МИЛАН ЛАНЕ ГУТОВИЋ: Љубав и породица се плански искључују из нашег живота

Бојим се да све ово што се збива око нас неминовно води ратном сукобу који ће да пресече тај Гордијев чвор. Да га разреши, сигурно неће, казао је Милан Лане Гутовић у интервјуу за „Политику“

Барон Јоаким нови је позоришни јунак глумца Милана Ланета Гутовића којег ће тумачити у представи „Сумрак богова” на сцени Београдског драмског позоришта.

Позоришну адаптацију рађену по мотивима филма Лукина Висконтија о успону и пропасти Есенбекових, богате породице индустријалаца, написао је хрватски писац Ивор Мартинић. Режију, адаптацију, сценографију и избор музике потписује Јагош Марковић. Костимограф је Бојана Никитовић.

Нацизам у Немачкој постепено цвета, стара аристократија бесповратно пропада, а водећа места у држави, полако али сигурно, преузима Хитлерова Националсоцијалистичка партија. Комад „Сумрак богова” прати раслојавања и сукобе унутар нацистичког друштва, али пре свега кроз слику моралне ерозије једне елитне породице и њиховог понашања у новим историјским околностима.

Мартинићев „Сумрак богова” поред критике бескрупулозних појединаца, анализира и друштво које капитулира пред тоталитарном визијом света. Каква је у том контексту судбина вашег јунака Барона Јоакима?

Тумачим индустријалца који припада времену згаженом беспризорним ступањем на сцену извесне политичке групе којој је то био и једини циљ. Барон Јоаким као непотребан отпада и бива не само убијен, већ и цела та бивша, стара Немачка буде понижена, за рачун једног сумњивог напретка. Касније историја то и потврди. Претпостављам да то није онај део који коинцидира са нашом стварношћу.

Колико је деликатно „Сумрак богова” пресликати у актуелни тренутак? Колико овај комад одражава моменат у којем живимо?

Мислим да је у центру наше представе управо овај тренутак живљења, будући да необично коинцидира са драмом. У многим елементима се поклапа, и мислим да је пун репертоарски погодак БДП-а. Е сада, каква ће бити представа, то не могу да проценим, али претпостављам да смо на добром путу.

Познати сте као врло пробирљив глумац. Шта је пресудило да ове јесени радите „Сумрак богова”?

Пресудио је позив Југа Радивојевића и редитеља Јагоша Марковића. Волим да радим са Марковићем, познајем и те како његову естетику, имали смо лепо искуство и сарадњу још пре много година у Атељеу 212. Надам се да ћемо и у наредном периоду наставити тим путем.

Представа „ Сумрак богова” дотиче најтананије емоције, проговара о љубави без које живот нема смисла, породици, моћи, утицају… Докле се стигло на том плану?

Љубав, односно породица се плански искључују из нашег живота. То је некакав пројекат за који не знам ко га је иницирао, заправо правио али знам ко га реализује. И знам да ми то врло пажљиво и тачно реализујемо. А љубав? Љубав је постала мултидисциплинарна. То доказују ове наше параде поноса и слично. Она постаје једно опште место тако да за појединачну љубав готово да нема простора. Постали смо друштво опште љубави.

Дуго трајете у свету позоришта и уметности. Колико је данас тешко изборити се за своје место, остати свој, доследан својим моралним принципима, живети и трајати у овом времену?

Не трајем ја, трајете ви. Ви са вашим укусом трајете и мене одржавате. Иначе, да сте променили укус ја бих већ давно био заборављен. Зато не треба ви да будете захвални мени, него ја вама.

Како гледате на актуелно стање у српској култури?

Српска култура је на нивоу који је реципрочан учешћу културе у буџету Србије. Значи са нула, нула, не знам са колико нула иза овог првог зареза новца се одваја за културу. И ту се догоди неки испад, културни ексцес у којем ипак нешто успе да се уради са тако минорним издвајањима. Али у принципу све остаје исто као што је било још од времена када сам био клинац. Ништа се, али баш ништа није променило. Говорило се о министру културе и положају, статусу министра културе. Мислим да је то велика почаст, али и велико понижење. Почаст је наравно бити министар, али бити на челу ресора који је овако мало заступљен у буџету је понижавајуће. И наравно, самим тим министар културе не може да уради ништа. Он може једино да немо прати куда се све ово сурвава.

Живимо у времену јурњаве за материјалним, профита и потрошачких кредита. Како опстати у свему томе?

Модел нисам измислио ја, капитализам га је већ формирао и он неминовно води у кризе. Из једне кризе у другу, па тако редом. И свака криза која долази, можда сте приметили, можда нисте, све је већа и већа. Питање је како одузети новац првобитном акумулацијом капитала, односно преточити новац од ових пет-шест породица које држе цео капитал ове планете. То је већ и питање за футурологе и људе који се баве социјалном фантастиком. Мислим да они неће дати свој новац, што не бих ни ја учинио када бих га имао, то се може урадити само ратом и то великим светским ратом. И бојим се да све ово што се збива око нас неминовно води ратном сукобу који ће да пресече тај Гордијев чвор. Да га разреши, сигурно неће.

Извор: Политика