МИХАИЛО МЕДЕНИЦА: Живим, дакле не постојим (ПОСЛЕДЊИ ДЕО)

Да га вазда помињемо, да се здравимо њиме, да се називамо њиме, да се псујемо и благосиљамо њиме, да се мршкамо и дозивамо Косовом и Метохијом опет је премало!

Што, нешто ћемо променити ако нам је увек на уснама?!
Што га више помињемо више ће бити наше..?

Не, не треба баш ништа да мењамо него да не дозволимо да се промени шта!
Не може оно више бити наше него што јесте, већ не смемо учинити да нас убеде како је мање него што је, схваташ?!
Светиња је завет- завет се не да, живот се даје а живот је заиста живот кад имаш за шта да га даш, а ми смо благословени да имамо!
Лажу да је живот вредан само ако га јадно чуваш за не дај Боже, већ је вечан само за дај Боже, а нама је Бог дао жалио није!

Па, сад сви треба да пострадамо због тога?!

Не, пострадаћемо ако поверујемо у лаж безумника да га је превише за нас! Да је завет и ако завет издамо! Да је ваљаније умирати сваком зором неголи радовати се смрти тамо где неће јалово нарицат над тобом!

Да нестанемо сви до једног због вечног живота на Косову и Метохји?! Волим га и ја, али..

Не због живота вечног, већ да вечно остане живота како они за нама не би тумарали по опелима себи но мршнули олује кад их упитају: ко су, шта су и одакле су?!

Па, знаће…

Неће! Ми их осуђујемо да не знају ништа јер смо себично одважни у ћутњи!
Није несој јак што је силан већ што смо несоју помогли да нас растерети крстова ко да су окови, а метне окове да се прекрстити не можемо!
Несој је грлат колико смо ми тихи!
Несој види даље од нас јер смо се ми повили да погледа преко нас, а не зато што је надрастао планине!

И да би се све то променило довољно је сам да не ћутимо, је ли?!

Да! Има ли ишта више и јаче од тога?! Реч је све и све је реч, сети се…

А, дела?!

Речи носе дела са собом. Звона позивају на литургију…

Не труде се несоји и да издају и несоји да нам отму шаку свете земље већ реч о њој.

Ћутимо ли Богородица Љевишка је те камен на камену који је лако сатрти, али речју тај камен су сама небеса и нема те силе која на реч може ударити а не олупат се о њу ко вална о мраморје…

На реч нам је поган ударила знајући да народ тишине умире сваким трептајем.

Светињу ће нам несој издати и поган одузети кад за
шаку земље не будемо имали реч!

Реч да читава васељена стане у њу кад је рекнемо!

Реч да нас усправи да нико прек нас погледивати не може!

Реч да се у пустом мраку не мимоиђемо с већношћу, но да назовемо једно другоме дечанске висине!

Реч, добри мој, која ће вазда као претходница ићи живот цео пред нама…

Реч због које нас над одром неће жалити што нас нема, већ славити што нас је било и што ће нас бити!

Ослободимо речи из букагија и схватићеш да су решетке само привиди…

Сети се, Христ на крсту није марио за клинове и ране, већ за реч!

Сети се пре неголи што следећи пут проговориш шапатом у мраку да се случајно не познамо!

Сети се кад кудиш несоја да немаш права на то- он ти је затражио реч, ћутке си му је дао па сад не знаш куд би с толиком тишином..?

Не тргују бедници нашим животима, душама, светињом, већ тиме што смо пристали да за њих немамо реч: живот, душа, светиња, векови, преци, потомци, НЕ ДАМ, НЕЋУ, НЕ МОЖЕ…
Реч је све и све је реч…