Милан Ненадић: ТАЈ ЋЕ ДА КОСИ. ЈЕР ТАЈ КОСИ…

Милан Ненадић

Чак и на местима попут овог, у благословеној близини наше свете Жиче, ми смо ипак неопозиво уроњени у жамор и вреву свакодневице. Љубазни, пригодно осмехнути, а у дубини душе уморни и резигнирани. Уплашени да нас ни зидови библиотеке неће заштитити од поробљивача наше фантазије.

Али гле – пред нама је Милан Ненадић, прилично суров и горак, и неукротив, леп у незнању, у срцу општег очаја. Пред нама је дакле средовечан соко, који би погледом могао да прогори папир на оном месту које тражи праву реч… Па каква је то онда радост, какво уточиште, како да бар протоколарно повежемо садашњост и вечност – а да нам се притом баш сасвим не угаси ватра на огњишту, да нам свећа не догори са оба краја?

О Ненадићевом стваралаштву данас имамо читав низ изванредних текстова, од хитрих, оштроумних рецензија до озбиљних есеја, писаних из непосредне близине, саучеснички, са дубинским проникнућима у суштину његове животне и лирске авантуре. Рекао бих чак да његово дело не сведочи само о високом квалитету наше савремене лирике, него – такорећи узгредно – и о високом квалитету наше критике, која може да уочи специфичности и нијансе, да заплете и расплете ону фину дрхтаву нит континуитета између прошлости, садашњости и вечности – а код Ненадића је то најважније, јер он директно поручује да песник мора да дели судбину свог народа. „Ето Бојића, ето Диса, ето Ракића, ето толико светих имена!“

Само ћу летимично подсетити на оно што о Ненадићу већ знамо. Рајко Ного каже да Ненадић пева сезмографском осетљивошћу и неуротичном прецизношћу, више жилетом него пером и компјутером, урезујући суви жиг речи… Да његова песма гори моралним жаром и притајеним стидом што је све овако како је откад нас је несрећа задесила; али каже и да он – позни лаудатор – уздиже хвалу Творцу за голу радост постојања!

Јован Делић сматра да Ненадић удара у саме темеље личног, породичног и националног искуства – да он забада перо у само средиште бола. По Сладоју, овај песник обавља бесомучни лирски претрес властите биографије, заблуда и илузија. И заиста, он свет непрестано држи под неком врстом лирске опсаде, под унакрсном ватром тешких питања и још тежих одговора. На делу је, дакле, беспоштедна самоанализа у широком емотивном распону – од младићке јарости, помаме и кочоперности, до гађења и самопрезира, до гнева и очаја. Али, али… – каже Сладоје – има ту благих, утешних тонова, стихова који заре милоштом сећања на родитељски дом, на сурову лепоту завичајног пејзажа и величину предака, има нечег од покајништва блудних синова и очинске брижности, и такви стихови су најпотреснији.

Кад сам први пут чуо Ненадићеве стихове, мени је стицајем околности у глави и у венама био Тихи Дон. Григорије Мелехов. Суочавање са смрћу лицем у лице, раздирућа душевност, грижа савести, сазревање у боју, и гордост, и дубока лирика донске православне сиротиње. Помислио сам на тренутак: па то што Ненадић слика – то би могао бити поглед Григоријев. Јечам и раж, и препелица, и окно уџерице, па онај мрки ждребац који у шуму замиче стрелимице. А небом трепти шева. А смрт је пред вратима.

Ненадића сам први пут видео и чуо у Пиви, поред оног језера, и опет сам се сетио Григорија. Знате и сами: дивљи, дивни козак, убица нежног срца, разапет на све стране – од оца до сина и Светога духа… Помислио сам: кад би Григорије писао (а није, осим неколико кратких порука с фронта), док му се у души ковитлају ужаси јаве и сновиђења, било би то нешто слично овоме што пише Ненадић:

Сви знате Ненадићево писмо сину:

Хладне су ми руке, празне, одузете, а тако бих те загрлио, дете.

Суве су ми усне, модре, без топлине – А тако бих те пољубио, сине.

Само да вас подсетим, и руски средовечни соко, страшни витез Григорије, на последњој страници романа дрхти, док у наручју држи сина. „То је било све што му је остало у животу, што га је још везивало са земљом и са целим тим огромним светом који сија под хладним сунцем.“

А Ненадић каже:

Филипе, лепи сине, преведи оца преко,

Ти си једини мост над овом силном реком.

Да не претерам са овим тихим аналогијама, за сам крај: Ненадић негде записује како му је, пре пола века, у рану зору, на врата закуцао отац. Шта радиш? – пита. Пишем – каже младић. „Па добро, већ си књигу написао. Него, идемо ми да покосимо дјетелину.“ Тачно тако и онај Пантелеј Прокофјевич свог неукротивог сина Григорија позива у степу, да косе… Да рука која беспрекорно барата сабљом помилује и траву око Дона.

Страсно се над наш српски ропац

Наднео из бела света просац.

Тај, место бурме, косу носи.

Тај ће да коси. Јер, тај коси.

Овде се поетика заиста једначи са егзистенцијом – Ненадићев „унутрашњи мегдан“ можемо упоредити са оним што су у предању и повести „рекли негда“ Обилић и Принцип. Зачет је тај лирски мит, уосталом, код Црњанског, и потврђен код Ивана В. Лалића, сина једног младобосанца. И код Јована Дучића.

А ево и Ненадића: „На трагу позног Дучића, већ видим да се мора мислити на смртни час. И он сам је тврдио да постоје три идеје на којима почива сва велика поезија: БОГ, ЉУБАВ и СМРТ. Моја преокупација је, од почетка, била смрт. Као да сам, у бунилу неком, одсањао губитак завичаја. Измешало се земно и небно, видљиво и невидљиво, тачка на којој стоји и небески бескрај.“

То би заиста могао бити час пуноте, кад ће се помешати, сјединити дивни преци и какви-такви потомци – тамо где више нема растанка. Томе нас, уосталом, учи и Свето писмо: Ненадићу, сад жањеш што си посејао…