МИХАИЛО МЕДЕНИЦА: Живим, дакле не постојим (ДРУГИ ДЕО)

И ова прича опет води тамо где нас свака одведе…

Свака само тамо води уколико заиста желимо да за нама дођу неки бољи од нас, а како да буду бољи ако ће себе најпре морати да траже?
Не остављамо им видике већ празнину, рупу, вртачу, потргане рите суштине у које ће морати да се повију ко скитице сопственог наслеђа…

Престрого?

Волео бих да јесте, кунем ти се свиме волео бих да јесте али докажи ми да грешим?! Познајеш ме, знаш да паду нисам склон, барем не олако.

Зар ти векови нису довољан доказ?! Толико их је за нама, значи да нисмо само народ умирања већ и нечега већег од тог?

Ту грешиш, добри мој! За нама су године тишине, робовања прокелтој тишни, а векови с нама немају баш никакве везе!
Векове смо трампили, багателисали, прођердали ко позајмљене новце па сад тињамо у данима умирања лажући се да смо тапијаши векова!
Рођени смо као њхова деца али смо пожелели да будемо пастрчад, па нам залуду позвање на њих…

Али, ми јесмо потомци тих предака.

Не, ми смо даља фамилија- најближима…
Дата нам је луча да вековима прошлим осветлимо векове будуће а ми смо се поплашили видевши сопствену сен и уместо да пламеном осветлимо васељену запалил смо прадедовске шуме…

А, шта смо друго могли да учинимо?! Шта је до нас?! Шта смо могли, шта..?

Да се не дошаптавамо у ноћи, рецимо! Да не бежимо у ноћ како бисмо се проговорили надајући се да се нећемо познати у мраку и сутра рећи једно другоме: „Е, сећаш ли се онога од синоћ..?“

Да се не присећам вазда, јер присећање ће и остати за нама а не наслеђе!
Све смо могли и све можемо! Морамо!
Да, сва прича води тамо где се не умире већ се смрћу смрт побеђује- на пресвето Косово и Метохију!
Нема приче која не почиње Косовом и Метохијом и нема је која не завршава њиме!
(наставак следи…)