МИКИ МАНОЈЛОВИЋ ЗА ИСКРУ: Потребни су нам људи са великим Љ

Последњи кадрови филма „На млијечном  путу“ снимају се ових дана у Андрићграду. У паузама снимања, у библиотеци „Андрићевог института“ разговарали смо са глумцем Предрагом Микијем Манојловићем. У неформалној и пријатној атмосфери, окружени књигама, причали смо о култури, историји, филму, образовању и о његовој сарадњи и пријатељству са Професором Кустурицом. Наш саговорник је оставио посебан утисак на нас својом приступачношћу, непосредношћу и занимљивим причама.

Данас смо бомбардовани ријалити програмима и кич емисијама који деградирају и уништавају све компоненте културе. Зашто је то тако и шта Ви мислите о целокупном стању културе на нашим просторима?

Ово је озбиљно питање. На њега се може одговорити врло кратко и са готовим дефиницијама. Али мислим да ово питање заслужује мало темељнији одговор. Дакле, мислим следеће: да је ово што данас живимо један дуг процес који није почео новим телевизијама и дозволама за рад са националним фреквенцијама. У прво време био сам зачуђен да је РРА доделила толики број фреквенција са националним дометом, јер су приватне телевизије, гледајући свој профит од реклама заправо унеле и уносиле и наставиле да уносе један крајње површан однос према свету, према животу, према телевизијском медију. Мислим да промене у Србији (под наводницима сада кажем, а онда сам мислио да нису под наводницима) након 5. октобра нису донеле оно што је требало да донесу у сфери културе. Дакле, озбиљну историјску одговорност сносе људи који су од 5. октобра па до данас у саставу Владе Србије и Радиодифузне агенције. Док су они 8 година били на плаћеној функцији, истовремено је постојао Национални савет за културу у Србији који је био неплаћена функција. Њега је чинио озбиљан састав људи, изабраних од стране Парламента, који у исто време није уживао никакав дијалог нити имао утицај на стварност и културну политику. То је један беспризорни однос према људима. Сматрам да је то један неодговоран однос према држави. Зашто? Зато што је култура основ сваке државе. И без културе, без културног идентитета, ви не можете имати ни државу. Ви не можете имати ништа!

Кад то кажем имам у виду моје искуство у животу из времена бивше Југославије, размењујући искуства са људима из других земаља.  Све озбиљне државе, на северу, југу, истоку и западу веома воде рачуна о нечему што се зове национални идентитет – стратешко благо једне државе. Да не спомињем већ досадну и познату ствар, кад је Черчил за време Другог светског рата, на питање „Па зашто толико одвајамо за културу док Фау-2 пада на Лондон?“, рекао: „Па за шта бисмо се ми борили? Па за то се и боримо, зато водимо рат!“ Ја сам написао један чланак за тадашњи НИН изазван бесмисленим трућањем једног министра културе. Ту сам направио генезу односа власти од 9. маја ’45. до тог тренутка кад сам писао писмо. Први министар културе у Југославији се звала Митра Митровић. Кажу да је била веома строга жена. Као и друг Тито, и она је знала да не зна, али је знала да, ако не зна, треба да пита некога ко зна. Митра Митровић је идеално име за све оно што се догађало од тог тренутка до данас. Мит о Митри подразумева приношење жртава, а те жртве морају бити у крви. Ја сам направио једну симболичку везу са сталним приношењем жртава талентованих људи на олтар бесмислених мастиљара који обављају функције министара. Министарство и држава нису никада до сада успели да направе културни програм земље. Они би свакако требало да буду сервис оних који су талентовани, даровити, паметни, успешни, којима је Бог ставио руку на раме и додирнуо их. А стање је обрнуто. Имате неке мастиљаре који одређују неке законе, који праве хаос над хаосима јер су у судару са другим законима и то тако траје, траје, траје… А нарочито од 5. октобра наовамо. Имате закон у Србији од 2009. године који је био на трагу комерцијализације културе. Где ћете ви направити слободно тржиште културе у једној сиромашној земљи у каквој смо ми? Ко ће имати пара да плати карту или купи књигу која би требало да кошта, не знам, 300 евра? Ко то може? Не може нико! Талас глобализације те врсте нас је прекрио. Ви имате сада нови закон у Србији, заправо допуну закона из 2009, који је потпуна бесмислица. Сви који су читали су давали примедбе. Наравно, лагало се и није речено да су примедбе добијене. И то тако некако клима и иде. А за све то време, уопште се не ради о новцу. Ради се о критеријима. Ако сте држава, ако сте министарство, ви морате имати критерије. Ако немате критерије, значи да ви не можете да их створите. Па, идите кући, радите нешто друго. Са оваквим телевизијама које улазе у кућу, које нам улазе у децу, које нам улазе у вртиће, јер тамо у вртићима ове тете које чувају децу нешто гледају, тамо и деца нешто чују. Пазите, нема нам спаса. Нема нам спаса! Док год неко не узме и каже: „’Ајде сад, доста више!“.

Познато Вам је да је комплекс Андрићград, настао као идеја Емира Кустурице, замишљен као образовни, едукативни и културни центар. Да ли мислите да су овакав и слични пројекти добар начин борбе против актуелног културног срозавања?

Постоје неке оазице где људи могу да се спасу и то ће Андрићград вероватно и да буде. Битно је да људи не примају скраћену информацију, да не примају сажету информацију, која је наравно, увек формулисана. Човек данашњице закључке мора да доноси сам.

Дакле, ово је подухват који стално тражи. Ја нисам овде раније био, дошао сам недавно први пут. Ове зграде имају велики склад. Андрићград је складно урађен, има своју лепоту, има свој садржај. Да би ово радило и било оаза, на тачки која се налази на 300-400 метара од моста, оно тражи људе. Тражи стварно добре људе: људе који су талентовани, људе који су паметни и људе који нису искључиви. Тражи способан свет, а таквих људи је мало. Сваким даном их је све мање и мање, јер долазе нове генерације које можда не разумеју шта ми овде говоримо, које ће да кажу: „Шта трабуња овај матори Манојловић? Шта лупа? Све је супер! У чему је проблем?“. Дошли смо до тога да су израсле генерације које више не могу да препознају ствари, не препознају садржаје који имају квалитет. Ја уопште нисам забезекнут чињеницом срозавања и уништења тог културног.

Знате шта? Нико никоме не мора више да долази војском на терен. Ово мислим и на БиХ, мислим на све. Нама више не мора нико да долази и да нас окупира. То се одавно ради економијом. А то је најјаче и најбоље оружје и зато је то непресушна ствар, кад кренете да глобализујете културу.

Емир има једну огромну енергију. И ја је имам, али на други начин. Он је стварно незаустављив, али треба му помоћ. Надам се да ће успети. Јако бих волео када би ово место постало мала културна оаза.

Претходних 10 година Вишеград није имао биоскоп. Деца и наша омладина нису имали где да погледају добар филм. Ускоро ће се у Андрићграду отворити позориште, а већ постоје библиотека и уметничка галерија… Да ли је то један од начина борбе?

Да, јесте. Ја претпостављам да ви живите овде, и ако то вама значи онда је то права ствар. Али ако буде празно, онда то не значи ништа! Ако, рецимо, дођемо до тога да они кажу: „Па, шта ћу ја у том биоскопу? Да гледам онај велики екран кад то могу и код куће на таблету?“.

Демократске власти којима смо се тако надали и које смо подржавали, које смо желели и гласали за њих, уништиле су биоскопе. Они су то све продали и више немате биоскопе. Сад имате мултиплексе. „Мулти – плекс“ значи многоструки садржаји где долазите, гледате филм и онда кажете: „А могао бих да купим и ту кошуљу, има је у оном филму…“. Тако да, филм је једно од најозбиљнијих стратешких оружја, да тако кажем, а у исто време може да буде фантастична уметност, када је уметност. То је Холивуд схватио. Одавно је он то знао, али је почео да примењује 80-их година. И сад имате следећу ситуацију: да заправо индустрија ради. Шта је ту индустрија? Индустрија није само карта за филм и инпут од електронски забележене карте у свету, кроз мултиплексе, већ је то утицај на укус, утицај на одрастање, утицај на мишљење. Ви формирате човека.

Да ли је онда и идеја о Радионици интеграције један вид Ваше борбе? Можете ли нам рећи нешто више о том пројекту?

Не можете стално мислити о сопственим потребама и испуњавати их. Ја сам у такозваној глуми јако дубоко зарањао, пуно пута. То нису лаке ствари. Не зато што је глума тешка, него кад дубоко уђете у глуму имате разне нивое. Међутим, кад зароните у озбиљне садржаје, ви улазите у један процес интроспекције која је обавезујућа, не само за вас, него и за оне који су са вама на сцени, за вашу породицу… Ви откривате људски понор. Свега има у нама. Ви то не знате док не пипнете. Дакле, глума је опасна ствар у том смислу. У себи можете открити ствари које нисте ни сањали да имате, и добре и лоше. Глумити је као кад човек ради експеримент на самом себи. Зато је за мене филмска и позоришна режија, последњи дозвољен стадијум манипулације, а све преко тога је политика.

Радионица интеграције је створена 2008. године. Ја сам имао потребу да са људима који су годинама на потпуној маргини покушам нешто заједно да радим. Радили смо програме за њих и са њима. Ту су били људи, са или без хендикепа, који су долазили и слушали. Онда су они сами почели да раде програме, и то су били посебни садржајно естетски врхунци искуства које никад у животу нисам имао. Ту је била школа креативног писања, не описмењавања, већ освајања књижевних форми. Озбиљни писци радили су са њима. Ја нисам морао да радим са људима који су оформили то да бих се професионално доказивао. То могу било где.

Направили смо прву представу, „Док нас смрт не раздвоји“, за коју је Мира Фурлан давно написала текст. Ја сам имао потребу да је пренесем. То је једна фантастична представа, јединствена. После сам радио „Ромеа и Јулију“ са Албанцима и Србима. То је био процес тежак 18 тона. „Ромео и Јулија“ су били идеалан комад, предтекст за рефлексију на тему апсолутне мржње, потпуне нетолеранције, убијања Бога у некоме, ко није „наш“ него „њихов“ и могуће љубави и језика, језика који су потпуно далеки и удаљени. Албански језик је фантастичан и звучно одличан језик. Нема никакве везе са нашим словенским језицима. Замислите, у истој просторији седе људи, Албанци и Срби и заједно нешто раде. Ту схватате када је језик мост, а када је препрека. У целом процесу је и публика, која скаче у непознато и не зна тај језик, али разуме те односе. То је наш мали успех. То се тиче свих нас. Ићи ћемо у Сарајево. Били смо у Загребу и Приштини. Тамо су нас примили страховито, фантастично. Зато што су то људи са великим Љ који разумеју о чему се ту ради.  Да се не ради о политичком позоришту, него о нечему много дубљем.

Шта мислите о Професоровој идеји о отварању Високе школе драмских уметности у Андрићграду?

Он ће у томе успети, само му требају људи, са великим Љ и великим З. Дакле, да имају знање. А имати знање је знати да не знаш ништа. У сваком процесу који је искрен и дубок, морате кренути не са претходним знањима, већ морате откривати. Није исто разговарати са различитим људима. Друкчије иде разговор и друкчије иде процес вашег сазнавања себе. Ту педагогија има замку у коју многи педагози упадају јер не дозвољавају да се то биће развија, него га стављају у одређена знања и калупе. То су занатске ствари, али то се врло брзо научи. Оно друго – то је циљ. Да би Емир то могао овде, он мора да има себи равне људе. Има таквих. Не много, али има.

Ваша сарадња са Кустурицом је почела 80-их година. Да ли можете да нам кажете како је сарађивати са Професором, јер и он сам за себе каже да је перфекциониста у филму и да неће престати да снима један те исти кадар док он не постане савршен?

Он би могао да буде један феноменалан балетан, првак балета када би желио тиме да се бави, кад би се још мало разгибао, мало је крут. Ја тако волим да га зезам. Кад је Емир снимао свој први филм „Сјећаш ли се Доли Бел“, звао ме је, а ја сам рекао: „Извини, дечко, немам времена за тебе“. И стварнo нисам имао времена јер сам радио други филм који је исто тако добар, али на свој начин. Филм се звао „Само једном се љуби“. Емир је био у војсци када је добио Златног лава. После тога смо снимали партизански филм „Тринаести јул“ по роману Михајла Лалића. Филм није био црно-бели и није био комунистичка пропаганда. Емир је био асистент, а Петар Божовић и ја смо глумили главне ликове. Тад смо снимили, сећам се, један феноменалан кадар у којем главног лика стрељају. Ми смо смислили тај кадар. Онда су дошли ови нови редитељи и рекли да је то безвезе. Снимили су класичан кадар: „пуни, пали, бум“.

Онда је дошао „Отац на службеном путу“ и покушај забране снимања тог филма. Тад је друг Тито умро, али је било живо Председништво Југославије које се мењало као у циркусу. Али у срећном тренутку, у том циркусу је био један озбиљан човек, који се звао Цвијетин Мијатовић. Он је био босански кадар. Мира Ступица му је била супруга. И кад је то дошло дo Босна филмa, ја сам назвао Миру и рекао: „Емир има неки проблем“. Она је рекла: „Децо, дођите сутра код мене“. И тако је то било, Цвијетин је сишао, узео под мишку сценариј и отишао. Сутрадан су нас звали из Сарајева. Тако да није било Цвијетина Мијатовића, ми смо га звали Цвијетин – наша мајка, не би било „Оца на службеном путу“. И ту онда улазимо у ону причу, однос политике и уметника–интелектуалца. Успех је када је филм подношљив. Ми ништа нисмо прилагођавали кад је у питању „Отац на службеном путу“. Имали смо срећу да политика уме да препозна уметност. Али да није било друга Цвијетина…

Приметили смо да сте шкрти у изношењу детаља у вези са Вашом улогом у филму „На млијечном путу“. Да ли бисте нам сада открили нешто што је посебно занимљиво?

Ја сам овде чиста епизода. Ако будете трепнули, нећете ме видети.

Какви су Ваши утисци о познанству са Моником Белучи?

Она је јако лепа и згодна жена. Неодољива жена. Она је једно скромно биће. Мислим да је рођена на Сицилији. Сви ми вучемо, заправо, из детињства то што смо покупили од родитеља. И то касније у нама преовлада… Родитељи су дубоко у нама и то је добро, а и лоше. Зашто? Ко овде, на Балкану учи једног да мрзи другог? Где ви први пут чујете реч „мржња“? Код куће, нормално. Људи који су прошли тешка времена и имали тешке животе, то грешком преносе на децу. Мало по мало тако се стварају предрасуде и отпор према људима. И онда имате неког типа који дође и рокне бомбу, изрешета неког и почне рат на Балкану, који, надам се, никад више неће бити. Хоћу да кажем да нехотично зло креће из породице, заправо.

Обишли сте и видели много, прошли сте света…. Да ли има нешто што би Вас данас онако дечачки усрећило?

Па би, када би моја супруга Тамара рекла: „Знаш шта, ‘ајмо ми, продајмо ово што имамо. И ево учинићу ти, идемо на тај брод на који ти желиш читав живот. Ја ћу бити ту са тобом, без страха од таласа, олуја, ветрова.“ То би ме највише усрећило.

То дивно звучи!

Ал’ она то неће рећи. Нема шансе.

Тагови: Андрићград, Мики Манојловић