар оне који су Њему отишли учинивши детињство тужнијим него што би требало да буде, па ако су они горе, морао би бити и Он. Истину говорећи, хтео сам да Га молим да их врати.

Жеље и речи које су их проносиле собом трошне сеоске куће пуне деце, полако су се стишавале, а мене је разбудила бука телевизора у суседној соби. До дуго у ноћ ме је будним држало питање како неко има толико срама да те ноћи гледа у екран уместо у небо.

Не знам које је доба било, али је бука телевизора одавно утихнула, а гласови деце су се претворили у гласно дисање и хркутање, када се небо порушило црнилом облака који су упливали у месечеву луку, а средином њихове таме, он је просекао пут, ожиљак, кроз који је цурила светлост као кроз отворена врата. Доле, у тами тла без снега, једно јаре је искочило кроз невешто закрпљену рупу у зиду тршчане појате и стајало само усред тмине. Белило се у глуво доба ноћи погледа упртог у моју главу брадом поткочену на дрвеном прозорском оквиру. Огрнуо сам нечију јакну и уз шкрипу браве изашао у ноћ.

Ходао сам кроз таму према белом јарету док је на небу светлео ожиљак. Моја жеља била је да не побегне једино светло у свеопштој тами. Полако сам му пришао, узео га у наручје и осећајући његово срце како дивљачки туче у моје груди, смакнуо сам резу са појате, унео га и затворио врата. Заврнуо сам полуодврнуту сијалицу и појата се напојила светлом. Спустио сам јаре на златну сламу међу јариће заигране око мајке. Ни њима се није спавало. Одврнуо сам сијалицу и пустио таму да се одомаћи, па сам сео на сламу међу јариће који су почели да се тискају уз мене.

Кроз рупу у зиду, увукло се светло Месеца који је, рођен из ожиљка, растерао облаке, а његова светлост се саплела о нас и пала на јасле. У јаслама је, на очи својих родитеља, заспало оно одбегло јаре. Све се вратило на почетак, и те ноћи, Бог се заиста јавио својом првотном сликом.

Мудраци нису дошли, само је једно дете, уз своје питање нахрањено одговором, заспало међу јарићима и ујутру са осмехом слушало грдње које је једва чуло од прехладе која је на сваки повишени глас одговарала још гласнијим кашљем.