МИЛАН ГАЈОВИЋ: ХАЛИЛ ЏУБРАН – ПОЕТСКИ И ФИЛОЗОФСКИ МОСТ

ИСКРА на Фејсбуку

Милан Гајовић (фото: vidovdan.org)

ИЗМЕЂУ ИСТОКА И ЗАПАДА

„Овај свијет…је ћуприја, а ми тек пролазници. (Сенаи, персијски пјесник, рођен 1080, умро између 1131.и 1141.године)

„На шта је налик живот? На бијелу бразду за чуном, што одмиче у зору.“ (Сами Мансеи, јапански будистички свештеник и пјесник, из 8. вијека)

 

Халил Џубран (1882-1931) је био либански (арапски)  и амерички пјесник, сликар и филозоф. Рођен је Либану, „земљи кедрова“, највећи дио живота провео је у САД, а сахрањен је у родном мјесту. По мајчиној линији, припадао је маронитској породици. Маронити су хришћани који богослужују на арамејском, матерњем језику Исуса Христоса. То су, за разлику од осталих, већинских  хришћана, монофизити, јер вјерују само у једносуштаствену Божанску Христову природу. То учење је противно дуофизитском учењу о двије, „неодијељене , непомијешане“, природе у Христу – Божанској и људској. Монофизити сматрају да је Христос само Бог, а не и Бог и човјек. Тиме, одбацују учење о двјема природама Христовим, како учи православље, Божанској и човјечијој, о „двјема вољама и двјема дјеловањима“.

Стиховима Божанске, источњачке љепоте и мудрости, Џубран је пјевао  о Богу, духовним вриједностима, свијету, човјеку, жени, љубави, пријатељству, срећи…Укрштао је и оплемењивао Исток и Запад и различита филозофска и религијска учења. Био је присталица универзалне, духовне љубави и сматрао се сином једне вјере – Духа. Пјевао је:

„Волим те кад се испружиш у својој џамији, када клечиш у својој цркви, када се молиш у својој синагоги. Ти ја смо синови једне вјере – Духа.“

Описивао је пролазност овог, материјалног свијета и неопходност тражења суштине, понирањем у себе сама. „…јуче (је) само данашња успомена, а сјутра данашњи сан.“ Сматрао је да „напредак није пуко преправљање прошлости; он је непрекидно кретање ка будућности“. Да се до истинског знања долази уз велики напор, објаснио је ријечима:

„Бисер је храм који је бол саградио око зрнца пијеска.“

Пјевао је о априорној, предпојавној  Љепоти и Истини, ријечима:

„…љепота (се) раскрилила прије него што је лијепо рођено на земљи, исто као што је истина била истина и прије но што је изречена.“

Његово најпознатије дјело је поема „Пророк“, која му је, 1923.године, донијела свјетску славу и постала је једна од најпродаванијих књига свих времена.  То је поема о проповједнику који се, након повратка међу људе из самотног понирања у сопство – какво су искусили и Буда, Христ и Мухамед, обраћа онима међу којима је живио и који га препознају тек у тренутку када одлази од њих. То накнадно препознавање схватају као  сопствени недостатак, али и као  наду у свој  духовни препород. Прије коначног одласка, пророк даје мудре одговоре  на различита питања својих дотадашњих суграђана, која преокупирају сваког човјека који тежи духовном напретку. У „Пророку“ је записано:

„…Ако је учитељ заиста мудар, не нуди вам да уђете у кућу његове мудрости, него вас радије води до прага вашега духа…Као што сваки од вас стоји у Божјем знању, тако мора свако од вас бити сам у свом познавању Бога и свом поимању земље.“

Значи, истинска мудрост се не може научити. Њу, ученику своме,  не може пренијети ни духовни водич, али га  може духовно пробудити да је  самоспозна. Џубран то потврђује и следећим стиховима који, такође,  зраче  мудрошћу својом:

„…Они веле мени: „Ако видиш роба гдје спава / Не буди га /, Јер можда сања о слободи. / Ја велим њима: Ако видите роба гдје спава, / Пробудите га и објасните му слободу.“ /

Џубран је славио љепоту и љубав ријечима:

„Љепота  није у лицу: љепота је свјетлост у срцу“, „Када љубав постане неизмјерна, она занијеми“, „Одувијек је било да љубав не познаје своје дубине до тренутка растанка“.

И наш нобеловац, Иво Андрић, писао је да је „Растанак за љубав, као вјетар за ватру. Малу гаси, а велику распали.“

Заједништво људи, али уз поштовање сопства, описао је ријечима:

„И будите заједно, али не одвећ близу: / Јер, и стубови храма раздвојени стоје.“

Дјецу је сматрао посебним, слободним бићима која су, преко родитеља својих, дошла на овај свијет и  којима  родитељи треба да помажу да се самоостваре:

„Ваша дјеца…настају преко вас, али не од вас. / …не покушавајте да их тјерате  да буду као ви./ …Ви сте лукови из којих дјеца ваша попут стријела одапињу напријед.“

У „Пророковом врту“ постоје и стихови, који, нажалост, неодољиво подсјећају нас Србе:

„…јадан је народ подијељен у дјелиће, а сваки дјелић себе сматра народом.“

У Џубрановом животу, жене су имале пресудан утицај. Он је то овако описао:

„Све што зовем својим ја, дугујем женама, још од дјетињства. Жене су отвориле прозор мојих очију и врата мога духа. Да није било жене – мајке, жене – сестре , жене – пријатељице, остао бих спавајући…“

То је у сагласју и са Андрићевима ријечима: „Жена стоји као капија, на улазу, као и на излазу овога свијета.“

Јер, на женама почива овај свијет. Жена (мајка, супруга, кћи, бака, сестра…) гради дом (породицу) и златна је нит која, љубављу и брижношћу, повезује домове (породице) наше. Божанским чином рађања, жена – мајка нас доноси  на овај свијет и усмјерава нас на прави животни пут, а жена – супруга је последње лице које нас  испраћа у Царство Небеско вишега реда.

На Џубрановом гробу уклесане су његове ријечи о непролазности:

„…жив сам попут тебе и стојим поред тебе. Затвори очи и погледај око себе, видјећеш ме испред себе.“

Христос Васкрсе!

Милан Гајовић

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.