МИХАИЛО МЕДЕНИЦА: Живим, дакле не постојим

Плашиш ли се смрти?
Не, страх ме је да ћу бити сувише жив да је се уплашим…
Како, сувише жив?!
Онако, превише човек, љут на оне што ће жалити моју смрт, глупаво ћу се молити за још минут…
Па, није ли то нормално, зар не желимо сви још тај минут више..?
Да, јер смо улудо протратили све претходне па бисмо тим минутом да се искупимо за све, или још горе- да протратимо и њега, а можда га отимамо од некога ко би заиста знао шта с њим?
Од кога отимамо? Наш живот је време дато нама да га…
Видиш, те заблуде се највише плашим, зато и кажем: страх ме је да ћу бити сувише жив да се уплашим смрти…
Сасвим сигурно не можеш сувише мртав дочекати смрт, тако да…
Рекох ти, плашим се да ћу бити љут на оне што жале моју смрт јер то чине у немоћи да нађу разлога да се радују мојему животу!
Не, мислим да управо то жале- живот!
А, зашто жалити живот?! Зашто жалит нешто тако величанствено? Због смрти пуке?!
Па, нормално је жалити, аман…
Нормално је толико колико смо ми разрезали да јесте. Нормално је јер заправо не жалимо живот већ оно здагубљено време које смо се плашили да живимо верујући да увек има још минут вишка…
Чекај, не разумем…
Ни ја, признајем, и тога ме је понајвише страх! Чини ли ти се да смо постали народ преплашен смрти а некад смо јој се радовали?
Радовали смрти?!
Не умирању, не мислим на то. То је ништаван трен, смрти смо се радовали јер смо знали живети, а смрт је потврда да ниси улудо проживео…
Да, јесмо донекле постали преплашени смрћу, слажем се…

Е, зато умиремо! Умрети је трен, ништа, само наставиш тамо где си безличним животом застао и…

Добро, а смрт је онда.?
Смрт је оно кад неће улудо и преплашено ридати и нарицати, жалећи себе заправо! Сећаш ли се онда када сам ти говорио да смо постали људи тишине, људи пристајања, људи који покушавају да заметну траг сопственој сенки..?
Да!
Па, није ли то страшније од смрти?! То је умирање! Свакодневно. Сваког часа! Сваким удахом! Сваким погледом! Сваком помишљу да ће за нама доћи неки бољи и достојнији да живе животе.
Зар није нормално веровати и желети управо то?
Није! Наравно да није, чак је и бедно желети тако шта!
Бедно је желети да нас наследе бољи и достојнији?

Да! Бедно је веровати да не постоји ништа вредније од живота самог а очекивати да за нама стасају неки који ће разумети наш живот у тиши и страху а живети свој достојније неголи ми ове године умирања…

Не разумем баш..?
А, разумеш ли зашто у мрклој тмини, сами под сводом небеским разговарамо шапатом?! Схваташ ли да више чак не зазиремо од туђина већ од себе, а себи смо постали највећи туђини?!
Схваташ ли да се напрежемо не бисмо ли у глувој тишини чули један другог, а тобож говоримо слободно о слободи?!
Умиремо, добри мој, сваком речју један другоме корачамо ка рупи у коју ћемо ћутке лећи славећи „живот“…
(наставак следи…)