МИЛАН РУЖИЋ: Ако је језик црква, као што јесте…

Писати или говорити о беседништву је као ћутати о тишини, наизглед бесмислено и немогуће, а онда схватите да је управо то оно што је дефинише. Да би се прешао дуги пут од почетка до краја беседе, мора се видети ко све служи и саслужује у тим узвишеним формама људског говора обогаћеног и неким мишљењем и поентом за разлику од оног свакодневног на који се данас, нажалост, полако привикавамо.

Ако је језик црква, као што јесте, писмо су његове фреске, писци, говорници и песници су главни богослужитељи, речи су му паства, слова су апостоли, онда вечерашњи програм посвећен беседништву и језику, кроз њега и књижевности, јесте литургија.

У овој литургији све почиње од слова. Имамо језик који се састоји од 30 слова која творе највеће речи, реченице, исказе, беседе, песме, романе, светове. У језик стаје целокупан свет који познајемо, а кроз њега можемо спознати и онај о којем не знамо ништа, или онај који ни не постоји. Уколико се њиме служе људи које он слуша боље него друге, тада смо сви занесени том службом која нас вине у небеса, обожи нас и сабере у језику, ако се већ ни у чему и ни око чега другог сабрати не можемо.

Од тих тридесет слова настаје тридесет бескраја речи, а од речи веземо све оно што осећамо било којим чулом и што диктира наш пулс поигравајући се са нашим срцима.

Пун је свет клисура, гудура, кланаца, планинских венаца, окапина, пећина, јама, увалина, вртача, чука, усека, просека, развалина, отресина и каменишта, па нека онда не чуди због чега се свака реч тако јако чује, па чак и када мислимо да смо је изрекли тихо и никоме.

Сав тај камен којим је опасан свет и који му је темељ, мора од себе одбијати сваки звук који свет испусти, па онда и сваку реч коју изушћује. Шта је друго реч него звук који се ломата по кршевима, подлама ноге по литицама и котрља се низ страну. Од свог тог бола који себи изазива тим путовањем, постаје жељна да изазове и бол ономе ко ју је натерао да крене или ономе код кога долази због тога што живи тако далеко и на неприступачном месту.

Свака реч је херој, а свака њена рана рађа три нове ономе ко њен плач, крик и врисак чује. Не може реч да не боли ако се већ пролама светом. Није могуће изговорити реч која неће страдати пре онога коме је упућена. Нема речи која неће радо све ово отрпети, па се онда одјеком вратити у уста ономе ко ју је изговорио и ко постаје поносни власник њеног значења.

Олако схватамо речи несвесни да оне жуљају своја леђа провлачећи се кроз јаме и давећи се у понорницама. Све што изговоримо знаним и незнаним каналима, увалама и ветровима дође поново до нас. Невероватна је брзина којом реч путује, што значи да је велика и брзина којом се она исповређује до циља. Реч је рођена из камена као и свет. Једино она ниче тамо где не успева ништа друго и само њу не може нико калемити и припитомити зато што она зна своју цену и свесна је своје патње.

Људи не знају да својим говором повређују речи, а речи онда из беса парају оне којима су намењене.

Нама треба забранити речи или нам дозволити да срећно склопимо неку паметну мисао и пустимо је да целог живота одјекује скачући по камењу. Тада би се речи навикле на страдање, а ми на памет и истину.

И опет би речи пре поднеле такав неживот и вечито страдање, него ми један дан и једну подеротину коју памет може направити нашој глупости и посекотину коју истина може нанети нашој лажи.

Истина је да ништа што је материјално већ одавно није наше. Праве се свакакве ствари, штампа се новац, али било која ствар коју поседујемо само су привидно наше. Све би оне биле нечије да их ми нисмо добили, па би привид о њиховом поседу имао неко други. Стога, све нам је материјално одузето и пре него што нам је додељено.

На шта се онда човек своди? На хрпу меса окаченог о кости? Да ли су то месо и те кости опет изнедрене како би их неко поседовао? Можда нису намењене само нама. Уосталом, свим људима је додељено исто – месо и кости. Изгледа да је једина ствар која је наша, у ствари наше мишљење и наша реч којом га изражавамо. Може мишљење и да нам се наметне па нас рођена уста преваре и крену изговарати нешто што није наше. Дешава се и да негде чујемо ствари које нам одговарају или нам се на било који начин учине добрим, погодним, генијалним. Опет, речи ће изразити нешто туђе и поново ће богатство речи изразити сиромаштво мишљења и размишљања. Колико год немогуће звучало имати своје мишљење, још увек постоје људи који га поседују и чије речи бацају сенку на све друго.

Речи су изасланици мишљења. Као и међу људима, има и међу речима издајника, крволока, неспретњаковића и слично. И реч уме да изда, нанесе зло, спотакне се, искрвари, али и да добро послужи говорника. Ту смо исти. Човек и реч. Доста је зла свет видео од речи које су касније сазреле у дела, а дела као плодови са јесени опадала и прерастала у жртве. Ток речи је мењао ток историје док је ток времена све то пратио и посматрао.

Не смемо просипати ту војску наше индивидуалности и идентитета. Када причамо морамо пуцати речима право у мету. Ко промаши, тај нека се ничему не нада од себе. На речи се сечемо, од њих бежимо, њих се стидимо, трошимо их, а треба да их штедимо, да њима јуримо, да се њима поносимо, да њима пресецамо.

Све ће нам једног дана бити одузето, али нам речи нико не може одузети. Нека нас због њих осуђују, нека нам прете, нека нам их отимају, али као што на почетку беше реч, тако мора бити увек. Ако и своју реч изгубимо, изгубили смо једину ствар коју у потпуности поседујемо и која ће увек бити са нама, осим у случају да нам наметну мишљење па онда схватимо да смо реч јефтино продали и тиме доказали да ни сами нисмо своји.

Из целокупне језичке цркве где службом верници творе и беседе, свака од тих беседа мора имати јасну поруку, па и сваки од беседника има своје мишљење. Да бисмо од слова направили реч, од речи реченицу, а реченицу обрадовали обогативши је смислом, морамо имати у својим главама мисао која је кристално јасна и која има циљ чијим ће достизањем и читава беседничка мука достићи себе и засести на трон остварених идеја и употребе језика.

Од свега што људи продају, некако најпре продају своје мишљење. Када душа сања и размишља, њене мисли изговорене човеку са унутрашње стране уха постају његово мишљење, а речи које му тада изађу из уста су оно чиме он показује ко је и какав је.

Ако продајемо мишљење – онда издајемо душу и оно што нам је дошапнула. Када тако продамо сопствену душу, шта ћемо оставити за себе?

Данас људи највише мрзе оне који су и даље своји. Презрени су они који имају своје мишљење на које није утицала нити једна новчаница или застрашивање. Они који имају своје мишљење и чији је одбрамбени зид реч – ти људи имају себе чврсто у својим рукама, а свет под ногама.

Кажете ли нешто што мислите, знајте да ћете бити нападани као и сви пре вас, па онда и јесте тачно да је у ћутању сигурност. У ћутању су и сигурност и памет, али не можете бити толико паметни ако имате потребу да говорите нити можете бити довољно глупи да мислите да ће неко други уместо вас рећи оно што желите.

Говорите кад пожелите, оно што желите и оно што вам налаже душа са којом се сашаптавате.

И нема оног ко вас неће оспоравати ако ишта изговорите, јер се ни са чим не слажу сви. Због тога увек реците оно што мислите. А да мислите оно што вам други кажу, били бисте плаћени, али никада не бисте могли отплатити свој дуг према себи, речима и језику.

Нема горе издајице сопства од оног човека, ако се сме човеком назвати, којем су речи капарисане, душа под хипотеком, а образ на пети.

Мислити туђом главом значи живети туђе животе, а човек који живи туђи живот једино што има своје у таквом животу јесте смрт, и то најчешће она у коју га гурну исти они чијим је речима прљао своја уста.

Ко све ово успе да окује смислом, видеће да након тих окова следи потпуна слобода коју је изборио ограничавајући себе, парајући своју душу, а сужавајући своја уста како би рекла што мање, а речима дала крила да полете што више.

Беседништво у време ћутања је један од највећих подвига данашњег утихнулог човека. Људи данас своје мишљење не изговарају својим устима, већ га траже по устима познатих писаца, песника, музичара, али и политичара, блогера, влогера, јутјубера, инфлуенсера и осталих са чијим се речима, у недостатку својих, идентификују.

Беседити о великим стварима у добу ћутања малих људи, продужавати реченице у време скраћивања језика, говорити поштено у доба крађе, бити искрен у време лажи, дизати главу у добу клањања, одмахивати њом у време климања, ретка је радост у добу туге које са собом доноси комуницирање прстима, а крштење путем апликација. Беседити данас значи пркосити сутрашњици, а читати оно јуче написано значи брисати себе из данашњих трендова.

Мислити је исто што и бацити се са литице, али ако своје мишљење потпомогнемо правим речима пред правим људима, сви ћемо полетети заједно у неку васиону слободе коју доноси беседничка култура, а која је данас доступна данас реткима.

Некада је и тишина могла да говори памећу, али данас тишине нема. Ако споља не чујете аутомобиле, чућете багер, ако не чујете багере, чућете пуцањ, ако не чујете никакав пуцањ, чућете лелек, ако нема лелека, чућете псовку, ако нема псовке, као што је има, чућете шипке које љубе главе несрећних младих људи, ако не чујете шипке, чућете данашњу музику која са тим појмом нема никакве везе, а ако не чујете музику, чућете појачане телевизоре, уколико не чујете телевизоре, укључићете своје телефоне како бисте чули нешто од онога што вам се чини да вам недостаје, а да убијете тишину без које смо навикли да живимо.

Отварањем пандорине кутије порицања сопства лажним величањем и наводног дефинисања идентитета затворене у вашим ајфоновима, видећете да је ваша црква постао телефон, ви сте Бог уместо Бога, ваши инстаграм и фејсбук профили су постали ваш рај, слике су постале фреске, ваши рингтонови су ваша црквена звона, па тако свакога дана од јутра до вечери уз помоћ пуњача одржавате живом слику своје непостојеће вечности, док све остало неприметно пролази поред вас упослених са неким од коментара на рачун ваше одеће и онога што се никако не сме носити заједно попут белих чарапа уз парно одело.

Беседити људима затвореним иза телефонских дисплеја једнако је певању глувима или показивању видиковца слепима. Беседништво је изостало као исплатива апликација данашњег света бинарно припитомљеног и бизарно простог у справама које сви имамо. Људски говор је категорија која се полако превазилази и нема више потенцијалних слушалаца за оно што неко жели рећи. Од целих говора, књига и песама, понеко се нађе, не да у своје ухо и главу пусти исте, већ да на једнобојну позадину смести реченицу као цитат у прилог лажној тврдњи да је нешто прочитао или послушао.

Да оживе Андрић, Радовић или Црњански и виде шта су им све од речи ставили у уста по друштвеним мрежама, никада не би написали ни једну једину реч. Њиховим великим умовима, богатом језику и врхунском исказу приписују се потпуне баналности и мишљења других људи који их, као што сам већ поменуо, не смеју сами изрећи или написати да не испадне да превише читају, да се некоме не замере и да су деца прошлога века.

Писати, компоновати, беседити, певати, сведено је на триста речи и пет нота, па тако човек који захтева нешто више мора трагати за онима који ће његове интелектуалне или естетске потребе задовољити. Нажалост, оних који тако могу беседити све је мање, али се наша нада не губи, већ се хвата за главе младих људи који иду мимо света и желе оно од чега њихови вршњаци беже, не својом кривицом, већ под утиском оних који не могу издржати снагу речи и живота којим су оне задојене.

Ово што сам се усудио назвати беседом, а у прилог беседништву, нека буде само један камен у тврђави чијем се настанку надам и молим се Богу да сви ми којима није довољно давати културу на кашичицу успемо на време да утекнемо у једно такво утврђење у ком ће наше очи горети од дела великих сликара, наше уши се радовати лепој музици, беседама и песмама, а наша лица бити осветљена и озарена божанском лепотом уметничких дела, радозналошћу и срећом, уместо лед осветљењем мобилних телефона.

У време када се језик гаси услед некоришћења, речи постају сиромашније, беседе се слабије чују, гаси се и наша црква услед недовољног броја верника, народ постаје сиромашнији, а звона су тиха, јер она за новије нараштаје не представљају буку која им прија, опет видимо да српски народ живи судбину свога језика. Када њега нестане или га заменимо другим, нестаће и нас. Беседе су један од видова неговања језика и неговања себе.

Како такву једну тврђаву коју сам спомињао не бисмо дуго чекали, свој почетни допринос њој, скромнији од свих осталих, остављам овде у порти ове цркве, заједно са камењем других људи које сте имали прилике да гледате или слушате ових дана, па нека овај фестивал, на своју десету годишњицу, себе собом подигне крај ариљског храма као тврђаву коју прижељкујемо и нека нас, као и до сада, брани од света који не зна да ствара, али лако уништава.

Част је говорити пред свима вама на овом месту, али је и тешко говорити на неки другачији начин о ономе што сви знамо. Остаје ми да се надам да ће АРЛЕММ као тврђава која нам је потребна овде стајати дуго, а да ће српски народ у времену однарођавања и повлачења у куће, стећи навику да долази на овај фестивал где ће се самим присуством култивисати, па чак и мимо своје воље.

У рату против некултуре који њој објављује све што је културно, АРЛЕММ може ностити барјак, а оно што се овде догађа у летњим вечерима у близини Рзава, на некој заметној тачки земљине кугле, нека буде беседа о неким бољим Србима и народу који негује своју културу, свој идентитет и оно најбоље што је од себе наследио из претходних векова, а та беседа нека пара уши оних који су их зашили.

Мени опростите на трошењу вашег времена, а култури опростите што се баш у вашем дворишту и у вашој порти сукобљава са некултуром, беседништву што се супротставља муку и православљу што одржава овај свет живим.

Беседа о беседништву у оквиру фестивала АРЛЕММ.