Михајло Пантић о књизи „Албахари“: До последњег часа је веровао да треба писати, упркос свему

Када сам кренуо да ређам текстове из својих књига, часописа, са разних страна, одједном сам видео да сам ја у ствари целог живота писао књигу о Давиду Албахарију. И изненадила ме је сазнањем да сам заиста целог живота писао о мом пријатељу, од његових најранијих до финалних дела, укључујући и последњу коју сам објавио као уредник.
Овако професор и писац Михајло Пантић у најкраћем објашњава природни пут настанка књиге “Албахари”, недавно објављене у издању куће „Архипелаг”. Њени читаоци биће у прилици да сазнају како то изгледа када водећи српски књижевни критичар, кроз огледе и критике анализира дело једног од највећих српских писаца, прерано отишлог Давида Албахарија.
Остале празнина и тишина

“Протекле године однеле су неколико мојих великих књижевних пријатеља, неких у зрелом добу, као што је Драгослав Михајловић, а неких који су отишли прерано, попут Горана Петровића. И, ево, прошла је година дана како је отишао и мој пријатељ Давид Албахари, а ја и сад могу да поновим оно што сам казао на комеморацији у Српском књижевном друштву и што се сажима у две речи: празнина и тишина. Празнина је, у ствари, ознака ненадокнадивог губитка, ништа више не може да заузме то место које је Давид Албахари имао у нашој књижевности, у нашој култури, а тишина је она шекспировска – ‘на крају остаје ћутање”.
Из потребе да се један важан књижевни дијалог обнови, сада са неким ко физички није присутан, настала је и књига “Албахари”, која треба да покаже колико је његово место јединствено у српској књижевности.

“Моја намера је била да на неки начин направим ретроспективу од мојег праћења Давидовог књижевног раста и његових књижевних трансформација. Он је имао неколико промена које никада нису биле радикалне, али које су биле видљиве и на формалном и на тематском нивоу, почеши, рецимо, од чињенице да је ушао у српску књижевност у тренутку када је на делу функционисао један други прозни модел – прича о стварносној прози, црном таласу, о једној врсти радикално критичког односа према тадашњем друштвеном поретку. Давид је, међутим, ушао као писац тихог гласа, кога су занимале неке друге, дубоко интимне теме и то у форми која је у том тренутку деловала прилично експериментално. И што је нарочито важно, то је тренутак у коме су та социјална превирања у великој мери обликовала писце. Сетите се, 1968. је вероватно једна од најзначајнијих година 20. века, у великој мери усмеравала је и уметничка кретања и уметничка превирања и трансформације. Сетите се колико је нових форми измишљено, колико је нових стваралачких концепција избило у први план, праћених и одговарајућим идеолошким предиспозицијама. И што је занимљиво, код Давида се то видело кроз нека секундарна интересовања, рецимо кроз интересовање за културу Истока или за зен будизам, хипи покрет, за Децу свећа, за рокенрол. То су биле некако секундарне пратеће манифестације тог великог, социјалног превирања које је запљуснуло цео западни свет, па и нашу земљу. То је до извесне мере утицало и на Албахаријеве књижевне предиспозиције, укључујући експериментисање формом, јер је он врло доследно писао минималистичке кратке приче, или приче које су имале један посебан угао гледања на ствари.”

Распад државе отворио велике теме
Професор Пантић подсећа да се онда догодио тај “нови прелом”, распад државе и Албахаријев одлазак у Канаду.
“Није то било добровољно изгнанство како се данас обично каже, јер је Давид био позван да буде гостујући писац у Калгарију, на тамошњем универзитету. Међутим, стицајем породичних околности, он је остао у Канади до 2012. године и ту је променио свој рукопис, интерес за форму и нарочито интерес за теме. Ту је почео да пише романе са којима је освојио позицију врло читаног, награђиваног и превођеног писца, подсећа Михајло Пантић и додаје да се Албахари као читан писац отворио и за такозване велике теме.

“То су теме идеологије, идентитета, распада државе, страдања Јевреја, недужних жртава, социјалне и породичне трауме. Све те велике и значајне теме су одједном постале део његовог књижевног имагинаријума – то су његови романи “Мамац”, “Снежни човек”, све до “Пијавица” и “Животинског царства”.
Подсетивши да ја кроз Албахаријеве личне приче о смрти оца, о мајци, породичним траумама, кроз ту унутрашњу визуру дата и снажна слика епохе, слика века са свим његовим траумама и темама, Пантић наглашава као важно својство овог књижевног рукописа мајсторство да се кроз дубоко личну причу да универзална слика онога што се збивало.

“Потврђује се опет да је само локално-универзално. Морате постићи ту врсту конкретизације, густине, да би вам се из тог појединачног и на први поглед личног случаја и искуства, одједном отворила тај најшира могућа панорама, да видите свет у његовој целини, ширини и дубини. Писац мора да освоји тај универзални план, а то је Давиду Албахарију пошло за руком”.
Кад бих био писац…

О албахаријевској сумњи у могућност причања приче садржаној у честој реченици из његових романа “Кад бих био писац”, наш саговорник каже да је то заправо сумња у језик као једино средство наше комуникације са којим ми у суштини не можемо дубински да комуницирамо.
“Језиком не можемо да дочарамо или представимо оно најдубље што носимо у себи. И то сваки човек који пише зна. Зна да идеја која му се врти у глави у процесу писања доживи потпуну трансформацију и на неки начин изневери то што је писац хтео да напише. Једном сам питао Албахарија – добро, ти сумњаш у језик, у могућност суштинске комуникације, ушао си у ту радикалну фазу порицања моћи језика, али настављаш да пишеш, зар ти се то не чини као један темељни парадокс. Он је рекао: “Немој то да ме питаш, не умем да одговорим.” То је заправо оно што је Киш говорио – писати упркос свему, писати. И ако знаш да то што пишеш неће произвести било какав суштински ефекат, да неће далеко добацити, можда ће то учинити нечију мисао мало богатијом, или ће неког дирнути, или ће му ипак нешто успети да каже, али мерено неким највишим могућим критеријумима то је прилично узалудан посао, али од кога човек који се томе предао не може одустати. То је као нека врста проклетства. Пишем, иако је језик нешто о шта се непрестано спотичем. Иако знам да је језик једино што имам, а у суштини са њим не могу далеко да се винем. Али, кад бих био писац, могао бих толико тога… То је Албахари.”

По духовитости сличан Кафки
Поред Албахаријевог књижевног стила, његове филигрански избрушене реченице, угледни књижевни критичар каже да би издвојио још два важна елемента ове изузетне поетике:

“Један је његова духовитост која се не види. У аналогији са светским писцима то би била духовитост слична Кафкиној. На први поглед, када читате Кафку, мислите да је то неки невероватни мрачњак и човек најдубљег могућег апсурда и безнађа, и одједном се ту промоли некаква духовитост, неки парадоксални хумор, нешто се деси. И код Давида је то такође функционисало. С друге стране је момент тематског проширења. Рецимо његов роман о страдању Јевреја на Старом сајмишту, “Гец и Мајер” је преведен на не знам колико језика, чак и у Немачкој и то у тиражу од 25 хиљада примерака. Али, шта се десило? Ћерка једног од актера ове приче, да ли Геца или Мајера, написала је јавно писмо извињења Давиду Албахарију кад је прочитала ту књигу, јер је њен отац био један од те двојице есесоваца који су возили душегупку од Сајмишта до Јајинаца. То је детаљ који је морао у људима да пробуди једну врсту више осећајности. Да их позове на суочавање са тако језивим злочином. А то је истовремено потврда неухватљиве моћи уметности писања.”